„Refren“: Atlas (iznad) oblaka

Pojavila se sasvim iznenada u njegovom životu. Bila je ne više od obične ženske siluete u senci. Želela je da mu ispriča priču koju će on da zapiše. Ovako počinje roman „Refren“ mladog srpskog autora Andrije Jonića koji je objavila izdavačka kuća Laguna. Zanimljivo je da je i sam roman nastao na sličan način. Autor kaže kako nikada nije imao nameru da napiše roman. Jednostavno mu se jednog dana dogodilo nešto neobično i on je počeo da zapisuje svoje misli i snove. Sve je to na početku delovalo konfuzno i nepovezano. Ali, polako, nakon četiri godine Jonić je shvatio da ima priču koju želi da podeli sa drugima.

U pitanju je priča o izvesnom NN-u. Taj NN je sasvim običan lik. Malo je tužan zašto što je ostavljen i svoj život pokušava da protraći na alkohol. Tek, jednog dana je na svom pragu zatekao poruku „Čekaj me u parku crvenog cveća, ne znam kada…“ I on je zaista čekao, čekao, čekao… Sve dok mu se na kraju čekanje nije isplatilo i kada mu je tajanstveni stranac ponudio putovanje koje se ne odbija. Putovanje koje će mu otkriti najveće, tako proste i očigledne, a, opet, tako dobro skrivene i gotovo nevidljive tajne života. Tajne poznate samo nekolicni odabranih koji, kako to Mali Princ voli da kaže, „gledaju srcem“.

NN dolazi na dogovoreno mesto i čeka letelicu koja će ga odvesti u nepoznat i neobičan svet, sa kojeg će, opet, biti poslat na kosmičko putovanje koje bi trebalo da mu otkrije najveću tajnu na svetu.

Roman „Refren“, koji je možda bolje nazvati pričom ili čak porukom, bavi se pitanjem samospoznaje, empatije, snage čoveka da se odupre ustaljenim i, često, nametnutim formama i obrascima ponašanja i razumevanja sveta, pitanjem napredovanja, promene, neprekidnog prihvatanja novih iskustava i znanja…

Autor želi da nam prenese svoju duboku ličnu i iskrenu poruku, da dopre do čitaoca na neki podsvesni način, da poseje seme promene negde duboku u njegovom umu, očekujući da će jednoga dana iz tog suptilno posejanog semenja isklijati novi i drugačiji pogled na svet, čak i život.

I sam roman ne pati od potrebe da se drži ustaljenih književnih formi i uobičajenih narativa. Priča je pisana pitkim stilom, formom koja svojom nenametljivošću i jednostavnošću prijanja u um onoga koji čita istovremeno dajući dovoljno vremena da, tokom čitanja, i sami razvijamo neke svoje ideje i da na taj način budemo uvučeni u svet priče kao autorovi saučesnici.

Jonić voli da kaže kako je suština njegov najbolji prijatelj. „Refren“ je upravo priča o tome.

Piše: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs