Rečenice zasečene ženskim bolom

Zbirka pripovedaka „Nemiri između četiri zida“, koju je priredila Žarka Svirčev, objedinjuje stvaralaštvo srpskih autorki prve polovine 20. veka.

U Laguninoj ediciji Savremenice, koja je nastala u želji da se upotpuni i osveži naše kulturno pamćenje o stvaralaštvu Srpkinja iz 19. i s početka 20. veka, objavljena je i knjiga „Nemiri između četiri zida“, koju je priredila Žarka Svirčev.

Reč je o izboru pripovedaka srpskih književnica prve polovine 20. veka, među kojima su Isidora Sekulić, Milica Janković, Jelena J. Dimitrijević, Milica Vulović, Desanka Maksimović, Anđelija Lazarević, Danica Marković, Jela Spiridonović Savić, Selena Dukić, Smilja Đaković, Milka Žicina, Frida Filipović, Nadežda Ilić Tutunović.

Dvadeset pet pripovedaka govori o erotskoj žudnji, idejama slobodne ljubavi, bračnim i partnerskim odnosima, kao i vanbračnim odnosima, neželjenoj trudnoći, intenzivnoj samoanalizi, kao i neophodnosti i nemogućnosti da se izađe iz stega patrijarhalnog društva. Dakle, ovo su prilično napredne ideje za žene koje su živele početkom 20. veka u Srbiji.

Prema rečima priređivača, „žensko stvaralaštvo pomenute epohe izuzetno je dinamično, u njemu se prelamaju krupni istorijski potresi, progresivni društveni pokreti i smene različitih poetičkih obrazaca, a autorke su oblikovale specifično iskustvo modernosti“. Takođe, ono na šta posebno ukazuje Žarka Svirčev jeste da ovaj izbor nije bio vođen isključivo tematskom različitošću pripovedaka već „ostvarenjima zanimljivim i značajnim na estetskom planu“, ali i inovativnošću i eksperimentalnom snagom pojedinih proza.

„Čitalac ima u rukama priče o ženi, odnosno o ženama u različitim društvenim sistemima, klasnim, konstelacijama, različitog obrazovanja i godina, suočenoj sa različitim egzistencijalnim krizama i vidovima represije. Ali važno je naglasiti da je reč o pričama o ženama vođenim energijom ili prinudom pobune. Autorke čije su pripovetke izabrane, upravo su svojim javnim delovanjem i književnim stvaralaštvom osvajale mnoge slobode“, objašnjava u predgovoru Žarka Svirčev.

Ona ukazuje i na životne puteve, obrazovanje i idejnost spisateljica o kojima je reč. Iako neke od tih naših književnica nisu imale zvanične diplome, to su nadoknađivale samostalnim usavršavanjem i učenjem.

Jela Spiridonović Savić završila je studije filozofije u Trstu i tokom međuratnog perioda kretala se u diplomatskim krugovima svetskih metropola. Frida Filipović bila je bliska levo orijentisanim omladinkama, a Jelena Dimitrijević bila je samouka svetska putnica. Milica Janković bila je 20 godina vezana za krevet zbog bolesti, Isidora Sekulić bila je dopisna članica SANU. Milka Žicina, radnica bez formalnog obrazovanja, dala je glas onima kojima je oduzeta mogućnost dostojanstvenog života. Anđelija Lazarević nosila je breme poznatog oca Laze Lazarevića, a Danica Marković, kao intelektualka u provinciji, mučila se zbog siromaštva. Selena Dukić je umrla mlada, a Milica Vulović prestala je da piše zbog udaje...

Ono na šta posebno obraća pažnju Žarka Svirčev jeste činjenica da su opisana iskustva iz pera srpskih književnica ovog perioda traumatična, da su to doslovno ožiljci rodnog bića koji zasecaju rečenice, bez obzira na to kojem su staležu pripadale ili kakvo su obrazovanje stekle autorke pripovedaka. Stoga je feministički diskurs na različite načine prisutan u ovim tekstovima. Međutim, preovlađujući stav patrijarhalne kritike i te kako je osporavao legimitet ženskog govora, navodeći da „velika književnost“ ne može da govori o ženskom iskustvu, niti da ima veze sa feminizmom.

Isidora Sekulić i Milica Janković uronile su u žensku psihu, Jelena Dimitrijević je sa svojih putovanja donela svojevrsni kosmoplitizam, a pripovetke Milice Vulović, Desanke Maksimović, Anđelije Lazarević, Jele Spiridonović Savić i Selene Dukić priređivač izdanja svrstava u korpus „modernističke priče o ženskom“, uz samoanalizu i intimističku perspektivu. Milica Vulović, u pripoveci po kojoj je i nazvana čitava ova zbirka, progovara o statičnosti i zatvorenosti braka za ženu, dok junakinja u četiri zida čezne za intenzivnim životom.

Danica Marković piše o sopstvenom životu intelektualke u palanci, a Smilja Đaković, koja tematizuje tragična ratna iskustva, uvodi lik bolničarke, koja se vraća iz rata, i koja se bori sa glađu, bolestima i siromaštvom. I Milka Žicina u fokus stavlja socijalnu bedu i obespravljene ljude. Frida Filipović predočava boli prostitutke i sluškinje, a Nadežda Ilić Tutunović, po rečima Jelene Milinković, svojom prozom donela je nove ljubavne zaplete i ženske uloge.

Autor: M. Vulićević
Izvor: Politika