Laguna - Bukmarker - Samizdati koji su prkosili sovjetskim cenzorima - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Samizdati koji su prkosili sovjetskim cenzorima

Ilegalni izdavači u SSSR-u rušili su pravila na genijalne načine – od skrivanja knjiga među lažnim koricama do zapisa na rendgenskom snimku, piše nam Bendžamin Ram.

FOTO: Nkrita via Wikimedia Commons under  the Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International license.
FOTO: Nkrita via Wikimedia Commons under  the Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International license.

U iščekivanju pesnikovog hapšenja, njegovo stvaralaštvo skrivano je na maštovit način – ušivano je u jastuke i cipele, ili pak skrivano ispod dušeka i u šerpama i loncima. Policija je zaplenila većinu njegovih spisa, ali je ostatak prokrijumčaren ili u potaji skriven na čudnim i neočekivanim mestima. Najznačajnije pesme su sačuvena tamo gde ih ni najlukaviji detektiv ne bi mogao pronaći – u pamćenju odanih čitalaca, koji će ih dalje prenositi.

U svojim memoarima Hope Against Hope (Nada protiv nade), Nadežda Mandeljštam, supruga pesnika Osipa Emiljeviča Mandeljštama priseća se napora da zaštiti stvaralaštvo svoga muža. Kopiranje i širenje zabranjene poezije postalo je deo kulture samizdata – ilegalnog metoda izdavaštva kojim se nastojalo da se izbegne stroga cenzura unutar Sovjetskog Saveza. Mandeljštamovu poeziju možemo čitati danas samo zato što su se pojedinci izložili ogromnom riziku kako bi reprodukovali i širili njegovo delo, često se služeći ingenioznim metodama.

Termin samizdat (samostalno izdavanje knjiga) skovan je kao suprotnost terminu gosizdat (državno izdavaštvo), reči koja je štampana na svakoj zvaničnoj publikaciji. Samizdat je obuhvatao širok spektar materijala koji je neformalno kružio, i to u različitim oblicima: kao politički trakti, religijski tekstovi, romani, poezija, besede i muzički zapisi. Sličan termin je tamizdat (izdat tamo) – materijal koji je prokrijumčaren u SSSR, poput „rendgenskih“ fonografskih zapisa zabranjene muzike, uključujući rokenrol i kompozicije zabranjivanih „odbeglih“ umetnika. Sve će se to vrlo brzo pojaviti na crnom tržištu.

Praksa švercovanja kaseta (magnitizdat) bila je manje rizična, zato što je građanima Sovjetskog Saveza bilo dozvoljeno da poseduju magnetofone, a i većina sadržaja nije bila preterano politička i uglavnom se sastojala od zapisa pesama ruskih pevača, poznatijih kao bardovi. Dok je brojka štampanih samizdat izdanja retko prelazila 1000 primeraka, skoro milion građana slušalo je magnetofonske trake. Jedan od najpopularnijih i subverzivnijih bardova, Aleksandar Galič, u svojim pesmama je kritikovao „zagovornike cenzure“ i pisao hvalospeve nelegalnim medijima.

Iako se termin samizdat vezuje konkretno za sovjetski period, naročito za period nakon Staljinove smrti 1953. godine, neovlašćeno izdavaštvo imalo je dugu tradiciju u Rusiji. U kasnom 19. veku, studenti su razdeljivali radikalne pamflete u kojima su se odricali cara, i nakon propale revolucije 1905. godine i posledičnog suzbijanja građanskih sloboda, tekstovi koji su smatrani subverzivnim naširoko su bili rasprostranjeni. Od doba Prvog svetskog rata, koje je u Rusiji prekinuto revolucijom iz 1917. godine i građanskim ratom koji je trajao do 1922. godine, donet je znatan broj ograničenja koja su važila za štampani materijal.

