Laguna - Bukmarker - Rođeni pripovedači i odvažni ledolomci - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Rođeni pripovedači i odvažni ledolomci

Pratimo li onu mantru da je za umetnika/stvaraoca najmudrije, najcelishodnije, ali možda i najlagodnije da radi ono što što mu je najbliže, što najtemeljnjije pojmi, što najpotpunije oseća, moglo bi se stići do lakog, ishitrenog, pa onda i poprilično upitnog zaključka da je stvaranje autobiografske proze u dobroj meri manje zahtevna kategorija, koja, budući da se autori oslanjaju na, pretpostavimo, dobro poznatu i možda već i dobrano istraženu im teritoriju, a da ni građa ne predstavlja problem. Zaboravljaju da autore neizostavno čekaju brojne zamke toksičnog i pogubnog ega, kao i brojne stupice iz kojih vrebaju demoni osećaja uskraćenosti, osujećenosti, nedovoljnog poštovanja. Zapravo, vraški je to teško. Uostalom, već u prvim rečenicama svog „Levijatana“ Vitomil Zupan je ustvrdio sledeće: „Čovjekove reakcije na samoga sebe u vezi sa svijetom vrlo su složene. Ista stvar, ista osobina, ista tjelesna posebnost – može nas uzdići na vrhunac življenja, ali i baciti na njegovo dno.“ Srećom po sve, nedavno nam pristigle autobiografske knjige Olivera Stouna i Aleksandra Đorđevića, koje pokazuju da je iz tog boja sa samim sobom i brojnim širim okolnostima i dalje moguće izaći kao pobednik – i to kao pobednik u žaru borbe ipak neokrnjenog dostojanstva, pobednik sa smislom postojanja i pobednik koji ima šta da kaže i zna kako da to učini.

Ono što, izvagano na uzorku dve knjige koje su fokusu ovog ekonomičnog i prikaza, biva kristalno jasno – i Stoun i Đorđević, naravno, svako unutar svog svetonazorskog i drugog konteksta, jesu izvanredni pripovedači vlastitoga puta i tog boja sa često nepremistivim ropstvom vlastitoga sopstva. Oliver Stoun se u istinski odličnoj knjizi „U poteri za svetlom“ (objavila Laguna, preveo Saša Novaković) svesno zadržava na ranoj fazi svog proboja i umetničke evolucije u tim vazda tesnim i teskobnim holivudskim okvirima, što je istaknuto i preciznim podnaslovom koji u celosti glasi – Kako sam napisao, režirao i preživeo Vod, Ponoćni ekspres, Lice sa ožiljkom i filmske igre u Holivudu. Ovo je dobro promišljen izbor, ne samo zato što i sam zdrav razum nalaže da memoarska/autobiografska proza mora da ima nekakve međe u pogledu gabarita, a, uostalom, da li bi upšte i bilo moguće unutar jednog ili dva toma iole prihvatljivijeg zamaha pokriti čitavu Stounovu profesionalnu karijeru? Ovako, Stoun je odlučio da je nužno da na samom startu jasno mapira udarne tačke formativnih uticaja i mena, te u žižu stavlja sopstveno viđenje sebe samog, odnosno, tadašnje sopstvene verzije onoga što je nastojao da postane, a kroz šta je morao da prođe na putu ka eluzivnom cilju uspeha i opšteg priznanja, ali i novih prilika za stvaranje u, što je većoj meri bilo moguće, bliskom saglasju sa sobom, što je – kako na nivou kreacije i ličnog doživljaja filma, tako i medija i (poželjno) umetnosti – nepopravljivo, usled same mu suštine i prirode, oslonjene i na popularnu kulturu. U tom smislu, za svaku je pohvalu to svesno sužavanje pripovednog vizira, to jasno i posve precizno postavljanje granica unutar tako obimne i refrentne profesionalne biografije, posebno stoga što je reč o zaista blistavom kreativnom nizu koji je, kao celina, ne samo hronološki gledano, već posmatrano i na višoj, spoznajnoj i kreativnoj ravni, teško da ima pandana u recentnijoj istoriji ne samo holivudskog filma.

