Sajam 2019.VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoNagradeKalendar

Radoslav Petković – Svi moji junaci su putnici

„Istorija se poigrava sama sa sobom. Ja volim nekada da čitam neke stare istoričare, kao što je francuski istoričar Mišle, jer tu ne samo što imate njegovu priču o vremenu koje obrađuje, nego vidite i njegovo vreme”, kaže pisac Radoslav Petković, čije je novo izdanje romana „Savršeno sećanje na smrt“ nedavno objavila Laguna. Gotovo kultni status ovaj književnik ima između ostalog i zbog toga što je njegov roman „Sudbina i komentari“, prvi put objavljen 1993. godine, uvršten među deset najboljih romana koji su dobili NIN-ovu nagradu. Sreli smo se u Novom Sadu, i mada je poslednjih godina nerado davao intervjue, ovim povodom je razgovor sa Petkovićem bio prilika da se osvrnemo na njegov prozni opus.

Gotovo svi Vaši glavni junaci u romanima su putnici, kako doslovno, tako i na putu iskušenja, u pokušaju da pronađu sopstveni identitet.

Putovanja su nekada bila veliki izazov, a moji junaci su uglavnom iz nekih pređašnjih vremena, kada su bila i naporna, zapravo neudobna. Putujući kroz Italiju, recimo, Mišel de Montenj se uvek žali i na loše krčme, gde konjima daju samo seno, i na loše vino, ali očigledno da su i tada mnogi krčmari varali i iskorišćavali putnike.

Radi se o putnicima u jednom klasičnom smislu, ne o turistima. Jer tu postoji razlika, naročito od kada je počeo moderni turizam, a on je počeo negde oko polovine 19. stoleća, sa Englezima i sa razvojem železničkih pruga. Tu su počeli i prvi, da kažemo, paket-aranžmani. Ali pre toga je to bio jedan, ako ste hteli putovati udobno, skup poduhvat.

Putovanja, road story, su počela otprilike sa Keruakom. Ali zapravo, putovanje je stara metafora. To je onaj starohrišćanski pojam, svi smo mi samo putnici na ovoj zemlji. Tako da nisam razmišljao o tome, ali sada kada Vi kažete, tačno je, skoro svi moji junaci su, osim valjda u „Putu u Dvigrad“, putnici. Mada je ovde u naslovu put u Dvigrad, jer je glavni junak neko ko je došao sa strane u taj grad.
 
U romanu se koristite i postupkom ponavljanja sličnih situacija i likova, kako biste izgradili dinamiku teksta, ali nijedan put nikada nije identičan.

Nema nikad istog ponavljanja. To je taj problem zbog čega je iskustvo sumnjiva kategorija. Ako se previše pouzdate u svoje iskustvo, gubite iz vida da se situacije nikada identično ne ponavljaju.
 
S tim u vezi je i metampsihoza, seljenje duše?

To seljenje duše postoji u „Savršenom sećanju“. Pliton je istorijska ličnost, i on je bio jedan od retkih intelektualaca u Vizantiji za koga znamo da je verovao u metampsihozu, kako bismo to više u njegovom duhu rekli. Poslednja stranica romana jeste zaista prevod, ne znam kakav, pošto je to prevod sa grčkog na engleski, pa sa engleskog na srpski, ne znam koliko je verno, ali to jeste zaista poslednja sačuvana stranica, pošto je patrijarh Genadije zaista uništio taj poslednji spis, užasnut merom jeresi, otpadnosti od hrišćanske vere koju je Pliton imao.

Pliton je sebe nazvao tako po povratku iz Italije. To je spoj imena Platona i Plotina, i on je inače dosta značajan jer je inicirao u Italiji interesovanje za Platona. Renesansa je već počela, ali oni većinom ne znaju za Platona, Aristotel je poznat prvo preko arapskih prevoda, i onda kreće to što je bio značajan impuls renesansi – masovno bežanje grčkih, vizantijskih obrazovanih ljudi u Italiju.

To je jedan istorijski trenutak koji opisuje. Onda kreće velika trgovina rukopisima i relikvijama, koji se praktično kradu po manastirima. To rade Grci i onda ih nose u Italiju, jer je to bila unosna roba.
 
To tematizujete i u romanu, kroz lik Zoe, koja treba da prepiše spise da bi oni ostali u manastiru.

