VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Simbolika „ptice rugalice“

Lagunin književni klub
Osma tribina 2. oktobra 2015. godine: Harper Li - Ubiti pticu rugalicu
Doc. dr Milena Vladić Jovanov
 
Narativna struktura ovog romana sastoji se od okvirne priče u kojoj se ponavlja motiv ,,ptice rugalice“ i koja je u suštini priča o društvenom životu u jednom malom gradu, o predrasudama vezanim za ,,provincijski“ način života. Okvirne priče po pravilu imaju društveni ili istorijski kontekst. Bokačovu zbirku novela Dekameron uokvirav upravo priča o kugi, koja je naterala određene društvene grupe da se izoluju, što je ujedno sa književne strane povod da se počne priča, odnosno da učesnii koji su se sakrili od kuge, zabave sebe tako što će svako od njih ispričati po neku priču. U ovakvim narativima meša se stvarnost sa fikcijom. Priče su naravno ispričane prema pravilima pripovedanja, ali im okvirna priča daje ,,težinu“ odnosno stvara poverenje čiotaoca, da se nešto stvarno dogodilo i da se o tome priča. Bokačova priča pripada 14. veku, ali se od 14. veka do danas ništa nije promenilo, bar kad su u pitanju okvirne priče.

Sredinom 14. veka u Firenci je stvarno pomrlo 100.000 ljudi. Sedam devojaka i tri mladića se sakrivaju na poljskom imanju i imaju zadatak da svako od njih ispriča priču. Priče nemaju toliko veze sa stvarnošću već govore o telesnoj ljubavi u odnosu na isključivu duhovnu ljubav i naglašavaju sve ono što renesansa nosi sa sobom u odnosu na srednji vek. Slično je i sa romanom Harper LI, Ubiti pticu rugalicu. Okvirna priča ima društveni i istorijski kontekst. Reč je o odnosu južnjačkih belaca prema crncima. Time je ova okvirna priča, tipično američka, što je i razlog zašto je sebi obezbedila u Americi veliki uspeh, kako onda tako i danas. Za nas koji smo obrazovani na zapadnom kulturnom i hrišćanskom modelu, nema toliko značaja. Zašto kažem na zapadnom modelu. Zato što se mi, iako pravoslavni Hrišćani obrazujemo ne na vizantijskom romanu već na Danteu, Vergiliju, Homeru itd.

Dakle, pred nama je tipično američka priča, koja kao okvirna priča priča ima zbog svog sadržaja uvek živ odnos prema stvarnosti. Odnos belaca i crnaca u istorijskom modelu koristi se ne samo u književnosti već i na suđenjima. Setimo se samo suđanja O Džej Simpsonu. Okvirne priče stoga imaju snažan emotivan i moralan uticaj na čitaoca, i one predstavljaju i prikazuju vrednosni sistem jednog društva.

