Laguna - Bukmarker - Razgovor sa Delfin de Vigan o knjizi „Prema istinitoj priči“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Razgovor sa Delfin de Vigan o knjizi „Prema istinitoj priči“

S nestrpljenjem smo iščekivali novi roman Delfin de Vigan nakon „Ništa ne stoji na putu noći“. I s razlogom je roman „Prema istinitoj priči“ dobio nagradu Renodo 2015. Ovo je delo koje se bavi psihičkim uticajem, ženskim prijateljstvom i izvesnom Delfin, njenom ogoljenom dvojnicom.

Krajem avgusta 2011. izašao je roman „Ništa ne stoji na putu noći“, koji je doživeo neverovatnu sudbinu. Te jeseni knjigu Delfin de Vigan, sa izuzetnim koricama, svi su držali u rukama i svi su o njoj govorili. Priča o njenoj majci, lepoj i hirovitoj, koja postepeno tone u delirijum i ludilo pred očima svojih ćerki, prepuštenih sebi. Nakon medijskog talasa, ovde i u inostranstvu, usledio je film, koji je zaboravljen, pa tišina, ili skoro tišina. Spisateljica se sklonila da piše. „Prema istinitoj priči“, njen novi „roman“, neće razočarati one koji su hvalili prethodni. Ovde, pod okriljem Stivena Kinga, knjiga govori o progresivnom psihičkom uticaju koji ima nova „prijateljica“ L. nad spisateljicom Delfin, a koji će je odvesti daleko, na samo „dno rupe“… Priča je podjednako očaravajuća i uznemirujuća, nemoguće je prekinuti je, puna je zamki, uverljivih tragova… Autofikcija? Fikcija? Nešto između? Nije ni važno. Svakako, roman je samo laž koja govori istinu.

Kako se osećate uoči izlaska vaše nove knjige, četiri godine nakon uspeha sa romanom „Ništa ne stoji na putu noći“? Opušteno, uznemireno?

Prilično zabrinuto. Mislim da je to strah od razočaranja.

Jeste li se plašili da nećete pronaći inspiraciju?

Da, plašila sam se da ova knjiga ne bude poslednja. Taj strah osećam posle svake knjige, ali ovog puta mnogo više. Mnogi čitaoci su mi postavili to pitanje. U njemu se krije misao da sam došla do nekog kraja, ciklusa ili perioda, možda i jesam. Činilo mi se da sadrži i pretnju da je kraj. Ali to sam samo umislila.

Odakle vam ideja za ovu knjigu?

Nametnuta mi je. Jednog jutra sam se probudila i bila je tu. Svejedno da li su inspirisane stvarnim događajima, sklona sam da verujem da su knjige fosili zakopani u zemlji i da ih moramo otkriti, kao što je napisala Delfin, junakinja knjige. Početak pisanja, taj trenutak kad se na to odlučimo, za mene ostaje prilično misteriozan.

Ideja o nametanju prijatelja, u početku dobronamernog, ubrzo potom uznemirujućeg, glavna je tema…

Za mene je prijateljstvo neiscrpan izvor radosti, nežnosti i utehe. Ali mislim da smo svi videli, ili imali, ovakav odnos – fuzijski, isključivi – u kojem jedan preuzima vlast nad drugim. Prijateljstvo koje se pretvara u opasnu vezu, u odnos dominacije.

Kad kažete: „Volim kod Drugog (uglavnom kod žena) tu sposobnost da govori o svojoj intimi a da ne bude bestidan“, da li se po vašem mišljenju prijateljstvo odigrava na ovom suštinskom nivou?

Ne, ne mora biti prijateljstvo. Primećujem da, čak i među prijateljima, žene često mogu da govore o sebi, o svojim osećanjima. Da stvore vezu, čak i kratkotrajnu. Žele da ne ostane sve površno.

Ali upravo… pisac je pomalo, zbog svoje pozicije, meta iz snova za predatore i manipulatore, zar ne?

