Laguna - Bukmarker - Slobodan Vladušić: „Omama“ – triler o sudbini Crnjanskog - Knjige o kojima se priča
Sajamski dani od 15. do 31. oktobra
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Slobodan Vladušić: „Omama“ – triler o sudbini Crnjanskog

Posle romana „Forward“, „Mi, izbrisani“ i „Veliki juriš“ naš sagovornik, pisac i esejista Slobodan Vladušić (1973, Subotica) upravo se oglasio novim romanom „Omama“ (Laguna). Reč je o istorijskom trileru, u kojem se kao jedan od glavnih junaka pojavljuje Miloš Crnjanski. Prema rečima recenzenta „Omame“ Dejana Stojiljkovića, pred nama je do sada najzrelije i najambicioznije delo ovog pisca.



Slobodan Vladušić je profesor na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bio je urednik u časopisu Reč. Za svoj prvi roman „Forward“ (2009) dobio je nagrade „Borislav Pekić“ i „Zlatni suncokret“, za najbolju književnu kritiku 2004. godine nagradu „Milan Bogdanović“, te 2011. nagradu „Isidora Sekulić“ za studiju „Crnjanski, Megalopolis“.

Vaš novi roman je upravo izašao iz štampe. Šta biste kao autor najpre javnosti poručili ovim povodom?

„Omama“ je istorijski triler koji započinje nestankom čoveka pod imenom Milutin Topalović u Berlinu, 1928. godine. Svi službenici poslanstva Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ostaju ravnodušni pred tim događajem osim jednog. To je ataše za kulturu poslanstva Miloš Crnjanski. Njega u potrazi za nestalim sunarodnikom prati Miloš Verulović, vojni savetnik, koji je u Prvom svetskom ratu služio 7. puku Dunavske divizije s kojim se popeo na Kajmakčalan. Tako počinje ovaj roman.

Iako posebna i samosvojna knjiga, „Omama“ je ipak deo mog dosadašnjeg opusa. A opus nije prosto spisak dela koje je jedan čovek napisao već neka vrsta simboličkog okvira unutar koga se kreću njegova dela ili makar, kao što je to slučaj sa mnom, glavnina tih dela. Stranice mojih knjiga su međusobno izukrštane i drago mi je što je tako, jer to svedoči o tome da za mene pisanje nije igra ili karijera već potreba da izbacim iz sebe ono što me plaši i užasava. A to nešto je osnovna crta naše epohe: svođenje čoveka na biočesticu ili čak na biootpad.

Danas imate analitičare koji kažu da doba u kome živimo najviše liči na doba pre Prvog svetskog rata. Mislim da ti analitičari greše. Naše doba je sličnije vremenu pre Drugog svetskog rata u kome se dogodio Holokaust i ustaški genocid nad Srbima. Isto tako, postojao je nacistički plan Ost, koji je, da se izrazim današnjim rečnikom, predviđao depopulaciju osvojenih oblasti Sovjetskog Saveza, tj. čišćenje životnog prostora za arijevce, sistemskim istrebljivanjem sovjetskog stanovništva.

U čemu sve vidite sličnost tog doba s našim vremenom?

Sličnost je u tome što danas imamo tzv. zeleni rasizam, koji stvara utisak da planeta samo što nije doživela kolaps i da je jedino rešenje u depopulaciji, tj. smanjivanju broja stanovnika. Analogija, kao što vidite, postoji. Arijevci koji su sebe ranije smatrali za višu rasu danas će se predstavljati kao tzv. ekološki osvešćeni ljudi, koji, navodno radi opstanka planete, sebi daju za pravo da istrebe tzv. „ekološki“ neodgovorne narode, odnosno delove stanovništva, recimo stare i iznemogle ljude. Uostalom, jednom britanskom ekonomisti izletelo je da bi korona mogla biti dobra za ekonomiju, jer u njoj mahom strada neproduktivni deo stanovništva, za razliku od nekadašnje španske gripe koja je kosila produktivni deo.

