Laguna - Bukmarker - Slobodan Bubnjević: Tiha pretnja od nuklearnog rata je naša stvarnost - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Slobodan Bubnjević: Tiha pretnja od nuklearnog rata je naša stvarnost

U izdanju Lagune nedavno je objavljena knjiga „Alhemija bombe“ novinara Slobodana Bubnjevića. Kako kaže u razgovoru za Danas, počeo je da prati ovu temu pre skoro dvadeset godina, kada je kao mlad naučni novinar u nedeljniku Vreme spremio feljton iz šest delova o projektu „Menhetn“, a potom nastavio da redovno izveštava o nuklearnoj energiji.



„Kada je izbio rat u Ukrajini, pokazalo se da ta tema nije rezervisana samo za naše ustaljene čitaoce – za one koji prate naš portal Nauka kroz priče – već da se ogroman broj ljudi interesuje za nuklearna pitanja. No, u naše doba, kad je prošlo više decenija od Hladnog rata i kad u Srbiji praktično nema nuklearnih fizičara, ljudi imaju vrlo malo pouzdanih podataka o tome, a zapravo nemaju ni odakle da saznaju. A to je vrlo uzbudljiva priča, koja onima koji uplove u nju otkriva mnogo toga o savremenoj civilizaciji, od ljudskih drama, naučnih izazova, zločina i ratova, do brojnih kulturnih referenci. Mišljenja sam i da je to jedna od najboljih priča koje treba ispričati. Bilo je logično da o njoj treba napisati knjigu“, ističe Bubnjević.

U knjizi se bavite i psihološkim uticajem koje sam pomen nuklearnih bombi izaziva, odnosno strahovima koji „i dalje neprimetno oblikuju našu svakodnevicu“. Na koji način? U čemu se ogledaju ti strahovi?

Strah je neraskidivo vezan za sudbinu bombe. Vojnici ne vole reč strah, logično da ne vole, pa će pre upotrebljavati eufemizme kao što je „odvraćanje“, ali kad je reč o nuklearnom oružju, strah je prava mera realnosti na svim stranama. Jednom sam vojnicima držao popularno predavanje o bombi i ne vidim da su o ovom pitanju drugačiji od bilo kog drugog ljudskog bića. Svaka nuklearna bomba je mala apokalipsa na Zemlji. U psihologiji čak postoji fenomen radiofobije, što je preterani strah od nuklearne energije. Ako pogledamo istoriju, sled je vrlo jasan. Strah od moguće nacističke bombe, što je bila vrlo realna zebnja jer su Nemci imali najbolju fiziku na svetu, na Zapadu je mobilisao SAD i pokrenuo projekat „Menhetn“. Tako su nastale prve bombe 1945. godine. Strah u Japanu, što pre nije viđeno u istoriji te zemlje, zaustavio je rat nakon Hirošime. Strah od američke bombe je kod Sovjeta doveo do detonacije njihove prve bombe 1949. godine. Strah od Sovjeta je podstakao Amerikance da nastave dalji razvoj bombi, pokrenuo program fuzionih bombi na obe strane, doveo do detonacije sovjetske Car-bombe, izazvao Kubu i uzajamno proizveo te čudovišne arsenale. Nakon 1945, Los Alamosa, Hirošime i Nagasakija, detonirano je 1800 bombi kroz probe u devet zemalja. I sve je to činjeno iz straha od bombi drugih sila. Onda se pojavio i strah da tolike detonacije mogu biti preopasne, pa je 1963. srećom potpisan sporazum PTBT i velike sile više nisu vršile probe nad zemljom, u vazduhu, svemiru i pod morem. Nuklearni arsenali su iz straha bili dostigli 60.000 nuklearnih bojevih glava na kraju Hladnog rata, pa su onda, takođe iz straha, opali na 13.000. I danas, zbog straha od odgovora, od drugog udara, niko se usuđuje da upotrebi bombu. To je neočekivano dobra strana bombe. Zahvaljujući njoj, uostalom, nemamo svetski rat već 80 godina. Tako bomba vlada svetom, pomoću straha.

Da li je realan strah od nuklearnog rata u doglednoj budućnosti, ili od nove nuklearne katastrofe?

