Laguna - Bukmarker - Selimir Radulović: Pesma kao prasak ćutnje - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Selimir Radulović: Pesma kao prasak ćutnje

Sredinom godine izašlo je iz štampe drugo dopunjeno izdanje antologije „Zlatni vek srpskog pesništva”, da bi, pre nekoliko meseci, beogradska Laguna objavila izabrane i nove pesme, pod nazivom „Ispovest tumača carevog sna”. Nedavno mu je, kod istog izdavača, izašla i nova knjiga „O dukatu s likom starca”. Sve, što bi se reklo, dar do dara, venac do venca. Stiče se ipak utisak da je pesma Selimira Radulovića postepeno putovala prema čitaocima, ali da se recepcijsko-analitički krug kontinuirano uvećavao iz godine u godinu...

„Meni je bliska, u tom smislu, reč Rajnera Marije Rilkea, poslednjeg velikog pevača“,  kaže za Dnevnik Selimir Radulović. „On je svedočio da se stihovima malo postiže kad ih pišemo rano, budući da nisu  osećanja, već iskustva – radi jednog stiha neophodno je videti mnoge gradove, osećati kako ptice lete, imati smisla za onaj pokret sa kojim se mali cvetovi ujutro otvaraju. Neophodno je, nastavlja on, biti i pored smrtnika, sedeti pored mrtvaca, imati uspomene. Tek kada one postanu krv, srastu s nama, ne razlikujući se od nas, može se desiti da, u jednom času, prva reč jednoga stiha iskrsne među svima i poteče od njih. I ja mislim da je pesma stvar iskustva. I po mojoj meri su duge kristalizacije – skupljati smisao i slast čitavog života, da bi se, na kraju, sastavilo deset redaka koji su dobri. U mom slučaju moguće je odmeriti važenje osnovnog ratarskog zakona smirenih srca što iznedruju iz naroda – kako si sejao, tako ćeš i žnjeti! Jedan od vrlinskih otaca hrišćanskog Istoka veli da je to kakvi smo, zapravo, naša sudbina, a kakvi možemo da budemo – da je to stvar duhovne prakse; kad srca, čistoga, tog malog sunca večnosti, bez ostatka prebivamo u Ocu, imajući belodanu svest o nepostojanosti koju nazivamo životom. I da čovek koji nije iskušan ne može biti iskusan čovek.“

Radulović dodaje da je njegova pesma, „kao prasak ćutnje koji omogućuje budnoj ćutnji da živi, ista – i juče, i danas, a veruje da će biti ista i sutra“.

„U njoj je belodan usredsređeni pogled na svaki cvet što cveta od reči Očeve. Kako su stizali lovori i venci tako se, sasvim prirodno, i širio recepcijski krug oko nje i od teško razumljive postajala lako razumljiva. Ona, istine radi, nema meru nežne lirske prozračnosti Crnjanskove ili Helderlinove pesme, ali se kristalizuje (i čita), recimo, kao lirski oblik, jednako kao Njegoševa ili Miltonova pesma, kao epski oblik. Nije naodmet, i ovom prilikom, ukazati na izvestan broj niskomimetičkih preduverenja o stvaranju koja rezultiraju u činjenici da se širenje konteksta ka Najlepšoj knjizi i Najlepšem pevaču smatra sumnjivim (pa i jalovim), dok se, recimo, udevanje u kontekst Borhesa ili Eka smatra obavezujućim i obogaćujućim! Razlog tome je greh pretežnijeg dela savremenog srpskog (i evropskog) pesništva – udaljujući se od mita ono se udaljilo od istinske pesme i njene prvoredne krilate supstance.“

U predgovoru zbirke „O dukatu s likom starca” protoprezviter-stavrofor Vladimir Vukašinović ocenio je da od pesme pravite keliju, a od zbirke (u kojoj ih nižete) teško vidljiv, ali ne i manje stvaran manastir.

Može li se govoriti o tom manastiru kao utočištu, mestu darova, ali i iskušenja?

