VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Slušati druge s uživanjem ‒ Razgovor Vijet Tan Nujena i Arundati Roj

Ovaj razgovor između Vijet Tan Nujena, čiji je roman „Simpatizer“ dobio Pulicerovu nagradu 2016. godine, i Arundati Roj, čija je poslednja knjiga „Ministarstvo neizmerne sreće“ objavljena 2017, odvio se 3. maja 2018. godine u Njujorškoj javnoj biblioteci.

Arundati Roj: Hvala ti. Mislim da moram da objasnim ko je „kučka koja je dobila Bukera“. Ono što se desilo bilo je da sam, u vreme kada sam pisala o velikim branama napravljenim na reci Narmada, kritikovala odluku vrhovnog suda, pa sam optužena za nepoštovanje suda i tako se našla pred zatvorskom kaznom. Sudije su mahale tim esejem koji sam napisala, pod nazivom „The Greater Common Good“, dodavali su ga preuzvišeno jedan drugom nazivajući me „tom ženom“, pa sam tada počela sebe zvati „kučkom koja je dobila Bukera“. Na kraju su mi nagovestili da moram da se izvinim ili da odem u zatvor. A kada sam to odbila, rekli su: „Ali ona se ne ponaša kao razuman čovek“. „Razuman čovek“ je pravni termin. Tako je to nastalo. Biću loša prema tebi i pročitaću ti deo sa kraja knjige. Razlog za to je što sam već puno čitala i sada hoću da pročitam neke druge delove, shvataš? To je... Mislim, video si film. Radnja tog dela se odvija u Kašmiru, a poglavlje je nazvano „Prerana smrt mis Džebine Prve“. (Čita odlomak iz romana „Ministarstvo neizmerne sreće“.)

Vijet Tan Nujen: Hvala ti. Velika je čast i zadovoljstvo biti ovde na bini sa tobom. Ja sam jedan od osam miliona tvojih ljubitelja. To je poslednja brojka prodaje tvog romana „Bog malih stvari“. Pratim tvoj rad od kako je ta knjiga izašla, poslednjih 20 godina i ja sam baš kao i ti pisac i fikcije i eseja.

AR: Znam to. Da. Pisac predivne fikcije.

VTN: Mnogo ti hvala. Moram to zapisati da stavim na omot naredne knjige.

AR: Da.

VTN: I ja pišem fikciju i eseje pa me fascinira kako se ti krećeš između njih, i nadam se da ću postati pisac isto toliko politički angažovan kao i ti. Pre izlaska na binu sam ti rekao da ćemo početi sa tim ali nisam znao da ćeš pročitati ovaj odlomak. Zapravo sam hteo da počnemo odlomkom i pitanjima koja su pokrenuta u filmu koji si prikazala. Deo koji si pročitala je predivan, mada i veoma tužan. Puno je smrti, tu je indijska okupacija Kašmira, kao i otpor na nju, tu je Murugesan, „nedodirljivi vojnik“, čija je sudbina postala simbol toliko različitih stvari koje su se desile narodu Indije i Kašmira – i sećam se prikaza romana „Ministarstvo neizmerne sreće“ u časopisu „Njujorker“, u kojem te kritičar poredi sa Gabrijelom Garsijom Markesom i Salmanom Ruždijem, kazavši da sve troje koristite magijski realizam da biste izbegli da vaši opisi užasa budu zamorni čitaocima. Da li se slažeš sa takvom ocenom svog dela?

AR: Ne. Jednostavno ne shvatam zašto me ljudi povezuju sa magijskim realizmom. Ne znam odakle ta ideja. Jednom sam to upitala nekoga i rekli su mi: „Imaš lika koji pravi gostinsku kuću na groblju“. Upitala sam: „Da li želite da vidite fotografije?“. Mislim, ljudi u Indiji žive na grobljima. Groblja su očigledno postala geta – muslimani i hrišćani sahranjuju svoje mrtve, ali ne i Indusi, pa su groblja sada... Hindu desnica ih ismeva, pitajući se zašto da se odvaja prostor za njih, i smatraju da ih treba naterati da kremiraju svoje mrtve. Čak sam provela puno vremena na grobljima gde žive ljudi. Zapravo na korici knjige je slika groba nepoznate osobe u svetilištu Nizamudina Aulija. I već godinama dve žene tu spavaju, svaka na jednoj strani groba. Ne znam, možda realizam koji mi doživljavamo nekim ljudima deluje magično? Ali smatrati to književnim žanrom na neki način znači poricati našu realnost.