Dok postoji i jedna jedina nuklearna naprava, postoji i mogućnost atomskog rata. Naravno, ravnoteža sila i racionalnost u odlučivanju čuvaju svet od te vrste katastrofe. No ta tiha pretnja je naša stvarnost. Da bismo živeli sa tim, ne vidim bolji način osim da se upoznamo bolje sa njom. Prethodni incidenti nam mogu biti vrlo korisni. Sa druge strane, silnu energiju zarobljenu u atomskom jezgru možemo da učinimo korisnom, da umesto uništenja, ona bude naše najvažnije rešenje. Mišljenja sam da u daljoj budućnosti čovek nema mnogo drugih izbora, ako izračunate koliko nam energije treba, broj stanovnika planete ne može da opstane ako se ne okrenemo energiji atoma. Zato je ključno pitanje kako da budemo mudri i počnemo da pravimo bezbedne reaktore. Bilo da o tome mislimo na nivou Srbije, bilo na nivou sveta. Danas se to čini neizvodljivim, ali to je priroda čoveka, da pripitomljava i savlađuje – i vatra je jednom bila veliki rizik, ali smo naučili da je koristimo a da se ne spalimo.



Svedoci smo da su pod uticajem interneta „procvetale“ teorije zavere, koje imaju sve više pristalica, a većinu odlikuje elementarno nepoznavanje nauke. Može li se tim teorijama stati na put i kako?

Mislim da to nije moguće, uprkos tome što je u mom poslu to pitanje svakodnevica. Za to, ironično, postoje i snažna naučna objašnjenja. Isti oni evolutivni mehanizmi koji su nas izgradili kao ljude stvorili su te sisteme brzog zaključivanja, na osnovu kojih se danas lako šire sve te teorije zavere. Ako iole duže razmislite, i upotrebite ono što Kaneman i Tverski nazivaju „sporim“ mišljenjem, ako se iole udubite u sve te neistine, podmetanja i zavere, očas shvatite gde je srce laži u njima. Ali ta stvar se ne širi tako što ljudi vide post na Instagramu ili TikToku, pa pola sata rešavaju jednačine, misle i proveravaju literaturu, nego samo kliknu, isprazne neku prvu emociju i prošire dalje tu zabludu. To je prosto tako. Ali kao što meteorolog ne može da zaustavi oluju, to ne znači da ne postoje opcije koje mogu da budu rešenje. Može na primer da blagovremeno upozori na nepogodu. Isto tako, naučni novinari, komunikatori nauke i tekstopisci, naučnici pre svih, mogu da upozoravaju i govore čak i ako većina misli da nije bilo sletanja na Mesec, da su Srbi stariji od Rimljana, da se oluje rasteruju sirćetom i da nas truju iz aviona da bi nas potom vakcinisali čipovima. U našem okruženju to i radimo, iz dana u dan, pokušavamo da upozoravamo. Deluje kao Sizifov posao, ali meni i te kako ima smisla – šta bi bilo ako bi sasvim prestali? Naše ionako neuravnoteženo društvo bi krenulo na put da postane pustinja.

Sada su ponovo aktuelizovane teorije o HAARP-u koji navodno izaziva superćelijske oluje. Čak i pojedini mediji na naslovnim stranama plasiraju tekstove da su oluje veštački stvorene. Da li su one posledice klimatskih promena i hoće li ih ubuduće biti sve više?

Ironija je da su zagovornici tih neverovatnih priča sada u pravu – klimatski ekstremi jesu veštački izazvani. Ali ne pomoću HAARP-a, već pomoću milijardi tona spaljenog uglja i oslobođenog CO2 koji je doveo do globalnog zagrevanja. IPCC izveštaji nedvosmisleno pokazuju kako nauka ima nepodeljeno mišljenje na ovu temu. Ulazimo u epohu većih klimatskih nestabilnosti, što su prognoze klimatskih modela za naš region. To je nova realnost. Pitanje je hoćemo li pokušati da se prilagodimo, da popravimo odvode i vodimo računa o građevinskim standardima, razvijemo sistem upozorenja, ili ćemo se prepustiti bajkama o sirćetu i magiji koje odgone superćelije. Inače, tu mi je nešto zaista čudno – uvek i svuda postoje klimatski skeptici, razgovor sa njima je polodotvoran, to su raznovrsne grupe, ali zaista ne shvatam zašto je od skoro jedan deo našeg društva koji je orijentisan desno i blizak crkvi tako uporno počeo da navija protiv klimatskih promena. Poznate su afere sa grupama klimatskih skeptika koje su finansirale naftne kompanije. Ovde ne vidim nikakvu logičnu vezu između crkve i emisije CO2. Vrlo čudno.