Ne više od ostalih. Sklona sam da verujem da predatore i manipulatore privlače oni koji mogu da im se odupru. Inače nema igre. Ako je plen nokautiran u prvoj rundi, gubi se interesovanje. Zbog toga pisac može biti zanimljiv plen.

Da li je L., zastrašujuća žena koja pokušava da zaposedne vas, vaše delo, delimično postojala?

To je glavno pitanje. (Osmeh.) Svaki čitalac će imati svoje mišljenje.

Jedno pitanje se često pominje u vašoj knjizi: mogu li se i dalje pisati romani u vreme kad vladaju TV serije?

Serije dižu lestvicu visoko, visoko kad je reč o fikciji. Upravo su one ovekovečile roman-feljton iz XIX veka, staru tradiciju pripovedanja. Stvaraju likove za koje se snažno vezujemo, gradove, svetove, razvijaju ih unedogled. Ali smatram da je to vrlo podsticajno. Što se mene tiče, ne dolazi u obzir da scenaristima prepustim teritoriju fikcije!



Da li je naslov „Prema istinitoj priči“ nagoveštaj dvosmislenosti koji proziva vaše prethodno delo?

Ne mislim da je naslov dvosmislen. „Ništa ne stoji na putu noći“ je roman, to sam često objašnjavala, iako je većim delom inspirisan životom moje majke. Ta knjiga je počast, izjava ljubavi. Iskreno verujem u rečenicu Žila Renara: „Čim istina pređe pet redova, to je roman.“ Od trenutka kad počnemo konstruisanje naracije, biranje stanovišta, elipse, neizrečenog, detalja, hipoteza… pišemo roman.

Opisujete svoje stanje tokom i nakon strahovitog uspeha vaše prethodne knjige: „potpuno naga nasred puta“. Toliko ste se osećali ogoljeno i nemoćno?

I ovde to lik kaže. Ali tako je, naravno, to je bio rizik – i što se mene tiče, znala sam to. „Nemoćno“: ne bih iskoristila tu reč. Pre bih rekla: „ranjivo“. Ali tačno je da se to odnosi na moje druge knjige: pisanje je uvek neki oblik izlaganja, ogoljavanja. Neka vrsta skoka u prazno. I nikad nisam sasvim sigurna da sam se dočekala na noge.

Izgleda da je jedna rečenica ključna da bismo vas razumeli: „Svi nosimo trag načina na koji su nas gledali kad smo bili deca ili tinejdžeri (…).Taj pogled je pun mržnje i podozrivosti.“ Da li to uvek osećate?

Da, duboko u to verujem. Ništa nisam izmislila, i drugi su to bolje rekli od mene. Pogled naših roditelja, odraslih, dece, svi ti pogledi koji su nas hranili, nosili, zaprljali, oštetili, povredili, istetovirani su na našoj koži. Moramo da se pomirimo s tim. A nekad i ne možemo. Za L., to je pogled koji obezvređuje, koji uništava. Ali ona je umela sebe da ponovo stvori.

U jednom trenutku postavljate pitanje: kakve žene biramo da budemo kad zaista imamo izbora…

Da li biramo da budemo prirodnije ili elegantnije, da svom izgledu posvetimo dvadeset minuta ili dva sata dnevno, da se oblačimo na jedan ili drugi način, da se pokazujemo ili skrivamo? Ili je sve ovo samo odraz složenog odnosa koji imamo sa telom, sa slikom o sebi? Čini mi se da se ovaj odnos menja kako starimo i da sve više biramo kakva žena želimo da budemo.

Ipak kažete da želite „da budete lepši, duhovitiji, samouvereniji, ukratko, da budete neko drugi…“

Kao i naratorka, mnogo vremena sam provela sanjajući da budem neko drugi (postoji jedna divna pesma Grand Sofi o toj temi). Ali izgleda da sam se s vremenom navikavala više ili manje na sebe. I danas nisam sigurna da bih se menjala i sa najprivlačnijom manekenkom!