VTN: Mislim da je Markes rekao nešto slično. Rekao je da je to jedini način kojim se može opisati ono što se dešavalo. Činjenica da si se usredsredila na groblja u tom odlomku podseća me na još nešto što si rekla, kada si pričala o tome kako deo romana govori o grobljima koja sadrže raj u sebi jer je ta gostinska kuća napravljena na groblju nazvana Rajska gostinska kuća, i rajevima koji u sebi sadrže groblja, a Kašmirska dolina je jedan od tih rajeva. To sažima ili odražava jedan od načina na koji se tvoj roman kreće između krajnosti ‒ raja i groblja. Tvoj zadatak kao pisca je da skreneš pažnju na ta groblja, na sva ta užasna istorijska dešavanja.

AR: Znaš, tu se verovatno radi o još nečemu, o različitim pogledima na stvari. Na Zapadu, ljudi na groblja gledaju kao na mesta gde se smeštaju mrtvi, dok na groblju u Delhiju jedan od glavnih likova Andžum počne da ograđuje grobove svojih rođaka, i tu stvara gostinsku kuću po imenu Dženet, što na urdu jeziku znači raj. A zatim u Kašmiru, koga često nazivaju Dženetom, rajem, jer je tako predivan, nalazi se odmaralište koje uskoro biva prekriveno grobovima. Tu mrtvac, zapravo jedan od likova po imenu Musa, piše pismo svojoj ćerci  u kome kaže da su u Kašmiru mrtvi živi a da su živi samo mrtvaci koji se prave živima. Tako da je stalno prisutan osećaj da groblja nisu obavezno mesta za mrtve i da je granica između mrtvih i živih prilično nesigurna. Jednostavno se, poput gostiju na zabavi, kreću iz jedne u drugu sobu, dolaze i odlaze. Postoji neka vrsta prisnosti između ljudi i životinja, živih i mrtvih i tako dalje. Baš kao što je tvoja knjiga o užasima i posledicama rata, a glavni užas predstavlja to što bi trebalo da bude mir. Što bi trebalo da bude demokratija. Da se nađe način da sve bude u redu. Ljudima se osporava čak i pravo na sopstveni prostor. Postoje mesta gde drže čajdžinice na grobljima ili služe kafu ili šta god. Svako mesto i svaka osoba su vrlo slojeviti.

VTN: U romanu pokušavaš da povežeš različite aspekte života i politike u Indiji, ne samo ljude, ne samo pripadnike različitih kasta i porekla, ili političkih stavova, već i žive i mrtve, životinje, ljude i okruženje, sve to. To je delom razlog zašto je „Ministarstvo neizmerne sreće“ tako moćan roman, jer ima grandioznu nameru da poveže sve te različite stvari a mnogi pisci ne žele da se bave time.

AR: Po mom mišljenju veći je napor ne povezati te stvari. Radi se o tome da ih ne morate povezivati jer su već povezane same po sebi. Mislim da se ljudi, bilo da su akademici ili novinari, sve više obučavaju tako da se usredsrede na polje u kome su stručni i zatim ponašaju kao da ono postoji samo za sebe, a to nije slučaj. Pitanja kaste ili pola, nisu stvar teorije, to je u vazduhu koji dišemo svakog dana i noći. Za mene je neverovatno da mnogi intelektualci, akademici, pisci uspevaju da se ponašaju kao da kastinski sistem ne postoji u Indiji, a on je motor koji pokreće društvo. Ali ostavljati te stvari negde po strani da bi se dobila subvencija da imaš svoju katedru na kojoj ćeš se baviti nekim specijalizovanim oblastima, ovim ili onim, jeste oblik depolitizacije koji je u suštini nepošten.