Harper Li se približila modernističkoj poetici jer ovakav ovakav tip američke okvirne priče, predstavlja deo jednog od nezaobilaznih romana tvoraca poetike 20. veka. Reč je naravno o Fokneru i njegovom romanu Buka i bes, čiji naslov potiče od Šekspirovih čuvenih stihova ,,Život je priča puna buke i besa, ispričana rečima lude i ne znači ništa”. U Buci i besu crnkinja Dilsi, jednu južnjačku, belačku porodicu održava u životu, radeći sve poslove oko njih, vodeći brigu o domaćinstvu ali i samim članovima domaćinstva, izlazeći u susret njihovim potrebama, jer ih poznaje, jer ih razume, pri čemu ih u tom razumevanju ne osuđuje, što predstavlja jednu od osnova ljudskosti. Slično je i u romanu Harper Li, u kome jedna crna žena, Kalpurnija vodi domaćinstvo Atikusa Finča i brine o njegovo dvoje dece, Skaut i Džemu. Ali ona ne brine samo o fizičkom održavanju jednog domaćinstva, već na sebi svojstven način vaspitava i prenosi određene vrednosti Skaut i Džemu. Jezički je potkovana i razume život u jednoj, kako ona kaže ,,pravnoj porodici“, ali isto tako im pokazuje drugu stranu ,,medalje“ odvodeći ih u crnačku hrišćansku crkvu nedeljom, gde deca stiču iskustvo koje utiče na podele između ,,crnaca i belaca“ i koje će jednim delom doprineti da Skaut izgovori da nema različitih belaca, određenih prema njihovom načinu života, nema Kaningamovih ili Juelovih, nema ni crnaca, nema ni belaca, ima samo Ljudi. Postoje naravno i razlike. Dilsi odvodi Bendžija, čoveka na nivou od tri godine, a starosti 33 godine u crkvu, dajući mu mesto u društvu, odnosno ponašajući se prema njemu ne u odnosu na njegovu razliku, u ovom slučaju umnu zaostalost, već u odnosu na njegovu pripadnost, a to je pripadnost ljudskoj vrsti. Obe čine sličnu stvar: rukovode se principom ljudskosti, koji u sebi ima elemenata saosećanja i samilosti, nastalih kako Aristotel tvrdi za sažaljenje, na osnovu identifikacije sa drugim, odnosno onoga što Atikus poručuje svojoj ćerki da   se, kada se ljuti na okolinu, smatrajući njihove postupke neopravdanim i nepoštenim, stavi u njihovu kožu i da će tada bolje razumeti. Drugim rečima, neće se ljutiti na ,,beli svet“ već će prepoznati razliku, razumeti razliku i naći svoje mesto u odnosu na druge. A ključ je upravo u prepoznavanju, razumevanju i prihvatanju razlike, što nužno ne povlači i opravdanje za sve postpke koje drugi čine, ali nam ovi postupci omogućavaju da pronađemo svoje mesto u društvu, da naučimo da živimo sa drugim, tj. da ne narušavamo harmoniju nače ličnosti, koja nam je naophodna da bismo preživeli. Da bismo praktično naše životne priče izveli do kraja, u skladu sa nama samima. Osim elemenata saosećanja i samilosti, obe crnkinje, pokazuju još jedan element nužan za ljudskost, a to je integritet. Obe odlučno staju na stranu svoje bele dece koju su dovele u crnačku crkvu, dakle ispred ,,svojih“ crnaca i svoje okoline, a opet isto tako brane svoja načela u belačkim kućama u kojima rade. Obe su autentične ličnosti. Autentičnim ih čini upravo sklad u njima samima, harmonija, mogućnost da različite često sukobljene sile u njima samima drže pod ,,kontrolom“. To je ono što bi se u indijskoj filozofiji zvalo gunama: postoji radža guna kada smo veseli, euforični, ili pak mahniti i besni, koju po pravilu prati tamas guna, period tuge, razočarenja, povlačenja, ali je na kraju cilj svakog čoveka da postigne stanje ravnoteže koju nudi satva guna, u kojoj su dve prethodne sile pomirene i usklađene. U zapadnom filozofsko-psihološkom modelu to bi bila autentična ličnost. Ličnost koja je pronašla svoje mesto u društvu, dakle nije otuđena. Termin i pojam otuđanja često se koristi u kulturnim književnim modelima, ponekad bez dubljeg razumevanja, jer otuđenje od drugog počinje onog momenta kada se prvo otuđite od sebe samog, tek tada se otuđujete i od društva. Istovremeno to je ličnost koja je usklađena, harmonična u sebi samoj. I upravo to želi Atikus da prenese svojoj ćerki Skaut. Atikus, to čak i direktno kaže: ,,Ljudi imaju puno pravo na poštovanje svoga mišljenja ali da bih mogao da živim sa drugim ljudima, najpre moram da živim sa samim sobom“ (Harper Li, 2015: 141).

Dakle, ne smem da se otuđim od samog sebe, da se ne bih otuđio od drugih. A opet, Atikus ističe, ,,jedino što se ne povinuje vlasti većine jeste nečija savest“ (ibid.) I upravo to Skaut i postiže, a mi kao čitaoci prepoznajemo u kretanju motiva ,,ptice rugalice“. Kada prilikom poklanjanja vazdušne puške, sinu Džemu i ćerki Skaut, Atikus kaže da ne gađaju ptice, a ako baš moraju, jer zna da će to ipak na kraju uraditi, neka gađaju kreštalice, a izbegnu rugalice, jer je ubiti rugalicu besmisleno. Modi Atkinson, kao veran pratilac u obrazovanju Skaut, u okviru književnog modela Bildungsroman-a objašnjava Atikusove reči da je besmisleno, odnosno da je greh ubijati rugalice, jer one ne čine nikakvo zlo. Modi dadaje da ,,one ne čine ništa drugo, osim što prave muziku u kojoj svi uživamo. Ne uništavaju ljudima vrtove, ne gnezde se u ambarima, za kukuruz, ne rade ništa drugo, osim što nam pevaju iz dubine srca. Zato je greh ubiti pticu rugalicu“ (Harper Li 2015: 122).

