Laguna - Bukmarker - Razgovor sa Kejt Atkinson o romanu „Život posle života“ - Knjige o kojima se priča
SAJAMSKI DANI od 15. oktobra do 1. novembra
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Razgovor sa Kejt Atkinson o romanu „Život posle života“

Engleska spisateljica Kejt Atkinson rešila je da napravi pauzu sa svojim hit serijalom o privatnom detektivu, i napiše poseban roman drugačijeg i šireg opsega. Radnja istorijskog romana, „Život posle života“, počinje 11. februara 1910. godine, rođenjem Ursule Tod. Devojčica živi samo nekoliko dana pre nego što se ponovo rodi na sledećoj strani; i reinkarnirani lik nastavlja da umire i ponovo se rađa, svaki put dostižući naredni nivo životnog ciklusa. U svojim mnogim životima, Ursula upada u haos Evrope dvadesetog veka: epidemiju gripa 1918. godine, bombardovanje Londona u Drugom svetskom ratu, i ključni susret sa Firerom lično. Užasne posledice potiču od običnih stvari – slomljena ruka ili odbijen poljubac imaju nezamislive ishode. Atkinson koja živi u Edinburgu, pričala je sa Goodreads o onome što je čini nemilosrdnim piscem i kada prosto mora da ode u krevet da piše.

Zašto napisati toliko mnogo života za jedan lik? Kako ste došli na tu ideju?

Dugo vremena sam želela da napišem priču o paralelnim životima. Još uvek ne mislim da sam sa tom zamisli potpuno završila. Želim da istražujem mogućnosti tipa „šta ako“, da istražujem puteve koji se račvaju. To mi je odavno suđeno da napišem. Želela sam zapravo da napišem knjigu o bombardovanju Londona – nisam mislila da ću ispisati 250 strana o događajima pre rata. Nisam nameravala da se dugo bavim 1910. godinom kada sam počela da pišem. U početku sam mislila da će knjiga gotovo cela biti o bombardovanju, jer sam osećala da tek treba da napišem veliki ratni roman, a za ovaj sam htela da se bavi uskom i određenom temom. Ali brzo se proširilo u neočekivanom pravcu. Onda sam pomislila: „Pa šta sad. Može i ovako.“

Bilo je potrebno da se Ursula vraća, ponovo i iznova da bi znala šta želi da uradi. Nije mogla jednostavno da bude žena koja 1933. odluči da ubije Hitlera, jer jednostavno to tada nije mogla znati. Bilo je potrebno da zna budućnost. I tada sam pomislila da se to uklapa u tip romana koji sam odavno htela da napišem. Te dve teme su se poklopile u jednom trenutku koga ne mogu da se prisetim sa preciznošću. Mislim da ne možete zaista zapamtiti ni trenutak kada se začne ideja o knjizi. To je suviše maglovit sticaj okolnosti.

Ursula doživljava Drugi svetski rat kao mlada žena. Spomenuli ste da ste ga, s obzirom na to da ste se rodili 1951. godine, za dlaku izbegli. Kako je vaša generacija doživljavala uspomene na rat?

Mislim da o tome nismo uopšte razmišljali. Ako ste bili dečak imali ste sve one stripove o komandosima gde su svi Nemci neprijatelji. Bilo je sveprisutno i opet neprimetno. Imala sam tri ujaka i jedan je služio u mornarici, drugi u vojsci, treći u avijaciji. Moj deda je prošao ceo Prvi svetski rat a da nije izgubio ništa više osim jednog prsta, ali ga je ubila zalutala bomba u Drugom svetskom ratu, pa se računa kao žrtva rata. Rat je imao veliki uticaj na moju porodicu. Bio je tu, ali ljudi nisu pričali o njemu. Posle rata je bilo jako teško. Bili smo bez novca. Nije bilo ničega. Kada sam se rodila 1951. godine, mnoge stvari su se i dalje delile na sledovanja. Britanija se vrlo teško oporavljala od rata. Ljudi nisu želeli da misle na to. Bili smo svesni da se desio, i svesni mnogih činjenica i detalja jer je bilo mnogo ratnih filmova – filmova prkosnog i nepokolebljivog stava. To je bilo sveprisutno u mojoj generaciji. Doživeli smo rat više kroz fikciju nego preko realnih izveštaja.

Čitaoci prisustvuju Ursulinim rođenjima iznova i iznova. Zašto ste izabrali februar 1910. godine za polaznu tačku?

To je dobro pitanje. Želela sam da se rodi pre Prvog svetskog rata jer sam htela da stvorim idiličnu, pastoralnu atmosferu pre njega. To ne mora da znači da su stvari zaista takve bile, ali želela sam da na taj način dočaram taj period. On za mene ima veliku privlačnost. To je ta zamisao o idiličnoj Engleskoj više srednje klase. Februar sam izabrala jer mi je trebao sneg... Ne volim januar. A februar mi je važan, tu mi je utočište. Uvek mu se vraćam...

Ursulu od detinjstva vrebaju razne sumnje. Kako ste je upućivali u stvari koje će joj se desiti?

Osećala sam ne mogu otvoreno da joj otkrijem stvari, to je moralo da ostane veoma apstraktno. Nigde ona ne kaže: „Aha! Znam šta se dešava. Rađam se iznova.“ Tako bi se suviše uticalo na radnju a svet lika iz romana i svet čitaoca suviše izmešao. Planirala sam da ona doživi otkrovenje. Ali kada sam napisala tu scenu, ostavila sam mesta da to bude dvosmisleno za čitaoca, mada mislim da čitalac to razume kao i ona.

Da li postoji neki trenutak u istoriji za koji biste voleli da imate moć da ga promenite?