VTN: Ja držim katedru koja je subvencionisana, ali se u potpunosti slažem sa tobom.

AR: Izvini! Ne mislim da su sve one loše. Samo kažem da se u nevladinim organizacijama te stvari razdvajaju, kao na primer ako se specijalizuješ za pitanja prirodne okoline onda ne moraš ništa da znaš o kastama ili nečem drugom. Dok snaga romana leži u tome da se te stvari povežu.

VTN: U potpunosti se slažem, mislim da je sve povezano, zar ne? I mislim da delom ljudi voljno odluče da to ne vide, ali takav stav dominira u društvu, bilo da su u pitanju Indija ili SAD, i ljudi ne žele da uvide povezanost između različitih vrsta problema. I poistovećujem se sa tobom kao piscem kada stavljaš do znanja da odluka da se to ne vidi nije opcija na koju pristaješ. Zanima me kada si došla do takvog shvatanja? Da li je to bilo postepeno ili si samo u jednom trenutku osetila da uviđaš te veze koje drugi ne vide?

AR: Što se mene tiče, reč je o tome da za prosečnu osobu iz Indije imam specifično poreklo. Indija je društvo koje za nekoga sa strane, naročito hipike, deluje anarhično. Bolivud, joga, Gandi, vegetarijanstvo i šta sve ne. Ali u suštini to je policijsko društvo. To je društvo koje živi u istančanoj mreži kasta, etniciteta, religija i svega toga. Kao i većina likova u mojoj knjizi, ja se ne uklapam u tu mrežu. Moja majka se udala za nekoga ko nije pripadao njenoj zajednici, zatim se razvela, nije bila iz velikog grada, pa smo moj brat i ja živeli u tom malom selu u kome se odvija radnja romana „Bog malih stvari“. Kao devojci mi je bilo jasno da me niko neće oženiti, da ne pripadam tu, bla, bla, bla – a niko me nije ni pitao da li uopšte želim da se udam, što uzgred rečeno nisam ni htela, no svejedno. Tako da sam na neki način odrastala na ivici, gledajući i pokušavajući sve to da razumem dok sam bila još veoma, veoma mlada. Moja majka je, na primer, delovala kao da je izašla iz nekog Felinijevog filma. Ponekad je bila veoma, veoma gruba prema mom bratu i meni, jer je i sama trpela mnoge grubosti, zbog izbora koje je napravila... I tako sam kao veoma mlada, pokušavala da shvatim svet odraslih i naravno mnogo šta pogrešno razumela. Tako da je to počelo veoma rano.



VTN: Jednom si pričala o tome kako si posle studija otišla u Gou sa tadašnjim dečkom, i bila si jako siromašna, pa si osetila srodnost sa ljudima koji žive u nemaštini. To je bilo nešto što te nikada nije napustilo, što nikada nisi zaboravila.

AR: Ne. Bilo mi je 16 kada sam napustila dom. Išla sam na arhitekturu ali kada sam je završavala, u petoj godini, shvatila sam da neću biti arhitekta koji će praviti kuće za bogataše. Postala sam zainteresovana za gradsko planiranje a onda sam u jednom trenutku odustala od svega. Zarađivala sam prodajući kolače na plaži, onda mi je i toga bilo dosta, vratila sam se i živela sam, čak i dok sam bila na fakultetu, nezakonito u jednom starom spomeniku. Biti sam sa 17, 18 godina u gradu kao što je Delhi, i gledati kako preživljavaju oni najugroženiji, pruža osnovu za shvatanje svega s čim se susrećeš. Živela sam u blizini svetilišta Nizamudina Aulija, gde jedan od likova, Tilotama, živi. Svakog jutra sam pila čaj sa prosjacima i odbačenima, i tračarili smo o svačemu. Išla sam biciklom na posao a oni bi rekli nešto tipa: „I, dakle, preživela si danas“. Saobraćaj je bio užasan! Jedna od najkritičnijih stvari danas u Indiji je to što ljudi ne znaju kako da pričaju međusobno. Ne govorim o jeziku. Kažem da kada odeš na Svetski ekonomski forum, i vidiš premijera ili nekog bogatog biznismena, shvatiš da oni ne bi ni znali kako da odu u neko selo. Ne znaju kako da uđu u kuću. Ne postoji više jezik kojim moćnici mogu da pričaju sa najugroženijima. Kada slušaš sudije shvatiš da oni ne razumeju kako je to kada u šumama centralne Indije nekome pokradu sve piliće ili probuše rupe u posudama. To onima u Njujorku deluje kao šala, zar ne? Oni ne shvataju da to znači da će neko umreti od žeđi jer mu treba šest kilometra da dođe do pijaće vode a bez tih posuda neće moći da je sakupi. Nema prodavnica da se kupe nove posude, ali za Vrhovni sud koji odlučuje u slučaju rudarskih kompanija protiv lokalnog stanovništva, to sve deluje smešno. Jer oni ne znaju šta znači biti ugrožen.

