VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Šta možemo da naučimo od „običnih“ nacista

Odgovor Džesike Šatuk, autorke romana „Žene iz zamka“ na činjenicu da se ljudi predstavljaju kao čudovišta.

Tokom sedam godina, koliko sam provela pišući roman „Žene iz zamka“, postala sam svesna jednog uznemirujućeg trenda. Ljudi su umorni od Drugog svetskog rata. Kada bi saznali da pišem knjigu o tom periodu, odnosno, da budem preciznija, o periodu neposredno posle rata, namrštili bi se ili bi uzdahnuli uz izjavu da nisu u stanju da podnesu joj jednu „knjigu o Holokaustu“.

Razumem šta su time želeli da kažu. Mnogo je filmova i knjiga koje prate isti, dobro utabani put, karakterističan za predstavljanje Drugog svetskog rata – očajničke, srceparajuće priče o žrtvama i užasavajući sadistički SS oficiri. Nekolicina „običnih Nemaca“ se uvek u tajnosti zgražava nad Hitlerom ili u tajnosti preduzima herojske podvige u korist Pokreta otpora. Ali istina je da je nemački narod većinski bio oduševljen Hitlerom i nacističkim pokretom, barem u periodu pre rata.

Radila sam na priči o „običnim Nemcima“, zaglavljenim negde na sredini između dve krajnosti: žrtava i zlikovaca. Iako moji junaci nisu direktni počinioci strahota Holokausta, oni su ih omogućavali. Među likovima ima i onih koji su se odmah priključili nacistima, ali i onih koji su pružali otpor, ali su u svakom slučaju, u određenoj meri, svi oni saučestvuju u događajima koji se odvijaju oko njih. Nisam pokušavala da u priču unesem hrabrost i junaštvo, toga već ima i previše u knjigama na ovu temu, niti sam pokušavala da detaljno prikažem iskustva žrtava i preživelih. Ne zato što oni nisu važni ‒ priče žrtava su najvažnije priče o Holokaustu i obavezna početna tačka svakog ozbiljnijeg pokušaja da se ti događaji rasvetle. Ja sam prvenstveno želela da zaplovim manje poznatim vodama i da istražim, ne samo zašto, već kako: kako je moguće da se Holokaust dogodio? Kako su obični ljudi mogli da dozvole da se tako nešto dogodi? Kako su živeli sa sobom posle toga? Od početka modernih istraživanja o Holokaustu, iz perioda od šezdesetih do devedesetih kada je objavljena knjiga Danijela Goldhejgena „Hitler's Willing Executioners“, može se uočiti delimičan koncenzus prema ideji da je „humanizacija“ nacista moralno neprihvatljiva – da je jedini dopustiv način posmatranja odgovornih za strahote i tragedije Holokausta, strog crno-beli pristup, a svaki drugi bi umanjio njihovu krivicu ili skrenuo pažnju sa stradanja njihovih žrtava. Svaki pokušaj razumevanja se poistovećuje sa željom da se oprosti. A spominjanje patnji Nemaca, bilo pre, bilo posle Drugog svetskog rata (do čega neizbežno dolazi pri svakom pokušaju da se objasni privlačnost Nacističke partije tokom tridesetih godina), smatra se direktnim zakidanjem od mnogo veće patnje njihovih žrtava. Za mene su, međutim, posledice ovakvog razmišljanja mnogo opasnije. Ako pisanje o tom vremenu podrazumeva poštovanje nekakvih pravila i uklapanje u nekakve šablone, ono što se dobija nije bolji uvid u temu, već usiljeno pripovedanje, svedeno na neku vrstu alegorije.