Kulturni pečat

Pojava samizdata oslikavala je promenu političkih, kulturnih i geografskih okolnosti u sovjetskoj državi. Sadržaj nekih od tih materijala činila su negodovanja zbog suzbijanja hrišćanske veroispovesti (pravoslavne, katoličke, baptističke) ili su ukazivali na problematiku etničkih zajednica koje su tražile priznanje (Jevreji, krimski Tatari i povolški Nemci). Slavofilski pokret samizdat protivio se etničkoj heterogenosti Sovjetskog Saveza i promovisao autokratsko rusko pravoslavlje i slovensku nadmoć – istovetno prožeto rasizmom i anti-semitizmom – a protvio se zapadnjačkim političkim konceptima poput demokratije i socijalizma.

Celokupan proces jezgrovito je objasnio disidentski nastrojen Vladimir Bukovski: „Samizdat – sam pišem, sam uređujem, sam cenzurišem, sam objavljujem, sam distribuiram i zarad toga sam služim kaznu u zatvoru.“ Zbog ove čuvene definicije deluje kao da je proces samizdata čin pojedinca, međutim opasnost se javila kada je svaki pojedinac pravio kopiju za druge. U slučaju da ih presretnu, ovim spisima je vlast često mogla da uđe u trag, zato što je većina kucaćih mašina u ličnom posedu morala biti registrovana u okviru državnih institucija. Rezervne kopije su povremeno čuvane na mikrofilmovima, koje su krijumčarili zarad objavljivanja, da bih opet mogli prokrijumčariti nazad.

Knjige i pamfleti kopirani su uz pomoć indigo papira, sa do devet listova umetnutih između praznih stranica papira – ukupno 10 – što je bio maksimum. Kako bi iskoristili površinu papira, tekst je razvlačen do margina, i u širinu i u visinu. Nestašica papira je bila česta pojava, a oni koji su nabavljali više od skromne količine istog, lako su mogli biti meta za krivičnu prijavu. Od svakog ko bi bio u posedu ovih spisa, očekivalo se da načini najmanje četiri kopije primerka, ali uz upozorenje da ne pokušavaju da uđu u trag autoru, kako ih ne bi pomešali sa policijskim doušnicima.

Neuređena i isihtrena tehnika kopiranja uticila je na sirovi izgled finalnog produkta: „musava“ slova, izgužvane stranice i korice koje nisu valjano ilustrovale sadržaj. Vremenom, ovaj tajni način produkcije ostavio je pečat na kulturu, kao dela istine naspurt publikacijama koje država cenzuriše i objavljuje, koja su bila iskrena ali razvodnjena, čiji je sjaj prigušen i ograničen cenzurom.

Čin umnožavanja je omogućilo kopirima da se dublje udube u materijal, ako bismo poredilli sa uobičajenim načinom čitanja, lekture i korekture. Neki su se čak prihvatili zadatka da naprave izmene i isprave propuste u tekstu. Takva fleksibilnost u vezi sa autorstvom bila je pojačana činjenicom da su mnogi pisci, u strahu za svoju bezbednost, koristili pseudonime ili nisu prihvatali zasluge za svoj rad. Ovu situaciju je iskoristila i sama Komunistička partija i pripisivala takvom materijalu, lišenom autorstva, status neoprihvatljivog. Ova maštovita i cinična taktika sugerisala je da država štiti pisce od eksploatacije – a da samo „buržoaski“ autori mogu sebi da priušte da svoj književni rad tako olako daju zabadava.

Verovatno je prvi veliki politički dokument koji se javio u okviru samizdata Hruščovljev „tajni govor“ iz 1956. godine – odbacivanje i osuda Staljina, što je označilo početak političkih i kulturoloških promena. Za to je bilo potrebno vreme, ali su posledice postale vidljive 1962. godine, dozvolom za objavljivanje romana Aleksandra Solženjicina „Jedan dan Ivana Denisoviča“. Roman je objavljen u književnom časopisu Novi svet (Новый мир), a prikazivao je svakodnevicu života u zatvoru (gulagu) pod Staljinovom vladavinom – osobe koja je do tog trenutka bila van domašaja javne diskusije.

Dva koraka nazad

Sistem gulaga je uglavnom ukinut tokom Hruščova, koji je oslabio uticaj tajne policije i započeo kulturnu razmenu izvan granica države. I upravo je pod njegovom vladavinom samizdat izdavaštvo dobilo na značaju u Sovjetskom savezu, pošto produkcija materijala koji nije u skladu sa vladajućom ideologijom više nije povlačila smrtnu kaznu.