VTN: Ta sposobnost da saosećaš sa različitim ljudima svakako čini obeležje tvog dela, bilo da je u pitanju fikcija ili eseji. Još nešto si pomenula, a to je tvoja spremnost da odeš i razgovaraš sa ljudima. Ovo govorim kao neko ko mrzi to da radi. Ja volim da sedim u sobi i čitam. Ali ti si neko ko, pored toga što i to radi, takođe voli da izađe i stupi u dodir sa ljudima. Čini se kao da postoje pisci koji pišu sami i oni koji pišu u dodiru sa zajednicom. Mislim da sam to često nalazio u tvojim intervjuima, da sebe ne vidiš samo kao nekoga ko piše u ime onih čiji se glas ne čuje već da deluješ u skladu sa društvenim i političkim pokretima. Ne znam da li sam ovo postavio kao pitanje ili samo želim da istaknem da si posebna vrsta pisca, zbog načina na koji radiš.

AR: Zapravo ponekad kažem ljudima da sam socijalni bogalj. Mogu me videti među ljudima, kako pričam sa njima ali mi je teško da odem na večeru sa nekim većim društvom ili nešto slično. Mislim da više volim da slušam ljude nego da pričam sa njima, jer su ljudi zaboravili kako da slušaju. Ima nečeg predivnog u tome da samo slušate druge. „Ministarstvo neizmerne sreće“ nije knjiga koju sam napisala sa nekim drugim niti u skladu sa određenim pokretom i slično. Po meni, radi se o suštinskoj želji pisca da razume okruženje u kome piše. Potrebno mi je da ga istinski poznajem a za to je neophodno slušati druge. Tako da, kada sam u Delhiju na primer, niko me nigde ne poziva jer znaju da se neću odazvati. Ni na venčanja, ni na večere, ni na šta. Ne. Ali ta putovanja u šumu, boravci među maoistima, snimak tih žena koji si video, da je kamera uhvatila malo šire video bi da sam među njima. Ponekad naiđeš na nešto neočekivano. Jednom smo svi otišli da se okupamo u reci, naoružani gerilci, ja, seljanke, svi u jednoj reci, i pomislila sam da je neponovljiv trenutak. Ili kasnije noću, dok svi spavaju, jedan od drugova je zauzet na svom računaru koji pokreće solarna energija, ja ga pitam šta to radi a on odgovara: „Pišem izveštaj nadređenima“. Zatim se nasmejao i rekao da pišu gomile izveštaja. Upitala sam ga koji je najsmešniji izveštaj koji je napisao. Odgovorio je: „Ne, druže, nismo umlatili te krave“. Radilo se o jednom izbornom obećanju koje je dao čovek koji se kandidovao za guvernera te oblasti. Rekao je da će ako pobedi svakoj domorodačkoj porodici pokloniti jednu kravu. I kada je pobedio podelio je neke stare krave, i pošto bi one ubrzo pomrle, odlučili su da se iz toga izvuku rekavši da su ih maoisti pobili. I tako su ti ljudi iz šume izjavili da ih nisu oni ubili. Dakle kako razumeti sve te bizarnosti u svetu u kome živim? Jedino slušajući druge sa uživanjem. Kada ljudi govore o slobodi govora, neki od nas često kažu: „Sloboda govora i hrabro slušanje“.