FOTO: Ernst Hofmann or Bernhard Walte, German Federal Archive via Wikimedia Commons

Ako ne sagledavamo Nemce tog vremena kao ljudska bića, sposobna za ljubav i mržnju, surovost i dobrotu, određujemo ih kao „druge“ i razrešavamo sebe obaveze da na njihove pogrešne izbore gledamo kao na upozoravajuću mogućnost. Ako su svi oni čudovišta, možemo biti sigurni da su njihova iskustva za nas nevažna; možemo da ih osuđujemo bez potrebe za samopreispitivanjem. Naravno da postoje mnogi primeri zastrašujuće surovih i manipulativnih muškaraca i žena koji su iskoristili nacizam kao sredstvo za ostvarivanje sopstvenih psihopatskih i sociopatskih namera, sa kojima većina nas, nadam se, ne može da se poistoveti. Ali, postoje simpatizeri i umereni nacisti od kojih možemo ponešto da naučimo. To su ljudi koji su se pridružili partiji, odlazili na mitinge, koji su – barem u početku – poverovali u Hitlerova obećanja o ekonomskom preporodu, očuvanju nacionalnog ponosa i zaštiti od pretnje koju je predstavljao boljševizam.

Neposredno pre nego što je moja knjiga objavljena, napisala sam članak o činjenici da su moji baka i deda, „obični Nemci“, bili članovi nacističke partije, zaposleni na poljoprivrednom obrazovnom programu za mlade pod okriljem organizacije Hitlerjugend (Hitlerova omladina). Čitavog života sam se borila da se distanciram od svega toga, osećajući sramotu i stid, uvek zabrinuta da li je činjenica što sam ih volela moralno pogrešna. U prvih nekoliko sati nakon što je članak objavljen, čitaoci su postavili 508 komentara, a onda su komentari onemogućeni, jer su kontrolori bili preopterećeni. U narednih nekoliko nedelja, dobila sam na stotine mejlova na svom ličnom nalogu.

Uglavnom su to bili promišljeni, saosećajni i oštroumni mejlovi: od ljudi iz nemačkih porodica poput moje, od ljudi čiji su preci Amerikanci ili su im roditelji rasisti ili ženomrzci, od ljudi poteklih iz robovlasničkih porodica ili članova Kju kluks klana. Dobila sam i veliki broj pisama od dece ili unuka ljudi koji su bili žrtve ili su preživeli holokaust, željnih da sa mnom podele svoje priče i zahvalni što sam ja sa njima podelila svoju.

Naravno, javili su se i oni koji su mi zamerili da „humanizujem naciste“, i drugi koji su smatrali da sam pogrešila što sam oprostila svojoj baki (ili joj nisam oprostila, zavisno od toga kako su shvatili tekst, a ja smatram da to svakako nema veze sa praštanjem). Ali oni su bili u manjini. U najvećem broju, ljudi su pokazali želju da razumeju kako ljudska bića poput njih mogu da budu uvučena u pokret koji će postati sinonim za zlo.

Mene lično najviše uznemiri komentar koji se često čuje: „Nikada nisam razmiljao o tome šta je značilo biti Nemac u to vreme.“



Naročito danas u vreme uspona neonacizma i pokreta za superiornost bele rase u Americi, moramo da raščistimo sve nedoumice i ispravimo nepravde. Ne tvrdim da posedujem dublje sociološko razumevanje pokreta za superiornost bele rase, ali znam da nije reč o vernoj kopiji nacističkog pokreta koji je zavladao Nemačkom tridesetih godina. Međutim, znam da su iste sile koje su uticale na naciste u prošlosti, aktivne i u savremenoj Americi.

Kao što je to slučaj sa mnogim Amerikancima danas, Nemci, tridesetih godina su osećali  da su deo carstva koje propada. Versajskim sporazumom, kojim je završen Prvi svetski rat, predviđeno je da Nemačka ima obavezu da plati ogromne odštete, najveći deo industrije u zemlji pripao je Francuzima, i Nemačka je proglašena jedinim krivcem za početak rata. Najveći deo društva nije imao nikakve šanse za ekonomsko-društveni razvoj, i mnogi Nemci su se osećali ugroženo i nelagodno zbog ulaska u novi svetski poredak. Populacija koju su Nemci najpre diskriminisali, bili su doseljenici: Jevreji iz Poljske, Rusije i Ukrajine koji su u Nemačku došli bežeći od siromaštva i progona u sopstvenim zemljama.