Depopulacija koja se priželjkuje i opravdava ne mora se više izvoditi u gasnim komorama; danas postoje drugačije, manje vidljive tehnike. Neke od njih smo već iskusili. Neke ćemo tek iskusiti. U svakom slučaju, treba stvoriti atmosferu i zakonske okvire u kojima što manje ljudi može da ima decu. To što će neki narodi u budućnosti tako biti dovedeni na rub nestanka, za propagatore depopulacije neće biti nikakav problem – ako je čovek samo biočestica, onda narodi više ionako ne postoje. A onaj ko bude smatrao da je nestanak naroda katastrofa protiv koje se treba boriti, njega će proglasiti, naravno, „fašistom“. Što je pojam koji upućuje na vreme pre Drugog svetskog rata. Dakle, u nekom budućem ratu cilj više neće biti da se neprijatelj porazi, već da se njegovo stanovništvo odstrani poput nekog biološkog otpada, kako više ne bi zagađivao, ovoga puta ne višu, arijevsku rasu, već, navodno, planetu.

To su razlozi zbog kojih smatram da je naše vreme po svojoj atmosferi vrlo slično vremenu pred Drugi svetski rat. Mogao bih da to argumentujem još nekim dokazima, ali mislim da je ovo dovoljno. Ne treba nikada reći sve. Elem, pod takvim utiskom sam „Omamu“ smestio u 1928. godinu, u Berlin, tada najveći evropski grad. „Omama“ je, dakle, roman o Megalopolisu, pa se tako nastavlja i na „Roman o Londonu“, ali isto tako, nažalost, i na Kišov „Peščanik“, kao i na moja ranija dela: na romane „Forward“, „Mi, izbrisani“, posebno na „Veliki juris“, i knjige teorijske proze „Crnjanski, Megalopolis“ i „Književnost i komentari“.

Šta je bilo presudno da se okrenete ka Crnjanskom kao junaku svog dela?

Crnjanski odavno za mene nije predmet istraživanja ili samo omiljeni pisac; on je postao moj prijatelj u prošlosti. Volim tu sintagmu na koju sam naišao upravo u njegovom romanu „Kod Hiperborejaca“. Prijatelj u prošlosti Crnjanskog je tamo Mikelanđelo. Presudna stvar je, dakle, prijateljstvo. Biti prijatelj s nekim, pa tako i sa Crnjanskim, uključuje čitav splet osećanja: poštovanje, ljubav, poverenje, spremnost za praštanje, spremnost na žrtvovanje. Biti prijatelj s nekim znači osetiti da između nas i te osobe postoji neka bliskost, podudaranje, sličan kodeks vrednosti u koje verujemo, sličan pogled na svet. Naglašavam sličan, a ne identičan. Biti prijatelj sa Crnjanskim ne znači, dakle, biti njegov obožavatelj, zaslepljen njegovom pojavom u meri u kojoj pored njega vi gotovo da ne postojite. Biti prijatelj sa Crnjanskim ne znači biti njegov advokat, koji smatra da je Crnjanski uvek napadnut i da ga uvek od nekog treba braniti, i da je u svemu čovek vrline, naravno jedino on i niko drugi osim njega. Biti prijatelj Crnjanskog ne znači ni zloupotrebljavati Crnjanskog za lične ciljeve, što znači setiti ga se onda kada bi on nešto trebalo da uradi za tebe, a zaboraviti ga kada bi ti nešto trebalo da uradiš za njega. Biti prijatelj sa Crnjanskim znači slušati ga, čitati, razmišljati o njemu, njegovom delu, njegovoj životnoj priči, ponešto mu nekada i reći, ponekad se naljutiti na njega, ponekad ući u raspravu s njim, a onda se pomiriti i nastaviti dalje s druženjem.