VTN: Slušati druge sa uživanjem. Sa uživanjem slušaš sijaset likova u tvojoj knjizi. To mnoštvo uključuje ne samo revolucionare i borce za slobodu već i one koji nisu naročito dobri. Ljude kao što su Garson Hobart i major Amrik Sing. Želiš li možda publici nešto da kažeš o tim likovima i da li takve ljude možeš da slušaš sa uživanjem? Jer pretpostavljam da to često moraš da radiš.

AR: E, to je fascinantno. Garson Hobart se tako zove jer je trebalo da igra u studentskoj izvedbi drame „Norman“, koja na kraju nikada nije izvedena. Pravo ime mu je Biplab Dasgupta i neka je vrsta nehruovskog lika iz više kaste. I on je briljantan tip. Za mene je pisanje o Garsonu Hobartu bilo opasno blizu shizofreniji jer on je neprijatelj kakvog ne želiš. Briljantan, nema sumnje u to. Bila je to neka vrsta igre. Zabavan je, ironičan prema sebi i poseduje sposobnost da sačeka, da pusti da se ljudi izduvaju. Sjajno je kada nam priča o tome kako se upravlja Kašmirom, kako na primer, kada god nekoga ubiju i stotine i hiljade ljudi se digne, oni povuku vojsku, puste da se ljudi izduvaju, znajući da će se zatim vratiti kućama. Druga stvar je kada priča kako se odlučuje o tome na koga treba obratiti pažnju prilikom pobuna koje nemaju jasno određenog vođu. Uzmete novine koje su protiv vas i tu ćete već naći nekoga ko će personifikovati otpor i znaćete koga da zgrabite. Tako da je on briljantan tip. Amrik Sing takođe. On je major u indijskoj vojsci, koji na kraju mora da beži, i pogodite gde odlazi? U SAD. On je čedo sistema. On nije samo mahniti ubica, već neko kome je data sloboda da to radi. Angažuju ga, a onda, kada ga se zasite, otpišu ga.

VTN: Rekla si da si bi morala da zavoliš sve svoje likove da bi mogla da pišeš o njima, što uključuje i njih dvojicu koji su, svako na svoj način, zastrašujući. Major Amrik Sing, zato što muči i ubija puno ljudi, i Garson Hobart jer je neko ko predstavlja službe bezbednosti, tip koji ne prlja svoje ruke ali iz daljine sve nadgleda. Da li je bilo teško zavoleti takve likove?

AR: Pa, ljubav je složena stvar. Kada kažem da ih volim ne mislim kao ljubavnica već kao pisac koji im posvećuje puno pažnje. To je oblik ljubavi koji pisac daje svom liku. Tako da jeste, bili su mi veoma važni. Bilo bi budalasto kada bismo voleli samo one koji su nam dragi, zar ne? Šta bi to onda značilo?

VTN: Pa ja sam napisao pre nekoliko meseci esej za „Njujork tajms“, u kojem sam napisao da moram da nađem razumevanje čak i za Donalda Trampa. A to mi je bilo veoma teško, i još uvek je.

AR: Ali možda bi bilo dosadno staviti ga u roman, zar ne?

VTN: Nemoguće je nadmašiti rijaliti u koji se pretvorilo njegovo političko delovanje. Ali želim još da pričamo o predhodna dva lika jer mi se čine veoma zanimljivim.

AR: Volela bih to.



VTN: Oni dolaze do zaključka koji je...

AR: Mogu li da pročitam odlomak o Garsonu Hobartu tako da stekneš pravu sliku ko je on? Sigurna sam da ću ga brzo pronaći. Oh da. Dakle ovo je Garson Hobart. On je jedini lik koji je dat u prvom licu. On insistira da bude tako. Savlađuje me. Dakle, on priča o vremenu kada je bio student 1984. godine i kaže da je, nekoliko dana posle atentata na Indiru Gandi, rulja predvođena njenim pristalicama i sledbenicima ubila hiljade Sika u Delhiju.