Ali Hruščovljeve oslobađajuće reforme naišle su na snažni otpor kod konzervativaca, i 1964. godine ga je svrgnuo sa vlasti nekadašnji štićenik Leonid Brežnjev. Skoro pa istog trenutka, pod rukovodstvom Jurija Andropova (glavešine KGB-a i naslednika Brežnjeva), cenzura se pooštrila a disidenti su pritvoreni ili prognani. Godine 1965, dva pisca – Julij Markovič Danijel i Andrej Donatovič Sinjavski – uhapšeni su zbog tamizdata, zbog objavljivanja fikcije izvan granica Sovjetskog saveza pod pseudonimom. Transkript suđenja koje se odvijalo iza zatvorenih vrata nabavili su pesnici Aleksandar Ginzburg i Jurij Galanskov, koji su prikupili i dokumentovali suđenje u „Beloj knjizi“.

Na strože mere kažnjavanja reagovano je protestima – prvim spontanim političkim demonstracijama za 30 godina, uz propratna dva otvorena pisma, koja su cirkulisala u samizdat formi, od kojih je u jednom zahtevano da se Brežnjev odupre vraćanju u staljinizam, što su potpisali mnogi istaknuti i ugledni ljudi, poput kompozitora Dmitrija Šostakoviča. Bilo je samo pitanje vremena kada će se Ginzburg i Galanskov naći pred sudom zbog publikacije i distribucije samizdat materijala.

Uvođenje oštrijih mera cenzure dalo je nov podsticaj samizdat izdavaštvu, zato što su dela odobrena tokom Hruščovljeve vladavine postala ilegalna. Grupa moskovskih intelektualaca je 1968. godine započela najpoznatiji i najduže objavljivani povremeni samizdat časopis – „Hroniku aktuelnih događaja“ (Хро́ника теку́щих собы́тий). Sa 65 brojeva objavljenih tokom 15 godina, Hronika je pedantno i detaljno ispratila kršenja građanskih prava i sudskih postupaka, uključujući 424 suđenja, tokom kojih je osuđeno 753 osobe; ni jedan od osuđenika nije oslobođen optužbi.

Urednici Hronike nisu zagovarali svrgavanje režima, a po osnovu Sovjetskog ustava iz 1963. godine, njihova publikacija je bila legalna. Vlasti se sa time nisu slagale: urednici i saradnici su slati u radne kampove, psihijatrijske ustanove, ili su proterivani iz zemlje. Prva urednica Hronike, Natalija Gorbanevskaja, uhapšena je nakon učestvovanja na protestu povodom kraha Praškog proleća na Crvenom trgu 1968. godine. Slučaj Gorbanevskaje je postao čuven politički slučaj na globalnom nivou: američka pevačica Džoan Baez davala joj je podršku tokom svojih koncerata.

Suvoparan, sažet stil Hronike namerno se razlikovao od denuncijacija državnih novina „Пра́вда“ (istina, rus.). Uprkos potresnim izveštajima, Hronika je obećala da će „uložiti svaki napor da postigne smiren, uzdržan ton“ i „strogo činjenični stil“ – što se moglo primetiti i po legalističkim naslovima („Hapšenja, pretresi, ispitivanja“, „U zatvorima i radnim logorima“) i ispravkama čak i najmanjih grešaka.

Do 1985. godine, u Lenjinovoj narodnoj biblioteci nalazilo se više od milion primerka zabranjenog materijala – najveće kolekcije sa ograničenim pristupom (спецхран). Ali status quo nije mogao dugo potrajati: državna birokratija je pucala po šavovima, ekonomija je stagnirala a stara garda partije je polako izumirala – tri vođe su se veoma brzo smenile. To je dovelo do uspona pedesetčetvorogodišnjeg Mihaila Gorbačova, koji je shvatao da Komunistička partija ne može da izdrži unutrašnji pritisak. Gorbačov je omogućio uspostavljanje perestrojke (престро́йка) i glasnosti (гласност – otvorenost, rus.) – gde će potonji pojam postati naziv jedne od najpopularnijih samizdat publikacija tog doba.