A ova knjiga zapravo počinje podsećanjem na klinč u koji je sa finansijerima, kao i sa spoljašnjim, stvarnosnim okonostima stupio mladi i očito nedovoljno iskusni, a izrazito borbeni idealista u završnici snimanja filma „Salvador“ (filma koji će prethoditi legendarnom „Vodu“), da bi se potom vratio u svoje formativne godine lutanja i potrage za smislom. Kao što je već istaknuto, Stoun je i u ovom svojstvu prozaiste i vlastitog biografa izvanredno nadahnut pripovedač, u potpunosti osvešćen po pitanju narativnih mogućnosti i uslovnosti ovakvog pristupa, u kome se fokus lagano i elegantno širi, gde se slika brižljivo upotpunjava i bogati detaljima, i gde je digresivnost uvek dobrodošao ukras, ali i moguća krupna i vratolomna zamka, naprosto nužnost; Stoun u tom pogledu pokazuje zavidnu veštinu kada je u tom nepregledu faktografije i njenih naknadnih, pa još i ličnih reinterpretacija, potrebno čvrsto utemeljiti udarne tačke, a, pri tome, lišiti ispovest svega efemernog, čvrsto se usredsređujući na ono što je relevantno ne samo za širu sliku, nego i na ono što je za čitaoce pojmljivo, značajno, a što nije samo odraz posebnosti esnafa o kome je ovde dominantno reč. Stounova proza očitava sve najznačajnije elemente štiva ovog profila – hrabrost, promišljenost, odsustvo iole vidljivijeg kalkulanstva, iskrenost, autoironiju, komunikativnost, umeće baratanja činjenicima, pregledno izlaganje, spremnost za digresivni zaokret u za to najpodesnijem trenutku, oslobođenost od okova nekako uvek toksične i iritantne naknadne pameti, veštinu da se iz konteksta anegdotskog, a što može biti i diskutabilno smisleno sa docnije tačke gledišta, sigurnim korakom stupi na tle univerzalno ilustrativnog, značajnog i zanimljivog..., a sve to i, naravno, podosta drugog još, može se navesti i kao vrednosni sud i kada se u žiži interesovanja i procenjivanja nađu i filmovi iz Stounovog opusa. Osim toga, Stoun uspeva i da čitaoca uvuče u svet počesto turobnih turbulencija stvaralačkih i profesionalnih posrtanja i nesigurnosti, koje su, upravo na tom nekom univerzalnom, kognitivnom i empatijskom nivou lako razumljiva većini nas sa potpuno drugih esnafskih i egzistencijalnih adresa; recimo, životna i radna strast naprosto buja u samo nekoliko rečenica kojima Stoun, između ostalog, opisuje duševno stanje u finišu rada na scenariju za DePalmino „Lice sa ožiljkom“: „Moj gnev je u tom trenutku bio potpuno nesvestan i uglavnom je izranjao dok sam pisao. Bio sam, sve u svemu, zahvalan što mi dobro ide i što sam se vratio u filmski biznis. Imao sam posao, bio sam dobro plaćen, imao sam trideset pet godina. Osećao sam u kostima da mogu ponovo da režiram.“

Autor: Zoran Janković
Izvor: Vreme


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
proročanstvo još uvek odnosi žrtve kremanska straža u prodaji od 25 septembra laguna knjige Proročanstvo još uvek odnosi žrtve – „Kremanska straža“ u prodaji od 25. septembra
21.09.2021.
Svež i originalan glas u savremenom srpskom trileru, Aleksandar Gajić u romanu „Kremanska straža“ čitaocima nudi uverljivu priču o našim naravima. Šta se krije u temelju stare kuće razrušene tokom ...
više
promocija romana i živ i mrtav ivana zlatkovića laguna knjige Promocija romana „I živ i mrtav“ Ivana Zlatkovića
21.09.2021.
U utorak, 28. septembra u 18 sati u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC biće predstavljen roman Ivana Zlatkovića „I živ i mrtav“ za koji je nedavno dobio književnu nagradu „Danko Popović“. ...
više
izuzetna pripovest o snovima, žudnjama i moći žena da promene svet knjiga čežnji sju monk kid u prodaji od 25 septembra laguna knjige Izuzetna pripovest o snovima, žudnjama i moći žena da promene svet – „Knjiga čežnji“ Sju Monk Kid u prodaji od 25. septembra
21.09.2021.
Od autorke svetskog hita „Tajni život pčela“ Sju Monk Kid stiže izuzetna priča smeštena u prvi vek o ženi koja pronalazi svoj glas i sudbinu – roman „Knjiga čežnji“. U središtu radnje nalazi se Ana...
više
 ako dugo gledaš u ponor u prevodu na italijanski laguna knjige „Ako dugo gledaš u ponor“ u prevodu na italijanski
21.09.2021.
Roman „Ako dugo gledaš u ponor“ Enesa Halilovića, posle engleskog i makedonskog jezika preveden je i na italijanski Ovenčana nagradom „Stevan Sremac“, Halilovićeva knjiga je zastrašujuća je i majst...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.