Da je Skaut našla svoje mesto u društvu i da je napreduje u procesu sazrevanja govori upravo rečenica s kraja romana koju Skaut izgovara o rugalici, a koja se uklapa u savet njenog oca, da bi razumeo ljudske postupke treba ući u tuđu kožu, treba kako mi kažemo hodati u tuđim cipelama. Naime, Skaut, povodom ubistva Boba Juela, odnosno ,,krivici“ Artura, Bua Radlija, prećutno optuženog za to, kaže ocu koji insistira da se slučaj iznese na sud i da se vidi koliko je njegov sin Džem odgovaran za odbranu od Boba Juela u kojoj je potonji izgubio život, a isto tako da se ispita i Artur Radli, da bi to bilo ,,nekako kao da ubiješ pticu rugalicu“ (Harper Li 2015: 361). Posle ovih reči Atikus se Arturu zahvalio za život svoje dece. Šerif Hek Tejt tvrdi da je što se njega tiče, Bob Juel u mraku sam pao na svoj nož i da je ,,jedan mladi crnac mrtav bez ikakvog razloga, a sada je mrtav i čovek koji je odgovoran za to“, to jest Bob Juel, navodeći još da ,,ovoga puta mrtvi sahrane mrtve“. Reč je naravo o smrti crnca Toma Robinsona, nepravedno optuženog za silovanje Juelove ćerke, belkinje Mejele Juel. Skaut je to shvatila, bez daljih reči objašnjenja koja su kao devojčici u prethodnim scenama u romanu bila neophodna, jer nije razumela ljudske postupke, dobre ili loše. Uveravala je sada oca rečima da je gospodin Tejt u pravu, istovremeno ga podsećajući na njihovu zajedničku, intimnu, porodičnu priču o pticama rugalicama. Po ovom motivu mi vidimo da je Skaut sazrela, ili da je na dobrom putu.

Za razliku od Bokačove okvirne priče, koja je samo povod za ono što on ima da kaže o zapostavljanju čulnog života i licemerju duhovnog u težnji da iskaže da je život lep, a ne prepun lišavanja i nametnutih, neoživljenih pravila,okvirna priča Rugalice je nešto složenija. Ona se prepliće i uliva u centralne priče koje uokviruje, dakle u priču o odrastanju, stasavanju, individuaciji, postajanju i sazrevanju jedne ličnosti, devojčice, Skaut Finč. Zatim u priču o njenom bratu Džemu i njegovom odnosu prema razlici koju uočava između pojmova pravde i pravednosti, s jedne strane i zakona, s druge strane. O razlici koju često zapostavljamo, verujući da je de jure, dakle prema zakonu isto ili da barem prati de facto, odnosno činjenice, tj. stvarni život. Ono što se dogodilo crnu Tomu Robinsonu jeste de facto. On činjenično nije uradio ništa. Ali je de jure, dakle prema zakonu kažnjen. Svi u svom odrastanju prolazimo korz ovaj paradoks. Zakon je opšti za sve, ali se pojedinačno primenjuje. Ako je opšti za sve, onda bi trebalo da je jednak za sve, ali nije, pojedinačno, individulno se primenjuje. Opštost dakle ne podrazumeva jednakost, drugim, rečima ne obezbeđuje pravednost. Slično Kafkinoj priči iz Procesa u kojoj seljak sedi ispred vrata zakona ali mu čuvar nikako ne da uđe. Kad na kraju prođu godine, seljak ga pita, zašto nisam ušao na ova vrata, i dobija odgovor da su ta vrata samo njemu bila namenjena.