Teško je odrediti uticaj samizdata, premda mnogi veruju da je odigrao značajnu ulogu u urušavanju sovjetskog autoriteta. Prema izjavi ukrajinskog novinara Vitalija Korotiča: „Sovjetski savez je uništen pomoću informacija – a taj talas je pokrenuo Solženjicinov 'Jedan dan Ivana Denisoviča'.“ Iako su samizdat izdanja stizala do relativno malog broja ljudi, mnogi od njih su imali uticaja u kulturi. Neki su bili veoma uticajni: uistinu, državni zvaničnici su postali stalni čitaoci, jer su mogli da cenzurišu samo ono što su mogli da razumeju. Samizdat im je pružao informacije – a njihove zabrane su diktirale granice politički prihvatljivog jezika.

Jedan vek nakon Ruske revolucije, čini se da je demokratski orijentisana platforma interneta negirala potrebu za nelegalnim medijima. Ali samizdat je ponovo došao u centar pažnje kada je 2014. godine, kao odgovor na Evromajdanske proteste u Ukrajini, ruska vlada pooštrila nadgledanja sadržaja na internetu. Sajtovi koji obaveštavaju o nasilju u državi automatski su bili blokirani.

Tokom 2015. godine pokrenuta je „Nova hronika aktuelnih događaja“, zbog pretpostavke da je građanstvo pogrešno informisano usled manipulacij e masovnim medijima. Nova hronika je objavila listu imena 217 zatočenih disidenata u Rusiji, uključujući opozicione političare i aktiviste za zaštitu životne sredine.

Vlasnici sajtova koji kritikuju rusku vladu se sele van granica zemlje – ali ovaj problem ne postoji samo u okviru granica ove države. Poznati bloger Anton Nosik povlači paralelu na globalnom nivou, navodeći da je „Vikiliks diriketni nastavak tradcijie samizdata“. Američke i britanske tajne službe zahtevaju „zaplenjivanje kompjuterske opreme, pritisak na uredništvo, zabranu objavljivanja određenog materijala... mehanizmima i motivima koji su isti kao oni od pre 45 godina“. Dok god države budu želele da ućutkaju disidente, duh samizdata će cvetati.

Autor: Bendžamin Ram
Izvor: bbc.com/culture
Prevod: Aleksandra Branković


Podelite na društvenim mrežama:

nove knjige na akciji 399 sjajni naslovi po odličnoj ceni  laguna knjige Nove knjige na akciji „399 – sjajni naslovi po odličnoj ceni“
23.01.2021.
Akcija deset naslova na akciji „399 – sjajni naslovi po odličnoj ceni“ se nastavlja. I u Novoj godini produžavamo akciju „399 – sjajni naslovi po odličnoj ceni“. Lista naslova u ponudi je osvež...
više
živeli su srećno do kraja života laguna knjige Živeli su srećno do kraja života
22.01.2021.
Svi znamo onaj čuveni početak mnogih bajki: „Bila jednom jedna...“ I u većini bajki, čak i Grimovih – jer je neko rešio da nas kao decu poštedi originalnih verzija – princeza pronađe svog princa ili p...
više
od gladijatorskih duela do cezarovih poslednjih reči mitovi o starom rimu laguna knjige Od gladijatorskih duela do Cezarovih poslednjih reči: Mitovi o starom Rimu
22.01.2021.
Istoričarka Meri Bird provela je karijeru istražujući tekstove i izvore vezane za stari Rim. Napisala je nekoliko knjiga na tu temu – uključujući njen poslednji rad, „SPQR: Istorija starog Rima“ – ali...
više
džek ferveder na tajnoj misiji uništenja aušvica  laguna knjige Džek Ferveder na „tajnoj misiji uništenja Aušvica“
22.01.2021.
Razgovarali smo sa Džekom Fervederom o njegovoj knjizi „Dobrovoljac“ koja govori o Poljaku koji je dobrovoljno pristao da ode u Aušvic kako bi iznutra stvorio pokret otpora. Ovo je priča o Vito...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.