VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Recenzija knjige „Ja, tajkun“ Miroslava Miškovića

Knjiga Miroslava Miškovića „Ja, tajkun“ uvela ekonomski triler kao novi književni žanr: „Svetom će vladati četrdesetak kompanija, a ne političari“
 
• U poslu traje onaj koji shvati da nema zlatne žice koja ne presušuje
• Za najveći uspeh ističe činjenicu da je u vreme Maksija imao milijardu i 140 miliona kredita kod niza svetskih banaka
 
„Ovo je moja priča o životu i poslovanju. Osnov svakog uspeha je znanje“, kaže Miroslav Mišković u ličnoj poruci uz svoju knjigu „Ja, tajkun“. Romansiranu autobiografiju, udžbenik praktične ekonomije ili ekonomski triler kao novi žanr izdala je Laguna. Piscu možete da verujete ili ne verujete, da se složite sa njim ili ne, a čitajući „Ja, tajkun“ sigurno je da ćete na momente glasno izgovarati ne – ali ne od nemoguće i da ćete delove čitati naglas ma ko da vas sluša, možda neko nešto i posluša...

Između korica ove knjige je sijaset odgovora na samo dva pitanja: zašto je Mišković ćutao 28 godina i zašto je baš sada progovorio? Neke je tajne otkrio, poput detalja otmice koju je organizovao „zemunski klan“, a potom je opisao i kako je od prodaje bosanskog drveta zaradio prvi milion. Pojasnio je i da su žene u biznisu njegov adut te da je logika nauka kojoj najviše vjeruje. Otkriva i da je njegov prvi službeni mercedes bio kupljen za Gadafija, da nije uspeo sa kafom i čokoladom i da je rad bez znanja štetan. Svojevremeno je u Volgogradu trčao 10,7 sekundi na 100 metara na šljaci...

Najpoznatiji srpski preduzetnik, ili kraće tajkun, opisuje i kako je država Srbija u nesporazumima sa biznisom kome stalno „dodaje tamne boje“, da je ideju Beograd na vodi država „ukrala od privatnog investitora i prodala stranim ulagačima“, a da je poljoprivreda srpska nafta. Razmišlja i da uzme pod svoje okrilje dva napuštena sela, finansira njihov razvoj i pokaže kako selo može da se preporodi. Ne voli da gubi vreme, a jedna od većih životnih mudrosti je – „shvatiti koliko ne znam“.

Najkrupniji neuspeh je iz 2006. kada je propalo spajanje trgovinskih lanaca Delte, Merkatora i Agrokora, i to je, kaže, ostavilo posledice na ukupnu ekonomiju regiona. Piše i da je Merkator bio potencijalni kupac „Ce marketa“, a pošto su želeli da u javnosti stvore dobru sliku te kupovine, angažovali su konsultanta za odnose sa javnošu. Bio je to Nebojša Medojević, ekonomista i političar iz Crne Gore, piše Mišković.

Previše je, pojašnjava, platio hotel „Kontinental“, ali bila je to stvar imidža. Dao je ogroman doprinos izgradnji hrama na Vračaru mada to najveći crkveni velikodostojnici znaju da prećute, što zna da boli iako je nosilac Ordena Svetog Save. Govori o svojim zadužbinama praveći paralelu sa Kolarcem...

U istoriji Srbije i regiona nema nikoga ko je za toliko novca prodao neki svoj biznis kao što je on Delta banku, osiguranje, Maksi i Delta siti. Stvarao je i prodavao. Te četiri prodaje su u Srbiju unele skoro dve milijarde evra.

– Moja specijalnost je to što umem da stvaram i prodam firme... Nisam krio recept. Napravi kompaniju, podigni joj vrednost i prodaj globalnom igraču – kaže Mišković.

Ali izgleda da je političarima sve to smetalo, piše on, tajkun.

Bili su, opisuje, nezadovoljni što u istoriji Delte ne postoji nijedan posao sa državom i što sudbina kompanije nije zavisila ni od jednog političara! Srbija se stidi svojih biznismena i smatra ih ružnim nusproizvodom tranzicije, kaže Mišković.

– U početku mi je smetalo da me zovu tajkun, ali više ne. To treba državi da smeta... Taj pojam je u Srbiji postao sinonim nečeg nemoralnog i nepoželjnog. Srpska vlast – svaka srpska vlast poseže za tim pojmom kao za kamenom kojim gađa onoga ko zastupa reforme i tržišnu privredu. U takvoj atmosferi postajete slobodna meta za odstrel. Narod aplaudira kad vas uhapse, a ne zna ni zbog čega ste uhapšeni... Pohvala tajkuna kod nas bi zvučala kao svetogrđe, dok je u svetu takva stvar sasvim normalna – pojašnjava Mišković.

