Romaneskni život i smrt – „Dva su jahača prilazila: Život i smrt Džimija Hendriksa“

Kao da je Mik Vol, za kog se odavno ustalilo mišljenje da je možda i najznačajniji hevimetal i rokenrol kritičar na svetu, morao da napiše preko dvadeset knjiga kako bi dospeo do ove. Kao predmet štiva ozbiljnih stremljenja, Hendriks iziskuje višestran pristup, jer sam po sebi obuhvata mnoštvo konotacija kakve je dotični engleski autor obrađivao u nizu svojih ranijih naslova o sasvim različitim izvođačima i bendovima. Zvuk i način života Džimija Hendriksa su za drugu polovinu šezdesetih bili i alternativni, i osavremenjeni, i progresivni (Mik Vol je na primer napisao knjigu o američkim alternativcima „Pearl Jam“ ili o beskompromisnom interpretaroru duha vremena, legendarnom di-džeju Džonu Pilu) a da su bili i avangardni, pokazuje se po svim onim hard rok i hevi metal grupama koje bez njegovog nasleđa ne bi mogle da uobliče svoj zvuk. (Vol je pisao i o „Blek Sabatu“, „Gans en rozisu“, „Metalici“, a poslednja knjiga je, kao i njegova biografija „Led Cepelina“, objavljena u Laguni).

„Dva su jahača prilazila…“ je složeno, gotovo romaneskno štivo, koje osim životopisa naslovnog junaka nudi i opis ključnih pojmova rokenrola šezdesetih – droga, grupi-devojaka, hipi-pokreta i antiratnog pokreta u SAD i u celom svetu, festivala Vudstok, Niksonove politike… – preko kojih se plastično rekonstruiše dotično razdoblje i u Hendriksovoj rodnoj Americi i u Londonu, u koji se preselio na početku svoje zrele karijere. Naravno da je ovako savesna biografija prožeta elementima siromašnog detinjstva buduće svetske zvezde, koje je sam život posložio dovoljno pitoreskno da od toga ozbiljan autor ne bi umeo da iscrpi dramaturški uzbudljive opise koji neretko nose šmek fikcionalnog pristupa. Na primer, evo kako su prikazani njegova majka i njene okolnosti netom posle Džimijevog rođenja: „Lusil se nije pretrzala sa pisanjem pisama. U to vreme umro joj je otac Preston, a majka Klaris doživela je nervni slom. Morali su da je pošalju van kuće kako bi neko brinuo o njoj. Dok je bila odsutna, u kući je izbio požar. Sve što su posedovali, pa čak i porodične fotografije, bilo je uništeno.“ Ovakvi opisi dobijaju punu težinu na kasnijim stranicama, kada Džimi uveliko gradi karijeru u Londonu. Autor diskretno uvezuje pojmove bitne za njegovo detinjstvo i porodično okruženje, poput siromaštva, nasilja, alkohola i nesigurnosti, uključujući i rasnu, sa portretom stidljivog, rastrošnog, poročnog, povremeno nasilnog i kobno autodestruktivnog – iako već ostvarenog – Hendriksa.

Momenat koji služi u prilog tezi o romanesknosti knjige jeste njeno sasvim iznenadno sročeno završno poglavlje. Romanesknost, dinamičnost i agilnost teksta Mik Vol postiže rizičnom nelinearnom strukturom, često posežući za naglim promenama prostora i vremena, ali i smenom književnog jezika i žargonizama, gde se Dejan Cukić pokazuje kao izvanredan prevodilac. Kada se čitaocu možda učini da je ovladao sistemom dela, pojavljuju se isečci intervjua koje je autor vodio sa raznim Hendriksovim saradnicima. Heterogena poglavlja uvezana su kratkim naslovima, u kojima se pretežno pominju brojni likovi koje upoznajemo kroz štivo, u čemu ubedljivo prednjači, naravno, Džimi. I kad se zaklope korice knjige, čitaocu ostaje utisak da je Mik Vol svoj posao uradio na jedini mogući način. Tako kratak a uticajan život, između siromaštva i svetskog uspeha do tada neviđenom muzičkom mešavinom mogli su biti prikladno obrađeni jedino postupkom koji je u saglasnosti s građom, a koja i jeste izrazito heterogena.

Autor: Domagoj Petrović