Mi svi prolazimo kroz proces individuacije, ali ne postajemo svi ličnosti. Priča o porodici Finč, Atikusu, Skautu i Džem je priča o ljudskom sazrevanju i pronalaženju mesta u društvu. O zrelosti koju može da ima ličnost sposobna da prihvati sebe u društvu, i društvo kakvo jeste, da promeni koliko može, ne narušavajući ni druge, ni sebe. Kada kažem da promeni koliko može, a da ne naruši sebe, mislim na  treći element ljudskosti koji se kao motiv provlači u  sazrevanju i psihološkoj promeni koju uočavamo u likovima ovog romana. Posebno kada je reč o odnosu između roditelja i dece, dakle o funkcionisanju jedne porodice. Koliko god da Atikusa i Skaut i Džema možemo posmatrati odvojeno, toliko ih zapravo moramo posmatrati i zajedno i pratiti njihov međusobni uticaj koji govori o stepenu njihove promene ili zrelosti kada je reč o deci. Treći princip je skromnost. Pored saosećanja, autentičnosti, tu je i skromnost, koju u romanu najviše zastupa Atikus Finč. Uraditi koliko se može. U našoj ljudskoj prirodi najsnažniji nagon je nagon za duhovnim usavršavanjem. Čovek nešto napravi i čim završi nije zadovoljan. Moglo je to i bolje. Kud ćete bolja kola od Poršea, a opet vidite i dalje se kola prave, i Porše usavršava. Dakle, nikad kraja.

Atikus upravo zastupa i ovu tezu, uradi najbolje što možeš, pri tom nemoj druge povređivati, i onda stani, jer bi svako pretereivanje vodilo u neko nasilje, a svako nasilje, po pravilu izaziva otpor, a sve to zajedno ne bi dovelo do promene, koju Atikus priželjkuje u društvu crno-belih odnosa u ovoj američkoj priči.

Sa književne strane kretanje motiva ,,ptice rugalice“ upravo pokazuje povezivanje i ulivanje okvirne priče o društvu i centralnih priča o sazrevanju ličnosti, jer je istovremeno deo obrazovanja i sazrevanja  jedne ličnosti u društvu, ali je istovremeno i slika tog društva. Ujedno ovaj motiv ruganja roman izvodi iz uskog konteksta američkih crno-belih odnosa i daje mu univerzalnost, čineći ga uvek savremenim i bliskim čitaocima različitih podneblja i vremena.

Šta imamo u pojmu ruganja?

Različite kontekste.

Ruganje kao i smeh zahtevaju društveni kontekst. Francuski filozof Bergson kada piše čuvenu knjigu o smehu, istoimenog naziva, navodi, da kada bismo gledali sa perona kako se u nekom kupeu ljudi smeju, ne bismo se smejali sa njima, jer ne bismo znali o čemu je reč. Dakle, grupa nešto deli zajedno i smeje se tome zajedno. Slično je i sa ruganjem. Ono je društveni pojam. Bez obzira da li je reč o inicijaciji dece ili pojedinca u društvo ili neku grupu, koje često prate rituali ismevanja, ili je reč o izrugivanju društva nepokornim pojedincima, koji često mogu biti sasvim ,,u pravu“ kada slede svoja načela, kao što je slučaj sa tragičkim junacima. Oni se neće povinovati društvu zarad koristi, već će biti sposobni da urade pravu stvar, i u jednom i u drugom slučaju potrebna je grupa, potrebna je saglasnost drugih. Setimo se samo kako Džem, Skaut i njihov drugar Dil preko leta prave dramske prikaze u kojima imitiraju Bua Radlija, na različite načine. Džem bi bio Artur Radli, Dil njegov otac koga Artur ubada u nogu makazama, a Skaut u različitim epizodama gospođa Radli koja je pre braka imala novac i bila lepa ali je u braku sve izgubila uključujući i kažiprst koji joj je Bu, odnosno Artur jedne noći odgrizao kada nije mogao da nađe ni mačke ni veverice za jelo. U dečijim prikazima Bu živi noću, hrani se životinjma, a njegova kuća je zastrašujuća. Međutim, oni urkos svemu ovome žele da ga izvuku napolje, pri čemu su pisanje pisma Arturu kao i ova drama bili deo toga. Kada ih otac upozori da Artura ostave na miru jer ima pravo da živi prema svom nahođenju i da mu se ne rugaju, Džem to negira. Međutim, Skaut se menja kada se ,,ptica rugalica“, to jest Artur, kao slika društva u ogledalu, smeje njihovim prikazima koje posmatra sa bočnog prozora kroz koji deca pokušavaju da mu ubace i dotično pismo. Lakanovski rečeno Artur je slika društva, njegovog sazrevanja, stvara ,,ja“ društva, samo što je on obrnuta slika u ogledalu. Kakvo je to društvo koje dozvoljava da se od jednog normalnog dečaka napravi čovek koji živi kao senka i vodi život iza zatvorenih vrata kako navodi Modi Atkison. Zbog čega? Tinejdžerskih problema? Opet ista ta ,,rugalica“, kojoj se rugaju uradila je pravu stvar. Spasila dvoje dece, na koju se Bob Juel namerio da ih ubije. Međutim, društvo pokazuje zrelost, likom Heka Tejta i njegovim rečima, da se stvari puste, iako prećutno zna da Džem kao dečak sa rukom koju mu je Juel povredio nije mogao da istog obori na zemlju. To je mogao samo odrastao muškarac kao što je Artur. Dakle, ipak ima nekog pomaka ili civilizacije u predstavljenom životu društva malog američkog grada Mejkoma, rečima i delom nikog drugog do njegovog predstavnika zakona, šerifa Tejta.