Kroz knjigu ćete naći mnogo zanimljivih Miškovićevih konstatacija o biznismenima i političarima. Boris Tadić, čovek malog znanja, suprotnost Zoranu Đinđiću, sposoban jedino da nanese štetu, a na to ga je lično upozoravao Đinđić, piše Mišković. Vodio je, kaže, politiku bez ideja, bez hrabrosti u donošenju odluka. Navodi da ga je uhapsio Aleksandar Vučić, ali teren je pripremio Tadić. Vučića je upoznao u jesen 2008. godine, kada je na poziv Tomislava Nikolića došao da ga ohrabri, zajedno sa Milanom Bekom, da na Tomin poziv pređe u SNS iz Šešeljevih radikala.

Na izborima 2012. glasao je za Tomislava Nikolića koji je kod njega kao opozicionar znao tajno da navrati. Toma je, kaže, napravio najveću grešku kada je počeo da glumi i pretvara se. On je običan čovek Šumadinac... Delovao je kao čovek sa dobrim namerama, Vučić ga je marginalizovao.

Sa Zoranom Đinđićem bilo je nesuglasica, ali je postojalo uzajamno poštovanje. Bio je to jedini političar sa kojim je gajio istinsko prijateljstvo, bio je čovek vrhunskog formata, reformator koji može i hoće da promeni Srbiju. Srbija nije htela da razume Đinđića, nije želela da se menja.

Slobodan Milošević ga je pozvao da bude predsednik Vlade SR Srbije. „Verovao sam tada“, piše, „da on želi da očuva Jugoslaviju, što sam podržavao, jer sve što sam do tada postigao u poslu zasnivalo se na postojanju tog velikog jugoslovenskog tržišta. Milošević me je pozvao da socijalizam prevedem u tržišnu privredu. I tu sam se upecao. Došao sam u vladu u decembru 1989. a u martu 1990. shvatio ko je Sloba... Vrlo brzo sam prozreo Slobu, ali nikad ga nisam napao... Ne pljuj u bunar iz kog si vodu pio.“ Nakon toga mu nije više palo na pamet da uđe u politiku. Sa Miloševićem deli još jedan zajednički momenat – bio je u ćeliji u Centralnom zatvoru u kojoj je ranije on bio zatočen.

Po odnosu prema investitorima Crna Gora je uvek bila izuzetak „jer su investitori iz Srbije tamo nailazili na puno razumevanje“. „Takav investicioni ambijent, kao i naš najvažniji partner u Crnoj Gori – Tomislav Čelebić bili su ključni za veliki broj realizovanih projekata“, kaže vlasnik Delte.

U onu kategoriju sa početka priče „ne, nemoguće“ je i to što kaže da je „prema državi bio mnogo korektniji nego ona premu njemu“, pa je porez od prodaje Maksija platio u Srbiji iako je imao preduzeće registrovano na Kipru.

 – Da li je država tada rešila da me ostavi na miru? Naprotiv – piše Ja, tajkun.

Kada ga pitaju šta mu je najveći uspeh odgovara da je to činjenica da je u vreme Maksija imao milijardu i 140 miliona kredita kod niza svetskih banaka... Nije greška u kucanju, dobro ste pročitali cifru!

– Mislio sam tada, kao što i sada mislim, prodaja Maksija bila je nacionalna katastrofa... Strateški, država mora da podrži veliki srpski trgovinski lanac... Prodaja Maksija bila je ekonomski promašaj Srbije, veliki poraz države, ali i lična pobeda njenog tadašnjeg prvog čoveka Borisa Tadića, čiji se interesi, očigledno, nisu poklapali sa državnim – kaže Mišković uz komentar da su to bili najteži pregovori ikad.

Maksi je prodat Belgijancima za 932,5 milona evra, dvaput skuplje nego što je država, recimo, prodala NIS. Delta banka napravljena je sa 1,5 miliona maraka, a prodata za 370 miliona evra.

„Ozbiljna kompanija može da živi samo dok hvata vrhove, a u poslu traju oni koji shvate da nema zlatne žice koja ne presušuje“, piše Mišković i ističe jedno pa, proročanstvo!

– Svet će u bliskoj budućnosti počivati na četrdesetak multinacionalnih korporacija i svaka zemlja treba uveliko da se sprema za taj trenutak. Nevolja je što to političari ne znaju... Jedna delegacija iz EU pitala me je kako mogu da pomognu Srbiji. Rekao sam im – školujte nam političare – piše Mišković.