Razume se, ne možete s nekim postati prijatelj samo tako što o njemu nešto učite u školi ili na fakultetu, pa čak ni onda kada pišete doktorat o njemu. Potreban je neki trenutak u kome sami postajete svesni da vam je jedan čovek prijatelj, možda zato što je bio tu, pored vas, onda kada nikog drugog nije bilo. Taj trenutak je za mene bio april 1999. godine, kada sam bio regrutovan, i kada sam sedeo kod kuće, s uniformom, čekajući da me pozovu ili pošalju negde. Razmišljao sam tada o ulozi izvesnog Bore Ćosića u NATO bombardovanju, koji je iz svoje berlinske rezidencije savetovao Atlantski pakt da izvede kopneni napad na moju zemlju. Mislio sam, ako se to zaista desi, da za nekoliko meseci možda neću više biti živ. Tada sam se setio Crnjanskog i njegove knjige „Kod Hiperborejaca“, koju sam, razume se, ranije već čitao. Rekao sam sebi, ovo je poslednja knjiga koju ćeš pročitati u životu. Posle takvog iskustva Crnjanski više nije mogao da za mene bude samo jedan od pisaca koje sam čitao ili koje volim. I sada već znam, kada jednom budem osetio da više nisam ni za šta, uzeću „Hiperborejce“ i čitaću ih dok budem mogao da čitam.

Kakav je Crnjanski bio kao ličnost?

Oko pitanja ko je bio Crnjanski i dalje se vode rasprave. I to je odlična vest. Naime, kada te rasprave budu utihnule, to neće značiti da smo došli do zajedničkog odgovora na to pitanje, već da nas to pitanje više ne zanima. Ako pitanje ličnosti Crnjanskog prestane da bude relevantno u srpskoj kulturi, to će onda značiti da srpska kultura jednostavno više ne postoji. Ne bih voleo da to doživim. Dakle, ako želimo da pričamo o Crnjanskom kao o ličnosti, moramo da se prvo oslobodimo nekih fraza ili stereotipa. Prva je svakako ona fraza da je svaki genije ludak, a pošto je Crnjanski genije, onda bi navodno i on trebalo da bude „lud“. Bio je genije, ali nije bio lud. Nije bio čak ni boem. Drugo, među istraživačima Crnjanskog postoje, recimo to tako, dve škole: pomalo simplifikovano, ali ne i netačno, prva tvrdi da je Crnjanski bio veliki pisac, ali ne baš veliki čovek. To je takođe jedna fraza, jedan stereotip. Recimo, ova škola forsira tezu o tome kako Crnjanski nije mogao da razume tzv. „srbijansko/beogradsko“ građansko društvo ili čak to da ga je gledao s nekakvom „mađarskom/austrougarskom“ nadmenošću. Ova teza predstavlja srpsku građansku klasu između dva rata kao neki (superiorni) ideal do koga Crnjanski, usled svog „problematičnog“ karaktera, nije mogao da se uzvisi. To nije samo netačno nego i glupo. Prvo, to građansko društvo bilo je veoma daleko od bilo kakvog ideala. Evo kako je Pekić razmišljao o tom vremenu i tom društvu: „Povrh svega, u vreme kada sam počeo da se bavim književnošću, bio sam opsednut, a i danas sam, zagonetkom ponašanja građanskog društva u Jugoslaviji i jednom njegovom apsolutnom nesposobnošću da pruži bilo kakav otpor revolucionarnim snagama. (…) Osim toga, mene je interesovao nedostatak svakog morala, svake sheme života u Jugoslaviji između dva rata, o čemu sam znao i slušao mnogo od svog oca, koji je bio visoki državni funkcioner u banskoj upravi i izrazito kritički nastrojen prema korupciji i načinu života naše takozvane više klase kojoj je i sam pripadao.“ Oporo i gorko o tom vremenu pišu i Vladimir Velmar Janković u svom tekstu „Duhovna situacija vremena“ (1928) ili recimo Milan Jovanović Stoimirović u svojim „Dnevnicima 1936–1941“. Kada to imate u vidu, onda shvatite da je izvesna neuklopljenost Crnjanskog u te krugove zapravo kompliment piscu.

