VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Razgovor sa Janom Martelom o knjizi „Pijev život“

Bukerova nagrada je britanski ekvivalent Puliceru, a kanadski pisac Jan Martel dobio je ovu nagradu za svoju knjigu „Pijev život“. To je avanturistička priča o preživljavanju. Priča prati šesnaestogodišnjeg dečaka koji se nalazi na čamcu za spasavanje, zajedno sa tigrom i još nekoliko životinja. Ovo nije Martelov prvenac, budući da je izdao zbirku kratkih priča. Martel živi u Montrealu.

Možete li da nam kažete nešto više o Piju Patelu?

Priča je smeštena u sedamdesete, a Pi je sin čuvara u zoološkom vrtu. Posao ne ide baš najbolje, pa oni donose odluku da se emigriraju u Kanadu. Budući da su sve životinje iz parka deportovane u zoološke vrtove širom Amerike, oni odluče da putuju na istom brodu sa životinjama. Nažalost, brod potone, a Pi završi na čamcu za spasavanje sa tigrom, majmunom, zebrom i hijenom.

I nekako je ipak preživeo, kako bi ispričao priču?

Da, preživeo je da i ispričao priču. To je bio samo početak odiseje koja je trajala 227 dana. Ubrzo nakon brodoloma, na čamcu za spasavanje ostaju samo tigar i Pi, tako da je glavna nit priče o tome kako Pi uspe da uspostavi kontakt sa tigrom.

Kako ste došli na tu ideju o preživelom sa brodoloma koji se nađe u čamcu za spasavanje sa divljom životinjom?

Glavnu ideju sam dobio čitajući novelu brazilskog pisca Moasira Skliara, početkom devedestih godina. I palo mi je na pamet kako je to dobra priča i kako bi se mogla dalje razvijati. Ali sam ubrzo zaboravio na tu ideju. Krajem devedesetih godina zatekao sam se u Indiji, zemlji sa mnogo životinja u kojoj je religija jako izražena. Mislim da sam pomalo bio izgubljen. Postavljaš sebi pitanja – šta ja to radim sa svojim životom? Napisao sam dve knjige do sad, ali nijedna nije naišla na dobar prijem. Tako da sam u to vreme aktivno tragao za idejom za knjigu, ne samo bilo kakvu knjigu, nego onu sa jako dobrom pričom, nešto što će mi izmeniti život. Dok sam bio u Indiji, setio sam se priče koju sam pročitao nekada davno. Sećam se da sam pomislio: čoveče, zaista bih mogao da uradim nešto sa tom idejom. Smestiću ovde svoju priču.

Iznenada su sve te ideje počele da se sklapaju u celinu. Ideja koja mi se najviše dopala je ideja o religioznom dečaku, moramo da se setimo činjenice da je Pi poklonik tri religije – hindu, muslimanske i hrišćanske – koji je zarobljen u čamcu za spasavanje sa divljom životinjom. Ta ideja mi se činila kao savršena metafora ljudskog stanja.  Ljudi teže tome da ostvare visoke ciljeve kada su u pitanju religija, pravda ili demokratija. Istovremeno, duboko u nama je i dalje ukorenjena naša animalna priroda. Tako da mi se priča o njima zarobljenim u čamcu za spasavanje činila kao dobra metafora.

Znači li to da je Nemac zarobljen sa panterom iz priče koju ste pročitali tako davno postao vaš Indijac zarobljen sa tigrom?

Da, glavna ideja obe priče je ista, ali način na koji smo te priče razvijali je potpuno različit. Njegova priča je smeštena u 1933. godinu. Momak je Jevrejin. U pitanju je crni panter. Jasno je da je priča alegorija na holokaust. U mojoj priči je, kao što sam već rekao, religijski momenat veoma važan. U mojoj priči je reč o religiji, veri, pripovedanju jedne priče. Postoje dve potpuno različite priče o momku koji je zarobljen sa divljom životinjom na čamcu.