„Domovi, dućani, taksi stajališta na kojima su radili Siki, čitave četvrti gde su živeli, sve je bilo do temelja spaljeno. Oblaci crnog dima uzdizali su se put neba s vatri rasplamsanih po celom gradu. Jednog svetlog divnog dana, sa svog mesta kraj prozora u autobusu video sam kako rulja linčuje nekog starog gospodina, Sika. Strgli su mu turban s glave, iščupali bradu i stavili mu oko vrata, po ugledu na Južnoafrikance, zapaljenu automobilsku gumu, dok je narod stajao naokolo i blejao svoju podršku. Požurio sam kući u iščekivanju da me stigne šok od onog čemu sam prisustvovao. Neobično, ali to se nije desilo. Jedini šok koji sam osetio bio je šok zbog sopstvene hladnokrvnosti. Ostao sam zgađen nad glupošću i jalovošću tog događaja, ali ne i šokiran njime. Možda i zato što dobro poznajem krvožednu istoriju grada u kome sam odrastao. Kao da je Prikaza čijeg smo prisustva mi u Indiji, neprestano i bolno svesni iznenada opet izronila iz dubina, ričući i čineći upravo ono što se od nje očekuje. Jednom zadovoljenih apetita, potonuće natrag u svoju podzemnu jazbinu, a nad njom će se opet razliti svakodnevnica. Pomahnitale ubice uvući će svoje otrovne zube i vratiti se poslovima činovnika, krojača, vodoinstalatera, stolara, prodavca. Život će nastaviti da teče isto kao pre. Normalnost u našem delu sveta nalikuje kuvanom jajetu, njegova jednolična površina u svom srcu krije žumance raspusnog nasilja. Upravo naša stalna napetost zbog nasilja, naše pamćenje prošlih muka i užas od budućih provala određuju pravila po kojima ljudi tako složeni i raznoliki kakvi smo mi nastavljaju da postoje – da žive zajedno, međusobno se trpe i, s vremena na vreme, međusobno se ubijaju. Dok god središte opstaje, dok god žumance ne iscuri, bezbedni smo. U časovima krize dobro je pogledati malo dalje napred.“

Dakle to je bilo još pre nego što je postao birokrata.

VTN: Deo zapleta romana čini to što su Garson Hobart i Musa koji je kasnije postao borac za slobodu Kašmira, išli zajedno na fakultet. Pri kraju romana, u jednoj epizodi se Musa i Garson Hobart sreću, decenijama posle fakulteta, ali su na različitim stranama. Musa tada predviđa da će ono što Indija radi u Kašmiru dovesti do njenog samouništenja. I ta ideja se Hobartu ureže u pamćenje. Pitao se da li se Musa samo zavarava, da li zaista misli da će se to desiti. Da će Indiju dovesti do uništenja njene večne kontradiktornosti?

AR: Na neki način, to se već dešava. Indija je zemlja u kojoj od trenutka sticanja nezavisnosti, avgusta 1947. godine, nije bilo nijednog dana a da vojska nije bila upotrebljena protiv sopstvenog naroda. Bilo da se radi o Asamu, Kašmiru, Pendžabu, Gudžaratu ili Hajderabadu. Neprestano je u ratu. Uvek je u pitanju izvorno stanovništvo bez obzira da li su hrišćani, muslimani, Siki ili Daliti. Postoji izrazito militarizovana gornja kasta koja je u pohodu. Ali ono o čemu Musa priča je činjenica da postoje dva sukoba o kojima knjiga govori. Jedan je sukob u Kašmiru a drugi u središnjoj Indiji, borba protiv rudarskih kompanija. Šume su pune paramilitarnih snaga i ono što se dešava je veoma zanimljivo. Kašmir je na granici koju vojska drži zatvorenom već 30 godina i tamo armija sve više liči na policiju, korumpirana i naduta. U Bataru policija sve više liči na vojsku. Artiljerija, helikopteri, bombardovanja, spaljivanja sela i slično. Postepeno, sve institucije postaju sve iskvarenije i o tome Musa priča. Prvi put u istoriji, četvorica sudija vrhovnog suda su izašli u javnost i rekli da je demokratija ugrožena.

