VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Slobodan duh: Alis Voker

Roman „Boja purpura“, nagrađen Pulicerovom nagradom, kada je objavljen pre više od 30 godina, potpuno je transformisao književnost Afroamerikanaca. Takođe, iz korena je promenio život autorke Alis Voker.

FOTO: Virginia DeBolt - Alice Walker speaks / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons
 
Sam početak romana „Boja purpura“ toliko je žestok da mnogi nisu mogli da nastave sa čitanjem, a među njima je, na veliku žalost autorke, i njena majka. Nakon prve rečenice na prvoj strani – „Najbolje da ne kažeš nikad nikom osim Bogu. To bi ubilo tvoju mamu“ – slede četiri kratka pasusa uz kojih saznajemo da je četrnaestogodišnja Sili bila silovana, ostala trudna i počinje da piše pisma Bogu. Alis Voker je zamislila lik Sili kao intuitivnu, ali ograničenu, prizemnu i direktnu osobu, koja se izražava „narodnim jezikom“, što je u vreme kad je knjiga objavljena izazvalo velike polemike: „On za mene nikad nije  imô  lepu  reč.  Samo  da  kaže  ti  ćeš  da  radiš  ono  što  tvoja mama neće. Prvo je stavio onu stvar uz moj kuk i kao nešto mrdao njome. Onda me ’vatao za sike.”

Silina priča je autorki donela Pulicerovu nagradu za fikciju, prvu koju je osvojila jedna Afroamerikanka. Roman je prodat u 5 miliona primeraka i preveden je na 25 jezika. Ekranizacija romana iz 1985. u režiji Stivena Spilberga, donela je preko 100 miliona dolara zarade (od kojih autorka nije dobila deo koji je smatrala da zaslužuje); mjuzikl rađen po romanu bio je veliki hit u Njujorku, Atlanti i Čikagu; prodati su suveniri sa motivima iz romana u vrednosti od preko 5 miliona dolara. Roman je potpuno promenio pogled na afroameričku književnost, ali i život autorke – u svakom smislu: godinama su je šikanirali propadnici afromeričke zajednice; prijem na koji je roman naišao ugrozio je njen odnos sa dugogodišnjim partnerom sa kojim se posle nekog vremena i razišla, ali je ugrozio i odnos sa jedinom ćerkom.

Kuća u kojoj autorka provodi deo vremena, u Berkliju, u Kaliforniji, okružena je zelenilom i cvrkutom ptica. Kada smo se srele, u proleće, bila je umorna, budući da se tek vratila iz Ruande gde je prisustvovala konferenciji posvećenoj rodnim pitanjima, ali ipak je izgledala bar 20 godina mlađa od svojih 63 godina. Alis Voker je član neprofitne međunarodne organizacije „Žene za žene“ („Women for Women International“) koja pruža podršku ženama koje su preživele rat. „Išla sam da obiđem žene kojima pomažem i da pronađem sirotište koje ću podržati.“ Glas joj je smiren, muzikalan, na momente veoma tih; razgovor sa njom je uznemirujuća mešavina inteligentnih, političkih stavova i velike duhovnosti koju je ponela sa različitih strana sveta. Za sebe kaže da je „ponovo rođena paganka“, ali u bašti se nalazi statua Bude, a na ulaznim vratima stoji natpis „namaste“.

Već je za sobom imala sedam objavljenih knjiga i radila je za magazin „Ms“ sa Glorijom Stajnem (koja je krstila njenu ćerku), kada je došla na ideju da napiše roman „Boja purpura“. „Čini mi se da sam žudela da bolje upoznam svoje pretke – neposredne pretke. Moje roditelje, roditelje mojih roditelja, njihove roditelje, i onda sam pomislila... mogla bih da napišem priču o njima u kojoj ću uživati jer ću imati priliku da provedem neko vreme sa njima... sa ljudima sa kojima nisam provodila vreme dok sam odrastala“ – i koji su vodili mnogo drugačije živote od onog u koji je ona pobegla.