Svedočenje, odnosno, pitanje – iz središta. Šta hoću da kažem? Ako bi se pokazalo tačnim to što kazuje autor predgovora, da je moja pesma neka vrsta kelije, odnosno, da se, u njenoj košuljici, osećam kao monah u keliji, imao bih razloga da poverujem u istinitost smisla onoga što radim. Na drugoj strani, ako je on imao razloga da kaže tako nešto, onda su razumljivi moji razlozi da, suočen s takvim stavom, zaćutim. Vi znate za jevanđeoski nauk o nepotrebnom slugi koji je učinio ono što je bio dužan da učini. Samo Otac naš upravlja bezgraničnim svetom pesme. On je jedini istinski pesnik i zna odgovore na sva pitanja. Svi smo mi deca Njegova i svi čekamo, strpljivo, u redu, da bismo primili darove iz Njegovih ruku. Ko te darove prepozna, na pravi način, u pravo vreme, staje uz Oca, našega – i deo je jedinstvenog kosmičkog saglasja. Razume se, deca zemaljska, s glavom uvučenom u vremena, samo su, nastavljači monumentalnog dela Očevog, idući nepogrešivim tragom ruke koja sve gradi i sastavlja. Bez svesti o tome da Otac naš zna da činimo sve što možemo, i da bez volje Njegove ni ptica ne uzleće, ni dlaka s glave naše ne pada, bavljenje pesništvom, naukom, glumom, nije ništa drugo do život u samoobmani. Presek onog stanja kad nas prekrije trava, pa kao da nikad i nismo bili. Onaj koji je u nama veći je od onog koji je u svetu. Unutra, u srcu, našem, naša je otadžbina. Ako je tamo ne nađemo, nećemo je nigde naći!

Isti autor, koji je sačinio uvodni tekst za Vašu novu knjigu, upotrebio je termin za kojim dosadašnji tumači Vaših pevanja nisu posezali – teološka poezija. Da li je time otvorio novi prostor za čitanje pesama Selimira Radulovića ili se radi o prirodnom sledu stava Ivana Negrišorca da je reč o pevanju i mišljenju kao izrazu pastirsko-teološke posvećenosti?

Ta se dva stava, to ste dobro primetili, istinski ukršćuju. Ona pokrivaju gusti semantički spektar moje pesme. Na isti način bi se moglo odrediti i usredsređeno ritmičko i misaono tkanje Miltonove, Klodelove, Njegoševe ili Eliotove (iz „Puste zemlje“) pesme. Na isti način bismo se mogli suočiti i sa književnim kanonom Dostojevskog – pitanje besmrtnosti duše i problem suočenja s Tvorcem su jedina mera njegove višebojne književne tkanice. Šare na njoj ne menjaju njen suštinski izgled, odnosno, mogu usmeriti, samo na tren, pogled u nekom drugom pravcu. I jedna i druga označnica upućuju na legitimaciju pesnika koji je neka vrsta monaha po srcu (ili deteta po duhu) koji je opire proračunatom i sebeljubivom svetu odraslih. Jedan od vrlinskih otaca hrišćanskog Istoka bi rekao – kad odeš od svih, a svi se smeštaju u tvoje srce.

Kao i molitva, i pesma se od moljenja reči penje ka prostorima uzdisaja neizrecivog, hrleći ka onom trenu kad se, ustima i srcem, peva Gospodu, kad prestaje iskustvo ćutanja i počinje iskustvo reči. Tad se život, u nama, razbudi i razlije kao živo vrelo. Jedared sam to nazvao pokušajem obasjavanja unutrašnje tišine uma i unutrašnje tišine srca.

U zbirci „O dukatu s likom starca”, za razliku od nekih prethodnih knjiga, direktno ste u dijalogu sa savremenim svetom: „A koliko ste dolara utrošili / Na tom putu? Je l bilo stradanja? / Reke dolara! / I reke stradalih!”... pa do gotovo proročkih stihova: „Ni crnac, na oštrom mrazu, / Bez sunca, ne menja boju kože. Ostaje / crnac!/ Kamen je lako baciti, čedo moje, milo, / Ako se ne pitaš koliko ćeš / glava razbiti”... Za mene kao čitaoca bio je iznenađujuć taj korak od svevremenosti ka aktuelnosti.

Reč je o dijalogu s jednim delom savremenog sveta koji je sve pogrešno razumeo. O onom delu koji je, svakodnevno, palio vatre u kućama braće zemaljske, koje su se sada uselile u njegove kuće. Ili, da se poslužim još neposrednijom slikom, o svetu koji je, u minulih tri desetleća, slao mečku da igra u mnogim kućama na planeti, a ona se, iako izmorena, vratila svojoj kući, da u njoj završi ono što je započela. On kao da se zarekao da će se opametiti tek kad se surva naopačke, overavajući Hristove reči – o rode neverni i pokvareni (Mt. 17,17). U devetom pevanju nove knjige, u ciklusu „O dukatu s likom starca“, peva se o toj bolnici za gubavce, koja je sve uredila i preuredila, a od Oca našega je, još uvek daleko. Stoga i jedan od orlova hrišćanskog Istoka, što su izleteli iz svetog gnezda, najneposrednije, saopštava, imenujući uski, krsni, put

A mi, čedo moje milo
Uz jedan dvopek,
stižemo do Gospoda
I sejemo i gledamo
kako plod niče.