Odakle ljubav prema nauci i želja da se bavite njome upravo sa novinarskog aspekta? Koliko je javnost zainteresovana za naučnu tematiku?

To je lepo pitanje, logično iz vaše perspektive, ali ga, iz moje perspektive, prečesto čujem. U tome leži i ključ odgovora. Nikada na primer nećete videti kako sportskog novinara pitaju zašto sport ili novinara koji prati ekonomiju zašto, zaboga, ekonomija. Svet je toliki, šta vam je zanimljivo u berzama i kreditima, mogli ste pisati divno i o angažovanoj poeziji. Međutim, nekim ljudima je ekonomija istinska strast, poznajem neke divne, izuzetno talentovane profesionalce u tom sektoru. Sjajno što postoje, jer da nema ekonomskih novinara, život bi bio zaista teži. Prosto ne mogu da zamislim medije koji ne informišu o finansijskim pitanjima. Isto je, potpuno isto i sa naukom. Bez naučnih novinara jedno društvo na isti takav način nije kompletno. Kao kad u nekom gradu nema vatrogosaca, to je dosta nezgodno. Drugo je pitanje što naši mediji nemaju naučne rubrike. Praksa, a i merenja koja smo više puta radili, pokazuju da za teme iz nauke i te kako ima publike. U Srbiji je to svaki tridesti građanin. I svakom od njih je nešto bitno u životu, kao što je nekom ko uzima kredit bitno da se infromiše o kamatama, ili onom ko prati fudbal da pročita o novim raspletima u ligaškom prvenstvu. Mediji nemaju naučne rubrike jer ih je skupo održavati, to je mana tog sektora, što je za formiranje naučnog novinara potrebno mnogo godina ulaganja. Tako je zapravo u svim složenijim sektorima. Ako pažljivije pogledate, zbog krize u medijima, u nekim novinama nestaju i ekonomske i brojne druge rubrike. To ne znači da je nestala publika. Kad govorim o ličnim izborima, imam sreću da sam stekao naučno obrazovanje i ovladao poslom tekstopisca, pa je, kad već postoji tražnja, sasvim razumno da to radim. To je ista ona motivacija koja pokreće novinara da nešto što je otkrio saopšti publici koja to želi da sazna. Zapravo, dok ljudi osećaju potrebu da čitaju o nauci, mogu da računaju da ja neću prestati da pišem o tome. Sa istim motivima sam radio i na „Alhemiji bombe“.

Autor: Katarina Živanović
Izvor: Danas


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
džonatan litem njujorške životne lekcije laguna knjige Džonatan Litem: Njujorške životne lekcije
14.06.2024.
U razgovoru za Bukmarker pisac Džonatan Litem govori o tome kako su njegova iskustva oblikovala roman „Sva siročad Bruklina“, kao i koliko je uspeh knjige uticao na njegov dalji rad. „Sva siročad B...
više
 akiko otvara pozorišnu sezonu u zagrebačkom gk žar ptica  laguna knjige „Akiko“ otvara pozorišnu sezonu u zagrebačkom GK „Žar ptica“
14.06.2024.
U Gradskom kazalištu „Žar ptica“ počele su probe za predstavu po knjizi „Ja sam Akiko“ Stefana Tićmija, koju će režirati Slađana Kilibarda. Predstava rađena po jednom od najpoznatijih srpskih romana z...
više
rajko grlić najbolji tragovi o jugoslaviji koje više nema ostali su na filmovima laguna knjige Rajko Grlić: Najbolji tragovi o Jugoslaviji koje više nema ostali su na filmovima
14.06.2024.
Čovjek mora napisati barem jednu knjigu u životu koju će ostaviti, filmovi se ne računaju. A moja  knjiga „Neispričane priče“ nije autobiografija. U klasičnoj biografiji čovjek sebe vidi puno lje...
više
 buntovnice s razlogom predstavljene u institutu servantes laguna knjige „Buntovnice s razlogom“ predstavljene u Institutu Servantes
14.06.2024.
Izbor pripovedaka najboljih hispanoameričkih književnica 21. veka u knjizi „Buntovnice s razlogom“, koje su priredili i preveli Ksenija Bilbija i Branko Anđić, predstavljen je 13. juna u Institutu Ser...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.