VTN: Govoreći o tome šta se vidi a šta ne, u ovoj zemlji [SAD] takođe postoji velika želja da se neke stvari ne vide.

AR: Ne provodim ovde dugo vremena, ali vidim izvesne paralele, i u isto vreme se ustručavam da napravim direktna poređenja, jer ovo što se sada dešava u Indiji pokrenuto je još na prelazu iz 19. u 20. vek. Dvadesetih godina osnovana je organizacija RSS, kojoj je pripadao Narendra Modi. To je organizacija očigledno inspirisana Musolinijem i Hitlerom. Modi i mnogi od njegovih ministara su joj pripadali. Danas je to najmoćnija organizacija u Indiji. Ima stotine hiljada volontera. Odluke ne donose političke partije već ta organizacija. Obesmislila je sve velike demokratske institucije. Ono što ovde vidim su elitne institucije nesposobne da se izbore sa ludakom u Beloj kući. Nemate legalne mehanizme kojim bi ga sklonili odatle. Ali te elitne institucije su ovde sve besne na njega, dok su u Indiji one u skladu sa vladinim programom. 150 miliona muslimana je smešteno u geta, društvo je militarizovano, država postala policijska, hiljade ljudi strpano u zatvor. Nikada nisam bila ovoliko besna zbog onoga šta se dešava. Dolaze nam izbori i vlada radi na tome da podeli narod, da stvori situaciju u kojoj niko ne zna kako da reaguje, jer šta god da uradite ili kažete produbljuje tu podelu. Kada čoveka iskasape na smrt i taj snimak stave na Jutjub, ljudi skupljaju novac za odbranu ubice. Devojčica je silovana a zatim, pošto je pet dana držana u hramu, istučena do smrti. Ali nije to uradilo samo tih pet ljudi koji su optuženi. Hiljade njih, uključujući i žene marširaju ulicama u znak podrške toga. To je nešto nepojmljivo. Ta trulež koja se nalazi u srži svega toga. Imate vanredno stanje u državi jer će jedni protestvovati zbog toga što će oni koji siluju imati podršku drugih. Šta kažete na to?



VTN: Sa ovim političkim pitanjima u Indiji borite se još od 1998. godine, kao i sa nuklearizacijom Indije. Već 20 godina ste politički angažovani kao pisac, intelektualac i aktivista. Da li je to iscrpljujuće? Sećam se da je Pankaj Mišra u „Gardijanu“ napisao da ljudi na Zapadu očekuju da pisci iz zemalja takozvanog Trećeg sveta, ne znam da li Indija spada u njih, budu politički angažovani. Gledamo druge zemlje i vidimo da se dešavaju te užasne stvari pa očekujemo da pisci budu politički aktivni, ali Mišra ističe, i mislim da je u pravu, da na mestima kao što su SAD i Velika Britanija, pisci imaju luksuz da to ne budu. To je jedno sasvim drugo pitanje, ali da li misliš da je to nešto čemu treba da se suprostaviš, tom zahtevu da budete politički angažovani, i da li te to iscrpljuje?

AR: Ne, uopšte ne.

VTN: To je dobro čuti.

AR: To me ne iscrpljuje već ispunjava. Važno je biti deo okruženja i na to ne gledam kao na dužnost. Kada budem želela da se povučem, uradiću to, kao što sam i uradila poslednjih nekoliko godina dok sam pisala ovu knjigu. Nije sve u trenutnim dešavanjima, već o produbljivanju svesti. Mene bi iscrpljivalo da ne radim ništa i ćutim o tim stvarima. To bi bilo iscrpljujuće i užasno dosadno. Baš sam pričala nekim mladim studentima koji su me pitali kako da se izbore sa trolovanjem i mržnjom sa kojom se mnogi od nas susreću. Rekla sam im: „Zamislite da im se ja dopadam. Koliko bi to tek užasno bilo?“ Morate da pokušate da nešto uradite. Ja pokušavam. To je uzbudljivo jer se sećam kada sam pisala političke eseje odmah bi ih preveli na mnogobrojne indijske jezike. Sećam se kada sam napisala „Walking with the Comrades“, završila sam ga u ponoć, potom otišla da govorim u San Francisku, i dok sam držala govor, ljudi su ga već odštampali i delili govoreći da je „sa dopuštenjem autorke“. Ljudi me pitaju kako saznam kakav je odziv publike. Kažem im da mi je dovoljno da stanem na semaforu. Tako bi i trebalo da bude. Direktan kontakt bez posrednika. Ne sedite kući čekajući da dobijete dobre kritike u novinama. To ionako nije suviše bitno.