Plaše li vas, kao pesnika, savremeni čovek i savremeni svet? Zapisali ste: „Savremeni čovek nije ni dospeo do Gospoda, a hoće još dalje i više; uspinje se na prste, nadima grudi, širi nepostojeća krila, razvijajući do savršenstva veštinu samozavaravanja”.

Povodom pitanja posvećenog savremenoj đavolijadi podsetiću vas na narativ o orlu i petlu, koji sam našao kod ruskog starca, Svetog Siluana Svetogorca. Orao se, leteći u visine, naime, naslađivao lepotom sveta, sve misleći na ono čega se njegovo oko nije moglo nagledati, ali misleći i na petla koji, osim svog dvorišta, ništa nije video. Odlučio je da ode do njega i da mu ispriča šta je sve video i doživeo. Međutim, kad je sleteo na krov seoske kuće i video kako se petao šepuri među kokoškama imao je utisak da je on zadovoljan. Pa, ipak, odlučio je da mu prenese deo vlastitih iskustava i znanja. Petao ga je slušao, ali ništa nije razumevao – i jedan i drugi su, izgleda, polazili od toga da su zadovoljni vlastitom sudbinom. Sveti Siluan veli da je orao sličan duhovnom, a petao neduhovnom čoveku. Duhovni čovek, kao orao, leti visoko i dušom oseća Oca našega, duša neduhovnog je prazna i rasejana. I kada duhovni i neduhovni čovek ukrste poglede obojici je nelagodno – i teško se sporazumevaju. Bacite pogled, unazad, na savremeni svet, i vidite šta je dolazilo s Istoka, šta sa Zapada, u minulih tri desetleća, i procenite gde duhovnost stanuje, a gde je izgnana. Ko je orao, a ko petao! I gde se prostire svet praznine, lenjosti i razvrata, svet praznoslovlja, mnogoslovlja i štetnoslovlja, a gde ukazuju mala svetla koja su velika svetla.

Da odgovorim, naposletku, zatvarajući polje meke argumentacije, na vaše direktno pitanje da li me plaše savremeni svet i savremeni čovek. Verujem da ste mogli naslutiti da kod mene postoji strah od onog dela savremenog sveta koji je, u minulih tri desetleća, širio otrovno ludilo koje se prostiralo centrom zbivanja našeg vremena. To je isti svet, govorim o njegovom evropskom rukavcu, čiji su narodi, kako veli Erik Hobsbaum, 1914. (ali i 1941), veselo pošli da kolju i da budu zaklani. On nas je anestezirao, potom, snagom umnožavajućih efekata, stavio pod starateljstvo naša osećanja i naša uzbuđenja, zatvarajući nas u hemijsku košuljicu koja upravlja našim strahom. To je svet koji je ismejavao čast i poredak, prikazujući ih kao nešto nepotrebno, zbog kojeg je rečeno da živimo u vremenu iščekivanja apokalipse, i da je, u mračnom vremenu, svaka bezazlena reč glupa, da je bezbrižno čelo znak neosetljivosti, da se onaj koji se smeje još nije suočio s užasnom vešću. To je, naposletku, svet čija je čizma mrvila i prašila gdegod je stigla, koji se, prema nama, Srbima, devedesetih, odnosio kao prema logorašima, prevodeći nas na jezik koji je tuđ našoj duši, na jezik okorelih prestupnika.

Na samom kraju, ima li izlaza za savremenog čoveka i savremeni svet?