Mišković nikada nije davao izjave novinarima, niti prema medijima ima pozitivan stav „štampa ima svoje razloge, meni, istina, nepoznate – da jedne favorizuje, druge marginalizuje, a treće potcjenjuje“. Na TV mu je jedino uključen Fashion TV, ali je to iskopirao od Đinđića kao ovaj izjavu od njega da ni na stepenike ne gubi vreme već preskače po dva-tri.

U knjizi je objavljen i transkript njegovog izlaganja iz novembra 2013. godine pred sudskim većem, svi detalji sa suđenja, kaucija kojom je platio slobodu. Za hapšenje 2012. kaže da je sumnjičen za „spisak nedela koja se ne mogu učiniti za jedan ljudski život, pa sve da ste im posvetili svaki božji dan života“... Dok je bio u pritvoru rodila mu se unuka i umrla majka koju je sahranio okružen snajperima što nije moglo da uprlja lepotu traga koji je ostavila.

Kada je krenuo u biznis imao je sreću što je bio odličan starter u sprintu. A šta se radi kad se zarade prvo „ozbiljne“ pare, pita se pisac. Pa kupi se auto. Za sebe i ortaka kaže da su bili toliko ozbiljni da su kupili dva „opela olimpije“, ali jedan za delove... U vilu na Dedinje preselio je tek 15 godina nakon postojanja Delte, i to kada je prodao banku... Bio je najmlađi generalni direktor u istoriji jugoslovenske privrede, Župa je tada pokrivala 43 odsto svetske proizvodnje ksantata. I pravili su ogromne gubitke. I pritom plivali u parama. Alhemija? Ne, ekonomija.  

– Čovek lako, neosetno i nepromišljeno uzleti, dopusti da ga ponese velika moć – ili veliki novac – i time sebi načini veću štetu nego što mu je naneo zakleti neprijatelj.... Novac nije dovoljan pokretač, on je samo prirodna posledica ljubavi i strasti prema poslu – piše Mišković i priznaje da je sve dobre odluke doneo brzo, a većinu loših posle mnogo razmišljanja.

– Delta se nije radovala teškim okolnostima u Srbiji s početka devedesetih, ali, pošteno rečeno, te okolnosti išle su nam naruku. Danas njen kapital premašuje 750 miliona – konstatuje u knjizi.

Shvatio je dobro šta znači izjava stranih konsultanata „generacija ste koja živi u situaciji kakva se desi jednom u hiljadu godina, u prilici ste da napravite velike stvari, jer tranzicija je šansa“.
 
Autor: Ljiljana Minić
Izvor: Dan


Povezani naslovi
besplatna članarina u biblioteci za đake sa jedinicom iz srpskog jezika laguna knjige Besplatna članarina u biblioteci za đake sa jedinicom iz srpskog jezika
14.12.2018.
Narodna biblioteka „Stevan Sremac“ u Nišu prvi put organizuje neobičnu akciju ‒ svim učenicima osnovnih i srednjih škola, koji su na tromesečju imali slabu ocenu iz srpskog jezika, daruje besplatnu go...
više
recenzija knjige vilijema pola janga laži o bogu  laguna knjige Recenzija knjige Vilijema Pola Janga „Laži o Bogu“
14.12.2018.
Ukoliko bi postojala neka religija koju bih prihvatio, bila bi to religija Pola Janga. Sa njim sam se prvi put susreo čitajući roman „Koliba“ koji me je zabavio i šokirao, ali i podstakao na razmišlja...
više
 ovo sam nova ja, drugačija i nešto borbenija novi roman vesne radusinović vatra i led ekskluzivno u noći knjige laguna knjige „Ovo sam nova ja, drugačija i nešto borbenija“ – Novi roman Vesne Radusinović „Vatra i led“ ekskluzivno u Noći knjige
14.12.2018.
Posle skoro osam godina Vesna Radusinović čitaocima predstavlja novi roman „Vatra i led“, uzbudljivu modernu priču o ljubavi, praštanju, licemerju i smrti, o neočekivanom prijateljstvu između dve žene...
više
novi tiraži knjiga domaćih autora laguna knjige Novi tiraži knjiga domaćih autora
14.12.2018.
Vanja Bulić je napisao „Simeonov pečat“ nakon svog putovanja na Svetu goru, zaintrigiran požarom na Hilandaru 2004. godine. Pred čitaocima je 18. izdanje ove knjige. Na knjižarskim policama uskoro ...
više