Oh, kakvo pitanje. Vratila bih se na sam početak. Kao što Ursula kaže: „Gde je sve pošlo naopako?“ Vratila bih se na početak i zavela čvrsto pravilo da zajednica ne sme da ima više od 100 ljudi. Jer to je otprilike broj ljudi koji može skladno da živi zajedno. Poput zajednice čovekolikih majmuna, kao malo selo. Ako nas je više, zapadamo u urbano otuđenje. Da li bih se vratila natrag u vreme? Ne znam. Ne bih mogla ni da izaberem tačan period. To bi bilo opasno kao efekat leptira. Kada bi ste otišli u praistoriju, ko zna kakav biste sled događaja pokrenuli.

Jedan član Goodreadsa pita: „Da li  vam je bilo teško da toliko puta ubijete Ursulu? To je sjajno za zaplet priče, ali mi je delovalo donekle mazohistički. Srce mi se iznova i iznova slamalo dok sam čitao roman.“

Dopada mi se što to čujem. Za mene, taj roman nema kraj. Postoji bezbrojno mnogo poglavlja „Sneg“ i pokušaja s njene strane. Ona nikada neće umreti zauvek. Ja sam poprilično nemilosrdan pisac. Jedini put kada sam se osećala loše pošto sam ubila neki lik bilo je u romanu „Iza kulisa“, kada je pas poslat u rat i tamo poginuo. To mi je slomilo srce. To puno govori o meni, o tome da sam više naklonjena psima nego ljudima. Mislim da sam ja i mazohistička i sadistička vrsta pisca.

Opišite nam tipičan dan proveden kada pišete. Da li imate neke neobične spisateljske navike?

Popijem šolju kafe. Malo se muvam okolo i onda počnem da pišem. Bolja sam u tome ujutru. Uvek počnem čitajući ono što sam napisala prethodnog dana. To me opusti i zagreje, pa kada nastavim da pišem nadovezujem se na prethodno napisano. To radim čak i pošto sam napisala veliki deo romana. I onda se vrlo često, na početku dana, vratim na prvu stranu. Mrzim da na kraju knjige radim preterano obimnu redakciju, tako da kada završim roman, veliki deo posla je već uređen. Pre nego što počnem da pišem, odugovlačim. Ali kada konačno krenem, ne bi mi smetalo ni da odem u zatvor i samicu i tamo pišem. Sve što želim tada, jeste da ga završim. Mogu da radim po 12 sati. Ne želim da razmišljam o kupovini namirnica, niti o tome šta ću da obučem ili šta ću nekome da kažem. Postoje tri faze. Prva je mučenje sa početkom, koji je veoma važan. Prepravljam ga sve dok ne budem zaadovoljna. A onda je tu srednji deo koji je pun sekiracije jer sam ubeđena da neće funkcionisati. I onda treća faza koja je super: pravac je izabran i znam šta radim.

Radim kod kuće, pa se premeštam iz sobe u sobu da ublažim dosadu (smeje se). Biti stalno na istom mestu ima čudne efekte na vaš mozak. Kada sam u fazi sekiracije, ili odem negde drugde ili u krevet. Kada isključim telefon i u krevetu zanemarim ostatak sveta, to mi pomaže da se usredsredim. Ali to ne traje dugo, jer nije zdravo poneti posao sa sobom u krevet. Mada je Prust pisao u krevetu, zar ne? U sobi obloženoj plutom. Imam razumevanje za to.

Koji pisci, knjige ili ideje su najviše uticali na vas?

Uvek kažem da su na mene veoma uticali pisci na kojima sam radila pripremajući doktorat, a to su bili mnogi pisci postmoderne iz šezdesetih godina dvadesetog veka. Njihova dela su puna duha. Zezali su se isprobavajući različite načine naracije i dobro zabavljali. Bili su mi zanimljivi jer su se razlikovali od tradicionalnih engleskih pisaca. Kao pisac, mislim da zaista stojimo na ramenima divova. Svaka osoba koja pre vas napiše dobru dramu ili pesmu, postane deo onoga što vi pišete. Morate da budete svesni toga šta je to što čini dobro napisano delo. Sve što sam ikada pročitala inspirisalo me je.

Izvor: goodreads.com
 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
v, ali ne kao vendeta laguna knjige V, ali ne kao Vendeta
19.10.2020.
Pre nego što je objavila svoju prvu knjigu, američka autorka Ana Solomon radila je kao radio-novinarka za NPR – čuveni neprofitni medijski servis sa bazom u Vašingtonu. The Book of V. biće njen prvi r...
više
intervju slaviša pavlović video  laguna knjige Intervju – Slaviša Pavlović [video]
19.10.2020.
Od autora romana „Himerina krv“ pokušali smo da saznamo detalje o Dučićevoj ličnosti koje su samo njemu znane. Pitali smo ga koliko se slaže sa rodoljubivim stavovima slavnog pesnika, kao i o planovim...
više
 naučne mozgalice za pametnu decu u prodaji od 20 oktobra laguna knjige „Naučne mozgalice za pametnu decu“ u prodaji od 20. oktobra
19.10.2020.
Vreme je da ispitaš koliko je tvoj mozak moćan! Više od 100 zadataka za vežbanje sivih ćelija sabrani su u knjizi „Naučne mozgalice za pametnu decu“. Spremi se za uzbudljivu naučnu avanturu! Ovoga ...
više
knjiga grozničavi san čuvenog autora džordža r r martina u prodaji od 21 oktobra laguna knjige Knjiga „Grozničavi san“ čuvenog autora Džordža R. R. Martina u prodaji od 21. oktobra
19.10.2020.
Od autora čuvenog serijala „Pesma leda i vatre“ Džordža R. R. Martina stiže „Grozničavi san“, vampirski roman iz 1982. godine. „Grozničavi san“ je odlična mešavina avanturističke književnosti, horo...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.