Može li se, dakle, reći da se Crnjanskom često pristupa kao „problematičnom piscu“?

S druge strane imate i drugu školu koja neguje stereotip o uskraćenom Crnjanskom. Ona potencira šta sve Crnjanski nije dobio: izdanje „Ljubavi u Toskani“ u Srpskoj književnoj zadruzi, članstvo u prestižnim institucijama građanskog društva, diplomatsku karijeru, Nobelovu nagradu za književnost… To ide čak do tvrdnje da Crnjanski ni danas nije prihvaćen. Moram da priznam da mi nije jasno na čemu se temelji taj stav: recimo, koleginica Gorana Raičević je za „Agon i melanholiju“, nedavno publikovanu, važnu i referentnu biografiju Crnjanskog, dobila nagradu „Laza Kostić“. Kolega Lompar je za svoju knjigu „Crnjanski, biografija jednog osećanja“ dobio nagradu „Meša Selimović“. Da dodam da sam i ja za knjigu „Crnjanski, Megalopolis“ pre desetak godina dobio „Isidorinu“ nagradu. Da li su to simptomi neprihvaćenosti pisca? Sumnjam. Nekada mi se čini da bi znak prihvaćenosti Crnjanskog za najradikalnije predstavnike te škole bilo spaljivanje knjiga svih drugih srpskih pisaca, nakon što smo ih, naravno, proglasili kao drugorazredne u odnosu na Crnjanskog. Zapravo mi se čini da je to kukanje nad sudbinom Crnjanskog potpuno nesaglasno ličnosti samog pisca. Naime, kada u jednom intervjuu pisac kaže ispunio sam svoju sudbinu, onda on tom rečenicom kaže zapravo ovo: da bih napisao ono što sam napisao, morao sam da živim onako kako sam živeo. Ukratko, da bi Crnjanski postao Crnjanski, on je morao i da ima sudbinu Crnjanskog. A ne sudbinu Andrića, na primer.

Upravo zato mislim da je potpuno pogrešno Crnjanskom pristupiti iz perspektive problematičnog pisca ili uskraćenog pisca, jer se tako zaboravlja ono što je kod Crnjanskog najvažnije odgonetnuti: zašto je njegova sudbina bila upravo takva, a ne onakva kakvu je imao, recimo, Andrić ili Krakov ili Rastko Petrović. Ako je njegova sudbina, njegova životna priča, najbitnija stvar, a mislim da jeste, onda je važno odgovoriti na pitanje poput ovog: kako je na Crnjanskog uticala smrt njegovog oca (pisac kaže da je to iskustvo odsudno uticalo na njegov život)? Ili, recimo, šta je za Crnjanskog, koji je želeo da bude među prvima, značilo to što nije uživo slušao govor majora Gavrilovića, tokom odbrane Beograda 1915. godine, već se u nekakvoj 29. austrougarskoj regimenti potucao po Galiciji, ratujući protiv Rusa, srećom vrlo kratko i vrlo neefikasno, dakle, smešno i glupo. Ovo nisu obični biografski podaci, među svim drugim biografskim podacima o Crnjanskom: to su temeljna iskustva koja su oblikovala ličnost pisca koga mi danas čitamo, volimo, poštujemo i o kome razmišljamo. Treba razumeti smisao i značaj tih iskustava, a ne kukati ili se naslađivati nad njegovom sudbinom. Zato sam i želeo da, između ostalog, u svom romanu „Omama“ dam romaneskni odgovor na pitanje zašto je Crnjanski imao sudbinu kakvu je imao. Nekakav odgovor sam dao, a čitaoci i kritika će imati mogućnost da procene koliko on vredi.

Šta Crnjanskog izdvaja od drugih pisaca?