Rođena je kao osmo dete u porodici nadničara, u atmosferi rasne segregacije u gradiću Itonton, u Džodžiji gde se na 10 dolara potrošenih na dete iz bele porodice, trošio 1 dolar na dete iz crne porodice. Doživljavala je sve moguće poznate nepravde: odvojene toalete, odvojene česme sa vodom za piće. Direktor srednje škole koju je pohađala želeo je da napravi bazen na placu koji je bio u njegovom vlasništvu, „što mu nije dozvoljeno. Razlog je bio uvredljiv prizor kojem bi posetioci bili izloženi – crnci u kupaćim kostimima“. Kada je imala osam godina, brat je slučajno pogodio iz vazdušne puške, nakon čega je oslepela na jedno oko; kada je zamolio poslodavca za zajam da plati doktora, dobio je sledeći odgovor: „Zašto bi protraćio 250 dolara na lečenje sestrinog oka? I tako će se udati za nekog crnog nikogovića poput tebe“. Šest godina kasnije uklonjen joj je ožiljak.

Umesto toga, udala se za Jevreja, advokata koji se bavio građanskim pravima, Mela Leventala, i preselila u Misisipi, gde su bili prvi legalno venčan bračni par mešovite rase u državi. Tokom sedam godina, zajedno su se borili za ukidanje segregacije u školama; Alis je pobacila kada je saznala da je Martin Luter King ubijen. U prvoj knjizi memoara „Black, White and Jewish“ („Crna, bela i Jevrejka“, 2000) njena kći Rebeka je napisala: „Tata ponekad sedi zatvoren u kući sa puškom i psom uz sebe, čekajući Klan“. U autobiografiji „The Same River Twice“ (1996), Alis Voker piše o prvom susretu njene majke sa budućim zetom: „Nesvesno se mrštila pokušavajući da se usredsredi i seti nečega što zna o tome odakle on dolazi i kome pripada, a onda kada se konačno setila saosećajno ga gledajući, uz blagi osmeh, reče: 'Ti si jedan od onih što su ubili Isusa Hrista'.“

„Za naše roditelje je veoma teško kada nas posmatraju kako stupamo u svet koji oni ne mogu ni da zamisle“, izjavila je jednom prilikom. „Svet u kojem ja živim, svet u kojem sam živela od trenutka kada sam napustila porodični dom, to je svet koji moja majka jednostavno... Mislim, uporno su se trudili da o meni razmišljaju kao o nastavnici.“ Morala je mnogo da radi na tome da održi kontakt sa svojom porodicom, na primer, sa svojim bratom, koji nije obrazovan kao ona – upravo su oni, i ljudi slični njima razlog zbog kog je odabrala da roman „Boja purpura“ bude napisan na način na koji je napisan (i zbog čega je dozvolila da se po njemu snimi film – da bi doprla i do onih Afroamerikanaca koji ne bi bili zainteresovani da pročitaju knjigu). Osim toga, činjenica je „da sam pisala standardnim engleskim jezikom, koji su u to vreme govorili jedino oni koji su nas tlačili, ne bih uspela da izrazim i prenesem ta iskustva – to bi za njih bilo zastrašujuće“.

Da bi bila u stanju da čuje glas svojih predaka, autorka kaže da je „morala u potpunosti da promeni način života – to je bio teži deo. Morala sam da se odreknem kuće koju smo godinama sređivali i ulepšavali, morala sam da napustim svoj brak – u kojem je bilo problema, ali i nekih dobrih stvari... moja ćerka nam još uvek nije oprostila to što smo se razveli, jer nas je oboje mnogo volela.“ Godine 1978. preselila se u San Francisko, gde je počela da živi sa Robertom Alenom, urednikom žurnala „Black Scholar“, u kući van grada. „Već sam počela da pišem 'Boju purpura', ali inspiracija se razbuktala tek u ovom novom prostoru koji sam pripremila za rad. Kuća koju smo iznajmili imala je samo jednu veliku prostoriju i neku vrstu šupe za odlaganje stvari. Napravila sam nekakve zavese, a spavali smo na dušeku na podu, i svakog dana smo odlazili na plivanje i u šetnje, posmatrali smo drveće – život je bio predivan. I bili smo mnogo zaljubljeni.“ Knjiga je bila završena za godinu dana.