Vaše knjige su zbog verodostojnosti dirnule mnogo ljudi. Pitam se kako to postižete…

Ne treba da ja na to odgovorim. Ali tačno je da ih je to dirnulo. I to pokušavam da uvedem: da imenujem ono što svako od nas oseća ili je osetio, da što vernije opišem šta se dogodilo u ovim ili onim okolnostima. Šta žena oseća kad deca napuste porodično gnezdo, na primer. Ali često shvatim da me mnogo više zanima osećaj od osećanja.

Neki vaši čitaoci su nesumnjivo očekivali da ćete nastaviti sa istinitim događajima, da ćete na kraju napustiti romaneskno polje…

Ne, ne verujem, čak iako našu epohu fascinira istina. Reč je o očaranosti rijaliti programima, filmovima inspirisanim stvarnim događajima, to je očaranost koja poziva horde svedoka i zamorčića u televizijskim emisijama. Ali mislim da je književnost negde drugde… Većina čitalaca može da čita fikciju, da joj se potpuno prepusti, tj. da poveruje u priču znajući da je ona izmišljena. Nešto je magično, jedinstveno u toj avanturi, a to nikako nije varanje.

Kad kažete L.: „Ti si proizvod stida, bola, tajne, posrnuća“, da li to zaista mislite? Kao da ste programirani da govorite u nečije ime?

Da. Znate, pisanje je povezano i sa detetom koje smo bili, sa pogledom koji nam je upućen ili koji nam je nedostajao. Pisanje je za mene zaštićena teritorija. Ali zbog toga je toliko i opasna. I možda jednog dana više neću imati snage da pišem.

Ono što vas pre svega zanima, to je da razumete od čega smo sačinjeni. Kojom operacijom uspevamo da primimo izvesne događaje, izvesne uspomene. Da li je to sama srž zbog čega vi pišete?

Delfin je nešto slično rekla u knjizi. (Smeh.) Da, to prilično odgovora  onome što tražim.

Jeste li mnogo naučili o sebi dok ste pisali o majci? I šta to?

Delimično sam shvatila zašto pišem. Kako je do toga došlo.

Da ne otkrivamo šta se dešava u vašoj knjizi, zlokobni duh je uvek u blizini… to ste vi.

Da, tačno je. Ali zar nije tako sa svima?

Izvor: marieclaire.fr
Prevod: Maja Mihajlović


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
sto godina leni i margo laguna knjige Sto godina Leni i Margo
22.04.2021.
Na dnu naslikane zvezde, žutom bojom i najtanjom četkicom koju sam našla napisala sam: Leni, sedamnaest godina. Kad je ovo videla, i Margo je uradila isto. Margo, napisala je, osamdeset i tri. A onda ...
više
tema romana je pogodila skrivene želje (nekih čitateljki) video  laguna knjige Tema romana je pogodila skrivene želje (nekih čitateljki) [video]
22.04.2021.
Sa autorom romana „Žena s drugog kata“ Juricom Pavičićem razgovarali smo o tom njegovom romanu koji se pojabvio u izdanju Lagune u februaru ove godine. U pitanju je socijalni triler koji sjajno oslika...
više
jedna od najvećih francuskih izdavačkih kuća zamolila je pisce u pokušaju da prestanu da šalju rukopise laguna knjige Jedna od najvećih francuskih izdavačkih kuća zamolila je pisce „u pokušaju“ da prestanu da šalju rukopise
22.04.2021.
„Prestanite da nam šaljete rukopise!“ Tako je glasila poruka francuske izdavačke kuće Galimar, upućune piscima „u pokušaju“ ovog aprila, nakon što su primili sijaset rukopisa. Izdavačka kuća Ga...
više
prikaz romana ordesa  laguna knjige Prikaz romana „Ordesa“
22.04.2021.
Kad god sam u nekoj biblioteci, osećam se kao kod kuće, naročito kad su tu bibliotekari koji umeju da vam preporuče dobru knjigu kad ne znate šta biste čitali. Tako sam u biblioteci Instituta Serva...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.