Da pokušamo da do izlaza, do uskih, a ne širokih vrata, dođemo ukazujući na dva cveta iz jedinstvenog jevanđeoskog buketa, na pripovest o vapijanju slepog i o Zakheju, starešini carinika. Kad je Hristos, kako uči Pismo, izlazio iz Jerihona, okružen učenicima i mnoštvom naroda, naišao je na slepca koji je zavapio – Isuse, sine Davidov, pomiluj me! Pokušali su da ga ućutkaju, ali je on bio uporan i nije odustajao. Hristos je rekao da ga dovedu pitajući – šta hoćeš od mene? Slepac je odgovorio – Gospode! Hoću da mi daruješ vid, progledavši u času kad je Hristos izgovorio – Progledaj! Vera tvoja spasla te je! I, odmah, počeo slaviti Gospoda. U širem, duhovnom, smislu svi grešnici su slepci (slepilo duha), pa je Otac naš, zapravo, pomilovao grešnika. Slepilo duha nas zavodi, veli Sveti Ignjatije Brjančininov, ka pustošnom i prolaznom, odnosno, juri za pustim prividima. Na drugoj strani, slepac je, iako u sedećem položaju, bio u molitvenom podvigu, koji je, u njemu, ubio starog čoveka. Za istrajnost i postojanost u molitvi (jer slepi čovek ne prestaje da, vičuć, moli Hristosa), u molitvenom podvigu, neophodna je vera. Slepoga su sprečavali da zapomaže, a on je zapomagao još glasnije; naređivali su mu da ćuti, a on je vikao još jače. Vera ga je spasla! Usredsredio se na molitvu, svoju, sabirao misli, razvejane, verujući da je, ako je prisutan na svakom mestu, Bog prisutan i na mestu njegovog moljenja. I bio je!

Druga pripovest je o Zakheju, starešini carinika. On je radio u službi koja je izazivala strah u narodu, zbog čega su ga prezirali čestiti ljudi. Bio je okoreli grešnik – koristoljubiv, podmitljiv, bez osećanja. U njegovoj službi, to su svi znali, okretao se veliki novac i veoma često je dolazilo do zloupotreba. On je, pak, govorio da živi kao što žive svi, po običajima sveta neprijateljski raspoloženog spram Gospoda. I, kao grešnik, već je bio osuđen na večno mučenje u adskim tamnicama. Eto, takav Zakhej, kad ga je posetio Hristos, u domu njegovome, očas omrzne svoje grehe, izgovarajući – Gospode, evo pola imanja svoga daću siromasima, a ako koga nečim oštetih, vratiću četvorostruko. Sve čisteć se! Hristos prima Zakhejevo pokajanje, obznanjujući – Danas dođe spasenje domu ovome; jer je ovo sin Avraamov. On je, i do tada, bio potomak Avraamov, po telu, a sada, posredstvom dobrih dela, postaje njegov potomak po sudu Božjem. Telesni umovi, kojima je nepoznata tajna iskupljenja, vera u Iskupitelja i pokajanje, ne mogu razumeti da je Sin Čovečji došao da potraži i spase izgubljeno, Zakheja, starešinu carinika, grehom zavedenog u propast, koji se vratio u život, prepoznavajući onaj svemogući lek kojega je ponudio Lekar, svemoguć. Taj lek i taj lekar su neophodni svim savremenim vapijućim slepcima i zalutalim carinicima. Od toga zavisi u kojoj ćemo se meri približiti luci smirenja. Samo onaj koji ima smirenje može se smatrati razumnim – ko nema smirenje nikada neće zadobiti razum.    
 
Autor: M. Stajić
Izvor: dnevnik.rs


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
napeti triler godine reka duša u prodaji od 8 decembra laguna knjige Napeti triler godine „Reka duša“ u prodaji od 8. decembra
07.12.2021.
„Reka duša“ autorke Liz Mur je u isto vreme uzbudljiv triler i dirljiva porodična priča puna preokreta o odrastanju dve sestre i o neraskidivim sudbinskim sponama koje nas vezuju. U opasnom kraju F...
više
promocija romana zidanje ambisa u vranju laguna knjige Promocija romana „Zidanje ambisa“ u Vranju
06.12.2021.
Pisac Branislav Janković predstaviće svoj poslednji roman „Zidanje ambisa“ čitaocima u Vranju. U sredu 8. decembra u Svečanoj sali Gimnazije „Bora Stanković“, u okviru Književne kolonije, autor će ...
više
nova izdanja laguninih autora laguna knjige Nova izdanja Laguninih autora
06.12.2021.
Uskoro će se na knjižarskim policama naći jedanaesto izdanje prvog toma knjige „Vladari iz senke“ Dejana Lučića. Slobodno se može tvrditi da ne postoji knjiga koja iznosi toliko svetskih tajni i zaver...
više
na konferenciji za novinare predstavljena noć knjige laguna knjige Na konferenciji za novinare predstavljena Noć knjige
06.12.2021.
Laguna i Delfi knjižare nastavljaju da promovišu književnost i čitanje organizujući 25. Noć knjige, koja će se ovoga puta održati od 10. do 12. decembra na čak 63 lokacije u knjižarama Delfi i Lagunin...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.