Za Lakana u narcističkoj fazi odrastanja nije toliko važna inkorporacija, kojoj nužno sledi introjekcija, dakle kada usvajamo osobine onih kojima se divimo ili kojima smo okruženi, po pravilu prvo roditelja, već slika u ogledalu. Gestalt odnosno ,,slika“, tj. konture oblika koje dete vidi kada posmatra sebe u ogledalu vraćaju mu se ispunjene različitim sadržajima, uz pomoć jedne od najsnažnijih sila u književnosti ali i sposbnosti koju ljudska vrsta ima da je koristi. Reč je naravno o uobrazilji, o imaginaciji kao sili povezivanja i prelaska, stvaranja oblika. U stvaranju ,,ja“ u njegovom sazrevanju, ti su oblici kasnije ispunjeni iskustvom, koje može biti i fantomsko, strašno, zatim uloga koje igramo u društvu itd.

Ova Lakanovska slika je u osnovi sazrevanja i ličnosti i društva u ovom romanu. I tu je veoma važna scena drame, prikaza koju deca izvode, imitirajući Artura. Rugalica imitira zvuke drugih ptica, nemajući tako svoje, ali mi znamo da je to rugalica a ne prava ptica koja proizvodi te zvuke. Zašto? Zato što je reč o prostoru između imitacije i imitiranog, nužnog da bi uopšte bilo kakva imitacija postojala. Paradoksalno, imitacija je bolja što se više približi uzoru, originalu. Međutim, kad bi se stopila sa originalom, što joj je cilj ona više ne bi bila imitacija. Dakle, imitaciju imamo samo kad postoji razlika između originala i imitacije, bez obzira što njenu uspešnost ocenjujemo stepenom smanjenja te razlike. Bu Radli je upravo ova razlika, on je slika društva, on ga imitra u obrnutom smeru. Istovremeno, u odnosu na visinu, ton i raspon ove razlike, mi ćemo se imitaciji smejati, rugati, ili ćemo plakati. Ali ne smemo da zaboravimo da je ona samo odraz u ogledalu, drugim rečima, često odraz nas samih. 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
promocija knjige divlje guske julijane adamović laguna knjige Promocija knjige „Divlje guske“ Julijane Adamović
19.08.2019.
Promocija knjige „Divlje guske“ Julijane Adamović biće održana u utorak 27. avgusta od 18 sati u knjižari Delfi u SKC-u (Kralja Milana 48). Osim autorke, o ovom psihološkom, porodičnom i socijalnom ro...
više
 jezero br 13 nagrađivanog autora džona makgregora u knjižarama od 22 avgusta laguna knjige „Jezero br. 13“ nagrađivanog autora Džona Makgregora u knjižarama od 22. avgusta
19.08.2019.
„Jezero br. 13“ je novi roman nagrađivanog britanskog autora Džona Makgregora. Zima u jednom engleskom selu. Nestala je trinaestogodišnja devojčica. Svi su pozvani da učestvuju u potrazi. Stanovnic...
više
izađite iz svojih misli i zakoračite u život uz pomoć knjige daj, ne smaraj se  laguna knjige Izađite iz svojih misli i zakoračite u život uz pomoć knjige „Daj, ne smaraj se“
19.08.2019.
Ponekad nam je svima potrebna mala pomoć da bismo napredovali, a često nam je najveća prepreka ono što govorimo sebi. Ako vam je dosadilo da se osećate umorno, nezadovoljno i ogorčeno – knjiga „Daj...
više
najromantičnije knjige svih vremena laguna knjige Najromantičnije knjige svih vremena
19.08.2019.
Ako volite da se šćućurite uz partnera dok gledate romantičan film, treba da znate da postoji nešto bolje od toga – kada to isto radite uz ljubavni roman. Kako tvrdi Udruženje pisaca ljubavnih ...
više