U romanu „Boja purpura“ ima mnogo ljubavi, ali i mnogo okrutnosti, najvećim delom inspirisane surovim muškarcima iz njene porodice, naročito njenim nasilnim mladim dedama, „nasilnicima, ženskarošima, alkoholičarima. Bili su sve to.“ Jedan njen deda, Henri Klej Voker, jednom prilikom je po polju, sa puškom u rukama jurio njenu baku „pucajući u nju; promašio ju je samo zato što je bio pijan“. Poput mnogih, i ona među svojim precima ima robovlasnike, pored crnaca iz Afrike, i rodbinske veze sa generalima na obe strane građanskog rata. „Taj način ponašanja – taj robovlasnički mentalitet, prenosio se sa kolena na koleno, jer su njihovi sinovi i unuci takvo ponašanje shvatali kao ponašanje pravih muškaraca.“

„Primetićete da većina ljudi, kada raspravljaju o Silinom mužu (čak i kada je već star), sinu robovlasnika, stvari posmatraju od tog trenutka. Ponašaju se kao da 400 godina dominacije belaca i robovlasničkog odnosa prema crncima nisu ostavile nikakvog traga, i da sve to grozno ponašanje počinje sa crncima. To je besmisleno. Ali to je način na koji se ljudi distanciraju od sopstvene istorije, i sopstvenog učešća u veoma krvavim i strašnim događajima, koji su trajali vekovima.“

Ovo je za mnoge bio prst u oko. Optužili su je da je izdala sopstvenu rasu, da mrzi crne muškarce, da je naškodila odnosima između muškaraca i žena crne rase, i da je lezbejka. „Istina je da gospođa Toni Morison nikad ne bi pokleknula pred zavadi-pa-vladaj taktikom koju liberali toliko vole da serviraju“, napisala je Kjari Čitvud, na primer, u recenziji zbirke poezije Alis Voker. „To se može videti u njihovim tupim, ravnodušnim pogledima u prisustvu crnog muškarca koji svojim postupcima ili rečima zlostavlja crnu ženu i obrnuto. Prema tome, naravno da vole gospođu Voker, ljubiteljku nastranog prenemaganja liberalnih buržuja, koja duboko u sebi mrzi crnce.“

Ovi dugogodišnji napadi su je povređivali, iako je „često mislila da je većini muškaraca smetalo što, zapravo, oni nisu tema“, izjavila je autorka. „To je knjiga koja se u najvećem delu bavi ženama, šta žene čine i kako se nose, bez obzira na to šta muškarci rade... Mislim da je za mnoge muškarce tog vremena veliko iznenađenje bilo to što je napisan roman u kojem su žene u središtu dešavanja.“

„'Slava' me iscrpljuje“, napisala je u svom dnevniku 1984. godine – premorena od svih rukopisa koje je morala da pročita, knjiga koje je morala da potpiše, nagrada, poziva, ali i zbog toga što je bila bolesna. Konačno je sama sebi postavila dijagnozu Lajmske bolesti kao uzroka njenih bolova i hroničnog umora, ali nije bilo vremena za odmor: radila je na scenariju na film, bila konsultant tokom produkcije, nosila se sa osudama koje je izazivao. Njena majka je 1981. doživela težak moždani udar, nakon koga je poslednjih 12 godina života provela vezana za krevet. Alen je priznao da joj je zavideo – i da je počeo da je vara jer je Alis bila „zauzeta poslom i nezainteresovana u seksualnom smislu“. Nekoliko godina su se borili da očuvaju vezu, ali su se na kraju razišli. (Alis Voker je biseksualnog opredeljenja, a jedna od njenih partnerki bila je i Trejsi Čepmen.)