Izdvaja ga mnogo stvari, a jedna od njih je i čudesan osećaj za jezik. I to je zaista nešto neverovatno i jedinstveno. Svako ko voli Crnjanskog zapazio je njegov karakterističan stil, zareze, inverzije. Sve se to može lingvistički opisati, ali to zapravo nije ni važno – važan je utisak koji taj jezik proizvodi. Iako je Crnjanski svesno odlučio da piše tako kao što je pisao, vi nigde u njegovom jeziku ne osećate tu odluku, niti konstrukciju. Osećate, međutim, gipkost njegove rečenice, njenu senovitost, nežnu zaobljenost; nema oštrih ivica, nema grča, rečenica prosto klizi pred vama kao da je čujete u nekom snu. Jedan nemački pisac je za ruski jezik kazao da je to jezik bez kostiju, a meni se čini da se to može reći i za jezik Miloša Crnjanskog. I kada čitate Crnjanskog, vi imate utisak da jezik nije samo sredstvo komunikacije i prosto morate da pomislite da je velika sreće što srpska književnost ima takvog pisca. Da nije bilo Crnjanskog, mi uopšte ne bismo mogli da osetimo kakvim moćnim jezikom govorimo. Lično iskustvo: možda baš zato što sam slušao pisca kako čita završetak Druge knjige „Seoba“ i što sam i sam čitao, glasno, za sebe, početak ovog romana ili zato što imam u svesti stihove „Stražilova“, stvarno ne želim da srpski jezik nazivam nekim bfmk-jezikom ili wtf-jezikom, ili da se krijem iza prisvojne zamenice prvog lica množine – neutralno naš jezik – stideći se ili se plašeći da ga nazovem onako kako se zove: srpski jezik. Crnjanski mi je, dakle, pokazao kakvim jezikom govorim, kako može da zvuči srpski jezik, kakav se ritam i melodija kriju u njemu i kakva se blaga nalaze u njegovim vremenskim dubinama. I sve bismo to možda zaboravili da nije bilo Crnjanskog. Primera radi, kada se u Drugoj knjizi „Seoba“ začuje reč toržestveno u jednom kolopletu poznatih reči, onda recimo meni, kada sam je prvi put čuo, uopšte nije bilo važno šta ta reč zapravo znači. Naprotiv, ta reč je u mojoj svesti postala neki čudesan događaj koji ne bi mogla da proizvede ni jedna druga reč, a posebno ne reč svečano, koja je nominalni sinonim za reč toržestveno u savremenom srpskom jeziku. Znate, da sam tu reč pronašao u nekom rečniku, možda bi mi se dopala, ali bih verovatno zaboravio na nju. Međutim, kada vas ona dočeka u Drugoj knjizi „Seoba“, ona postaje reč-san ili reč-molitva, koju možete nekada da izgovorite tiho, samo za sebe, i da osetite da se nešto dogodilo u svetu. I to sve zahvaljujući Crnjanskom. Koji vam je tu reč poklonio, onako, nesebično, prijateljski. Eto, to je samo jedan primer: da ne govorimo o reči lament ili toponimima kao što su Jan Majen i Srem, koji kod Crnjanskog počinju da zvuče drugačije nego u rečnicima ili na geografskim kartama. To je lepota vrhunske književnosti, a nemoguće je zamisliti neku koja bi bila više vrhunska, od one koju je pisao Crnjanski: stvari koje nas okružuju, reči koje poznajete, ili bar slutite, jednostavno počinju da vrede više; sve počinje da vredi više, toliko da uskoro shvatite da ne postoji cena za koju biste sve to mogli da prodate nekome.

Bavili ste se temom i vremenom, i ljudima koji su već stotinu godina bezmalo udaljeni od nas. Kako se otkrivao taj milje, kuda je sve vodio put prikupljanja građe kako bi na kraju čitaocu bili dočarani ambijent, atmosfera, likovi?