VTN: Mislim da te je neko nazvao piscem-aktivistom. Rekla si da to nisi i da se ne slažeš sa takvim terminom jer on nagoveštava da pisac ne treba da bude aktivista, a ti smatraš da si jedan od pisaca koji...

AR: Rekla sam da se pitam odakle je reč aktivista došla. Mislim, ko je to pokrenuo? Jer nekada su to pisci radili. Bili su uključeni u društvo, raspravljali su, borili se, bili politički aktivni. Ta reč aktivista je pomalo čudna, ne mislite li tako? Rekla sam da je to kao da kažete sofa-krevet ili nešto tako. Kao da pisci treba da budu u nekim jaslicama gde se zabavljaju sa svojim igračkama dok stvarni svet mora da radi.

VTN: Rekla si da je nekada prosečan pisac bio politički aktivniji nego ti sada, bilo u Indiji ili na Zapadu.

AR: Ne znam kada sam to rekla, ali da, pretpostavljam da smo, kada živimo u vremenu gde nam je jedna od briga da li će nam neko odrubiti glavu, mnogo ozbiljniji nego kada nam je osnovna briga da li ćemo dospeti na top-liste ili biti pozvani na književni festival ili tako nešto. Kada je tržište počelo da određuje žanrove, onda moraš brzo da opišeš o čemu je reč u knjizi, u svega tri rečenice, da odrediš na kojoj polici u knjižari treba da se nalazi, i tako dalje. Desilo mi se nešto smešno na sajmu knjiga u Indiji, gde su moju zbirku eseja „The Algebra od Infinite Justice“ stavili u odeljak za matematiku, knjigu „An Ordinary Person’s Guide to Empire” sa turističkim vodičima, a roman „Bog malih stvari“ je bio među religijskim knjigama.

To je odgovor koji je teško nadmašiti.
 
Izvor: lareviewofbooks.org  
Prevod: Vladimir Martinović
FOTO: jeanbaptisteparis - Flickr: Arundhati Roy / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
prikaz romana pariska biblioteka  laguna knjige Prikaz romana „Pariska biblioteka“
08.07.2020.
Zasnovana na istinitoj priči iz Drugog svetskog rata o neustrašivim bibliotekarima Američke biblioteke u Parizu, ovo je nezaboravna pripovest o ljubavi, prijateljstvu, porodici i moći književnosti da ...
više
prikaz knjige ja, nasilnik đuzi parizi laguna knjige Prikaz knjige „Ja, nasilnik“ Đuzi Parizi
08.07.2020.
„Voleo bih da jednom i ja budem nekom omiljen. Ali s obzirom da se to ne dešava, odlučio sam da ako nije tako, to zavisi od mog izbora. Nisu nastavnici ti koji mene ne vole. Ja sam taj koji njih mrzi....
više
 50 načina da otkrijete sreću autora vanese king, val pejn i pitera harpera laguna knjige „50 načina da otkrijete sreću“ autora Vanese King, Val Pejn i Pitera Harpera
08.07.2020.
Šta možete da uradite da se vi (i drugi ljudi) osećate srećnije? U ovoj knjizi ćete naći mnogo aktivnosti i ideja koje možete da sprovedete sa porodicom, prijateljima ili sami, bilo da se sada osećate...
više
beograd naše mladosti fotomonografija sa radovima jovana đorđevića laguna knjige Beograd naše mladosti: Fotomonografija sa radovima Jovana Đorđevića
08.07.2020.
„Beograd naše mladosti" – naslov je pod kojim se, u izdanju Lagune od danas u knjižarama, mogu naći odabrane „beogradske“ fotografije Jovana Đorđevića. Autora koji i danas, sa devedeset godina, pasion...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.