Njena kći, koja je u vreme snimanja filma bila tinejdžerka, u memoarima se žalila na konstantno odsutne roditelje. U intervjuu za „Gardijan“, koji je dala povodom objavljivanja njene knjige „Baby Love, Rebecca“ (Magazin „Time“ je proglasio za jednu od 50 najuticajnih budućih liderki Amerike kada je imala samo 25 godina), otkrila je da je pisala majci, tražeći od nje izvinjenje za sav bol koji joj je nanela tokom godina; izgleda da je Alis odbila to da uradi, dodajući da više uopšte nije zainteresovana za ulogu majke. Njih dve više ne govore.

Za razliku od većine pisaca, Alis Voker kaže da nije ogorčena zbog načina na koji je javnost počela da je posmatra nakon romana „Boja purpura“, mada je zaštitnički nastrojena prema svojim ostalim ostvarenjima. Uprkos podeljenoj kritici (njen poslednji roman iz 2004, „Now Is the Time to Open Your Heart“, kritičarka Mičiko Kakutani iz „Njujork Tajmsa“ ocenila je kao „krajnje odvratnu gomilu praznih reči“), autorka je svesna činjenice da se njene knjige čitaju. „Dopada mi se način na koji sam se snašla u ovoj priči („Boja purpura“). To za mene znači da mogu da napišem svaku priču koju poželim da napišem, da mogu zapravo, da radim šta god poželim. Reći ću vam kako gledam na to ‒ ljudi iz knjige to čine za mene. I zahvaljujući njima vidim da su se moji preci, prvenstveno moji roditelji, trudili da ne trpim bespotrebno zbog toga što mi nešto nedostaje, u materijalnom smislu, kao što je krov nad glavom, hrana, zadravstvena zaštita. Imam osećaj kao da je bila moja dužnost da stvorim tu viziju, da napišem priču koja je inspirisana njihovim životima, a kada sam to uradila, oni su se osvrnuli na mene i rekli: 'Veoma dobro si se pobrinula o nama, i mi ćemo se dobro brinuti o tebi'.“

Šta ju je inspirisalo: „Crveni i crno“- Stendal, „Široko Sargaško more“ – Džin Ris, „Kratke priče“ – Flaneri O'Konor, Rubensova slika „Portret crnca“, Van Gogova slika „Suncokreti“.

Autor: Aida Edemariam
Izvor: theguardian.com 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
prikaz ljubavnog romana voleti nekog poput tebe havijera boska laguna knjige Prikaz ljubavnog romana „Voleti nekog poput tebe“ Havijera Boska
14.10.2019.
Ovenčan poslednjom nagradom „Ramon Ljulj“, roman Havijer Boska „Voleti nekog poput tebe“ priča je o ljubavi kao med slatkoj. Žan-Pjer Zanardi, galerista u bogataškoj četvrti na levoj obali Sene, ...
više
čitanje kao primer šta deca usvajaju od vas laguna knjige Čitanje kao primer – šta deca usvajaju od vas
14.10.2019.
Neko vas posmatra. Moja baka je stalno čitala, ili se barem nama tako činilo. Možda zbog toga što je njena kuća bila prepuna knjiga – bile su svuda: na trpezarisjkom stolu, u dnevnoj sobi, na njeno...
više
prikaz knjige upitnik je pola srca  laguna knjige Prikaz knjige „Upitnik je pola srca“
14.10.2019.
Posle predivne priče o Doris iz romana „Crveni adresar“, poželela sam da odmah saznam šta se krije među koricama nove knjige Sofije Lundberj. Intrigantan naslov je mnogo obećavao. Elin je taj famoz...
više
prikaz knjige za decu seline lovren malo zeleno drvo  laguna knjige Prikaz knjige za decu Seline Lovren „Malo zeleno drvo“
14.10.2019.
Uvereni u preobražavajuću moć bajke, brojni književnici s početka dvadeset prvog veka stvaraju dela s duboko utisnutim autorskim pečatom upravo u duhu ovog žanra. Njihova dela namenjena deci, a složen...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.