Razume se, ako želite da stvorite atmosferu imaginarnog Berlina iz 1928. godine, vi morate nešto da pročitate o tome periodu. Najbolje i na prvom mestu samog Crnjanskog: „Knjigu o Nemačkoj“ i prvi deo „Embehada“. Posle toga morate da pročitate još ponešto, što se sada lako može naći na internetu. Građa se, dakle, podrazumeva, ali ona nije najvažnija. Najvažnije da se u romanu dogodi varnica između fabule i atmosfere sveta. Ta varnica onda oživljava svet, oživljava junake, čini ih upečatljivim, važnim za čitaoca, koji onda počinje da upija svet o kome čita. To je vrlo bitno, to upijanje sveta, upijanje štimunga, to naslućivanje onoga što je iza reči i rečenica, ne kao neko skriveno značenje već kao slutnja koja ne može da se iscrpi ili zameni znanjem.

„Omama“ je, kao što kažete, i roman o Berlinu?

Da, tako je. „Omama“ nije crnjanskocentrični roman, da tako kažem, u kome se sve vrti samo i jedino oko Crnjanskog. On je jedan od junaka ovog romana, možda najpoznatiji, ali ne i jedini junak. Naime, jedan od junaka „Omame“ jeste i Berlin, megalopolis od 4,5 miliona stanovnika, najveći grad ondašnje Evrope. Postavio sam sebi jednostavno pitanje: kako prikazati taj megalopolis? Svakako, opisi enterijera i eksterijera se podrazumevaju, ali to nije dovoljno, a sem toga oni mogu da uguše napetost fabule. To nisam želeo da dozvolim. Zato sam rešio da megalopolis prikažem kroz priče junaka koji se kreću njegovim ulicama i koji žive u njemu. Tako se ovaploćuje misao jednog američkog sociologa, koji je kazao da je grad stanje svesti.

Berlin je ovde, međutim, još nešto. On simbolizuje celinu sveta: zato se u ovom romanu pojavljuju i građani koji stanuju na zapadu grada u vilama ili u luksuznim stanovima, ali isto tako i oni drugi koji se potucaju oko Aleksanderplaca, na istoku, gledajući kako da prežive. Između ova dva pola gotovo da nema ničega i to je posebno strašno u mom romanu. To je ono po čemu se megalopolis razlikuje od polisa.

Autro: Mila Milosavljević
Izvor: pecat.co.rs


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
andrić kao da je pisao juče 60 godina od naše prve nobelove nagrade laguna knjige Andrić kao da je pisao juče: 60 godina od naše prve Nobelove nagrade
26.10.2021.
Može li neki aktuelni srpski pisac dobiti Nobela? Danas to ne izgleda realno, ali za 10 ili 20 godina... Nije ni to nemoguće, kaže Aleksandar Jerkov za Nova.rs. U oktobru pre 60 godina jedan od naš...
više
uzbudljiv nastavak svetskog bestselera anđeo u šumi sova samuela bjerka laguna knjige Uzbudljiv nastavak svetskog bestselera „Anđeo u šumi“ – „Sova“ Samuela Bjerka
26.10.2021.
Skandinavski noar ima novu zvezdu! Njegovo ime je Samuel Bjerk. Nakon velikog uspeha romana „Anđeo u šumi“, stiže nam „Sova“, druga knjiga o Holgeru Munku i Miji Kriger – roman koji je podjednako m...
više
intervju sa svetislavom basarom laguna knjige Intervju sa Svetislavom Basarom
26.10.2021.
O Svetislavu Basari svaki čitalac njegovih dela, pratilac kolumni koje godinama objavljuje u štampi ili pak posrednih i neposrednih učesnika u takozvanom javnom životu Srbije, ima „čvrsto formirano mi...
više
prikaz romana žena francuskog poručnika  laguna knjige Prikaz romana „Žena francuskog poručnika“
26.10.2021.
„Žena francuskog poručnika“ je jedan od onih romana koji dovodi u pitanje čitaočevo razumevanje viktorijanske epohe, pa i ideje samog romana. Opisi svih likova, do dugmadi na kaputu, iscrpni su i prec...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.