Stvarajući i slaveći „superiorni“ rasni identitet Nemaca, Hitler im je omogućio da se osećaju moćno, bez uobičajenih obeležja moći: novca, geopolitičke dominacije ili vojne sile. Ovo nije bio prvi put – a ni poslednji – da je rasni identitet pružio iluziju moći ljudima lišenim svega drugog. Upravo je ta opasna mešavina rasizma, antisemitizma i ksenofobije, koja je poslužila Hitleru da ujedini svoj narod, postala spona koja povezuje određene delove društva u savremenoj Americi.

Na neki čudan i uznemirujuć način, činjenica da su savremeni sledbenici pokreta za dominaciju bele rase usvojili simbole i slogane originalnog nacizma ih čini mnogo strašnijim od njihovih prethodnika. Ljudi koji danas nose te simbole i uzvikuju te parole znaju jednu stvar koju njihovi prethodnici iz prošlosti nisu mogli da znaju: gde ih je tačno sve to odvelo prvi put.

A znamo i svi mi ostali. I upravo iz tog razloga moramo da učimo iz iskustava „običnih Nemaca“, i držimo oči širom otvorene, da preispitujemo činjenice i priče, kako one koje čujemo, tako i one koje pričamo drugima. Moramo da se pobunimo i delujemo protiv izražavanja mržnje, netolerancije i diskriminnacije, koje danas prepoznajemo kao znakove upozorenja. Shvatiti da su oni koji su podržali Hitlera i na kraju omogućili da se dogodi Holokaust, zapravo ljudi –  grešni, zavedeni i nesumnjivo krivi, ali opet višedimenzionalna ljudska bića – znači shvatiti koliko budni i oprezni mi sami moramo da budemo.

Autor: Džesika Šatuk
Izvor: lithub.com
Prevod: Maja Horvat


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
prikaz knjige daj, ne smaraj se izađi iz svojih misli i zakorači u život  laguna knjige Prikaz knjige: „Daj, ne smaraj se: Izađi iz svojih misli i zakorači u život“
22.08.2019.
U poslednje vreme neprestano čitam knjige o samopomoći, pa sam tako naleteo i na „Daj, ne smaraj se“ koja je pravo osveženje. Ako samo pogledate nazive poglavlja („Spreman sam“, „Prihvatam neizvesn...
više
prikaz romana profesor žudnje filipa rota laguna knjige Prikaz romana „Profesor žudnje“ Filipa Rota
22.08.2019.
Karijeru Filipa Rota obeležile su dve osnovne preokupacije: promene u identitetu jevrejskih Amerikanaca i priroda seksualne požude. Iako se obe mogu naći u većini njegovih dela, generalno je Rotove kn...
više
iva kolega seme mraka psihološki triler o nasilju u obitelji laguna knjige Iva Kolega – „Seme mraka“: Psihološki triler o nasilju u obitelji
22.08.2019.
Da bi čitatelju predstavila mrak i tugu te obitelji, Kolega je odabrala čvrsti kompozicijski okvir u kojem radnju pratimo kroz pet dana jednog tjedna s kraja studenoga, a svaki dio pripovijeda nam jed...
više
prikaz romana toma hilenbranda kradljivac kafe  laguna knjige Prikaz romana Toma Hilenbranda „Kradljivac kafe“
22.08.2019.
Krajem 17. veka, Evropa je opsednuta kafom. Londonski filozofi, amsterdamski trgovci začinima, francuski pesnici: svi se okupljaju u kafedžinicama kako bi konzumirali napitak ere prosvetiteljstva. Ali...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.