I sam Skliar kaže da je saglasan sa vama po pitanju toga da su knjige različite. Da li je to pitanje dovelo do toga da ljudima nije baš najjasnije šta ste želeli da poručite pričom o Piju, pa ste morali da objašnjavate svoju ideju?

To poređenje je nebitno za priču, i čini se da je reakcija javnosti prenaduvana kada se govori o tome. Smetnuli smo s uma činjenicu da se ideje moraju razmenjivati kako bi više ljudi čulo za njih. Ideja o životinji zarobljenoj na tako malom prostoru, znate, i nije baš nova. Možemo je naći čak i u priči o Nojevoj barci. U jednom od Felinijevih filmova („And the Ship Sails On“ iz 1983. godine) čovek biva zarobljen u čamcu sa nosorogom. Verujem da postoji još mnogo priča koje  čekaju da budu ispričane. Gospodin Skliar je ispričao jednu od tih priča, a ja potpuno drugu.

U uvodu svoje knjige vi pominjete zahvalnost gospodinu Skliaru. Da li ponekad poželite da ste bili konkretniji oko toga na čemu ste mu zahvalni?

Pa, i ne zaista. Moja novela je o onoj tankoj granici između fikcije i činjenice. O tome na koji način interpretiramo realnost. Budući da sam želeo da učinim tu granicu što nejasnijom, nisam želeo da jednostavno napišem „Usput, pozajmio sam glavnu ideju iz te i te novele“ jer bi mi to otežalo posao. Ne bih mogao da učinim da čitaoci odbace svoje nepoverenje. Zbog toga sam samo pomenuo gospodina Skliara u svom predgovoru kao jednog od ljudi kojima sam zahvalan zbog pisanja ove knjige.

Period nakon jedanaestog septembra je promenio ljudske poglede na religiju. Ljudi su nakon tog događaja počeli češće da govore o pitanjima religije – gde se sve vere preklapaju, koje su stvari koje svi smatraju istinitim, gde se razilaze. U takvom okruženju malo je rizično predstaviti glavnog junaka knjige kao hindua, hrišćanina i muslimana istovremeno.

U pravu ste, ali ako pogledate svaku od tih religija malo pažljivije, primetićete jednu izvanrednu stvar, a to je da mistici svake od njih govore istim jezikom. Ako uporedite muslimanske mistike, sufije, sa hrišćanskim misticima poput Svetog Jovana, ili sa nekim od hinduističkih mistika, primetićete da svi oni govore istim jezikom, a to je jezik povezanosti sa Bogom, jezik ljubavi u kojoj je baš taj Bog zapravo ljubav.

Tek kada se udaljimo od njihovog poimanja religije, mi nailazimo na razlike koje se nekada čine nepremostive. Sa ovog stanovišta, čini mi se da su sve te nepremostive razlike posledice dogmatičkih učenja koja ponekad mogu da odlutaju vrlo daleko od same suštine religije. Druga bitna stavka je da vi iz svake od tih religija možete „pozajmiti“ neku od glavnih ideja i izvući je iz konteksta. Nema ničega u islamu što opravdava ubistvo nevinih ljudi, opet, neki muslimani rade to u ime Alaha. U Americi ima hrišćanskih fundamentalista koji ubijaju ginekologe koji obavljaju abortuse. Nema ni jedne ideje u hrišćanstvu koja opravdava to.

Zanimljivo je što ste pomenuli jedanaesti septembar, budući da je moja knjiga u Kanadi objavljena baš tada, na 11. septembra 2001. Dan pre toga sam bio u Nju Jorku na sastanku sa svojom britanskim i američkim izdavačima. Odleteo sam nazad pošto sam morao da budem u Torontu na objavljivanju svoje knjige. Ne smetaju mi te priče o religiji, pošto verujem da je ova knjiga prelepo delo koje će premostiti verske razlike koje su stvorili ljudi poput Osame bin Ladena.
 
Da li ste morali dosta da učite o životinjama i religiji, kako biste ih razumeli?

Da, dosta sam istraživao. Čitao sam Bibliju, Kuran, verske knjige hindu religije. Čitao sam i neka dodatna pojašnjenja o tim religijama. Čitao sam dosta o biologiji i psihologiji životinja. Pročitao sam i dosta priča o ljudima koji su doživeli brodolome. Bilo je prelepo. Sva ta saznanja su se stopila u jednu priču i verujem da je jedan od kvaliteta ove knjige to što je istraživanje bilo lagano i zanimljivo. Ne deluje kao knjiga u kojoj se razmećem činjenicama koje sam usput naučio. Sve te činjenice su se lepo uobličile, iako nema nikakvog vidljivog obrasca. Ali je istraživanje donelo mnogo novih saznanja. To je bilo otkrovenje za mene. Kad čovek sistematski iščitava verske tekstove, shvatiće da su izvanredni, komplikovani tekstovi. Ja sam ranije o njima imao samo površno znanje, ali sada nije tako. Jevanđelja su predivni tekstovi. veoma su kratka. Najkraće, Knjiga Markova, dugo je samo 26 strana, a ipak je vrlo dubok i komplikovan tekst. Ista je situacija i sa Bahavat Gitom i Kuranom. To su zaista, zaista ozbiljni tekstovi.

Da li Vam se čini da sada razumete religiozne ljude bolje?

Da, mislim da je tako. Dolazim iz okruženja koje je više svetovno nego crkveno. Cela Kanada, a posebno Kvebek, provincija u kojoj živim, veoma su svetovne provincije. I ono što je smešno, to je činjenica da ljudi koji odbacuju religiju ili su cinični po pitanju iste, obično znaju samo površne detalje, na osnovu kojih odbacuju svaku ideju o veri. Znaju samo preuveličane priče koje su negde čuli. To je na neki način isto što i većina nas radi kada je u pitanju islam – primećujemo samo one loše stvari u vezi sa islamom. Ne obraćamo pažnju na dobre stvari koje se rade u ime Alaha. Tako da, sada, kada sam obuzdao svoj cinizam i prestao da se bavim neprekidnom kritikom religije, mogu da kažem da bolje razumem ljude koji su religiozni.

Izvor: pbs.org 


Povezani naslovi
istorijska veza između udruženja plaćenih ubica iz bravosa u igri prestola i saveta desetorice iz venecije laguna knjige Istorijska veza između udruženja plaćenih ubica iz Bravosa u „Igri prestola“ i Saveta desetorice iz Venecije
20.07.2018.
U svom epskom serijalu „Igra prestola“, Džordž R. R. Martin govori o svetom mestu u koje se samo nekolicina usudila da uđe. Kuća Crnog i Belog je hram u kojem ljudi nemaju lica, a jedna devojka nema i...
više
marija jovanović nova autorka lagune laguna knjige Marija Jovanović nova autorka Lagune
20.07.2018.
Književnica Marija Jovanović koja je književnu slavu i armiju čitalaca stekla svojim prvim romanom „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“ poklonila je svoje poverenje Laguni koja će u narednom periodu obj...
više
još jedna od tatinih priča srećom, mleko je sjajan roman nila gejmena laguna knjige Još jedna od tatinih priča: „Srećom, mleko“ je sjajan roman Nila Gejmena
20.07.2018.
U kulturi u kojoj su očevi često predstavljeni kao mumlajući idioti, nešto poput glave porodice Šalabajzerići (predstava kojoj je i sam Gejmen doprineo), Gejmenova knjiga za decu „Srećom, mleko“ obrnu...
više
recenzija uhvatiti ono što se ne može zadržati beatris kolin laguna knjige Recenzija: „Uhvatiti ono što se ne može zadržati“ Beatris Kolin
20.07.2018.
Godina je 1887. Kat ima trideset jednu godinu, premlada je da bude udovica, a već je i teret svojoj škotskoj porodici. Očajnički želeći da pobegne od bolne praznine svog života u Glazgovu, prihvata...
više