To je ideja junaka, da ipak ti rukopisi ostanu tamo gde jesu, jer oni su prodavani, time se i te kako trgovalo. Posebno u Italiji pod uticajem renesanse, bio je ogroman interes za njih. Tako stižu i Platonova dela, zatim stižu dela Hermesa Trismegistosa, i to je zgodan detalj, jer ona stižu kod Medičija, i oni rade na prevodu Platona. Ali, u trenutku kada stigne Hermes, vojvoda mu naredi da prevodi Hermesa, jer ga to mnogo više zanima nego Platon. Kriterijumi vrednosti se mogu menjati.
 
Ne samo da Vaši junaci putuju i nalaze se u nekoj vrsti potrage i tranzicije, već Vi birate da pišete upravo o tim vremenima koja danas nazivamo tranzicionim.

Možda zato što sam veći deo života proveo u nekom tranzicionom vremenu. Jer, kada govorimo o putovanjima, ovde je čovek mogao da se ne pomeri sa mesta na kom se rodio, a da promeni mnogo država, za razliku od nekog Engleza, koji je sedeo u nekom Mančesteru, gde je to relativno stabilno. Jedan moj poznanik mi je jednom rekao da su „Senke na zidu“ zapravo roman o nastanku Jugoslavije. One su pisane u vreme dok je Jugoslavija još uvek postojala, još uvek nije bila ta velika kriza, ona je postala jasna krajem osamdesetih. Nisam ja birao neke istorijske trenutke kao, ne daj bože, alegoriju. Alegorija je loš žanr. Kada sam pisao „Sudbinu i komentare“, to je bilo početkom devedesetih. Pomislio sam da nije slučajno što sam odabrao taj period Napoleonovih ratova, kada upravo tako nastaju i nestaju države. Jer to je zaista bio period kada ste mogli da zaspite u jednoj, a probudite se u drugoj državi. Koliko god neke od tih država, kao ta Republika Sedam ostrva, bivale kratkotrajne ili dugotrajne, tu nestaju i neke značajne države, na primer Venecija, tu prestaje da postoji Dubrovnik, dakle neke države koje su imale veliki značaj, Venecija u Evropi, Dubrovnik regionalno. Tako da sam onda pomislio kako čovek i nesvesno bira neke stvari zato što se sam nalazi u takvom trenutku.
 
Pripovedač u „Savršenom sećanju na smrt“ kaže da su oni mislili da će biti apokalipsa onda kada bude pao Konstantinopolj.

Vizantinci, kako ih mi sada zovemo, a oni ne bi razumeli šta im mi govorimo, oni su zaista živeli u toj ideji kraja sveta. Naročito zato što se ispunjavao sedmi milenijum, pošto su vreme računali od nastanka sveta, ne od rođenja Hrista. I oni su zaista bili ubeđeni da će Konstantinopolis propasti, pre ili kasnije, ali da će to biti i propast sveta, što je relativno tačno. To je bila propast jednog sveta. Ali svet je i dalje nastavio da postoji.

Znate, ja jako volim jednu rečenicu iz poslednjeg Kjubrikovog filma „Širom zatvorenih očiju“, kada jedna ličnost kaže: „Život ide dalje, dok ne stane.“ Jer jeste da će svet za svakog od nas umreti kada umremo, ali on će nastaviti sasvim lepo da postoji i bez nas.

U tim prelomnim momentima ljudi imaju različite taktike i strategije kako da kroz to prežive ili ne prežive. Mada me je to uvek zanimalo, i u „Senkama na zidu“ se takođe radi o velikim lomovima.
 
Zanimljiv je način na koji formirate likove, jer u „Savršenom sećanju na smrt“ postoji jedan centralni lik i ostali njemu podređeni likovi.

Tu postoje dva snažna lika. Jedan je pripovedač, koji nije samo pripovedač, on je i aktivan, i to vrlo aktivan junak u pojedinim trenucima, kao Čarobni strelac, lažni kaluđer, a drugi je Pliton. Čarobni strelac je potpuno fiktivan lik, ali je taj mehanizam zaista postojao. Strpati nekoga u manastir bio je moguć postupak i na Zapadu, ali je u Vizantiji bio rutinski, da vas tako izbace iz svakog političkog života.

Dakle, Filarion je potpuno fiktivna ličnost, a kod Plitona sam se držao manje-više okvira njegovog života, mada i tu ima dosta imaginacije. Recimo, ta priča o filozofu koji trči gradom gore-dole praćen učenicima, to je iz nekih klasičnih grčkih anegdota.

Međutim, meni je mnogo značilo kada je tu knjigu čitao profesor Radić, jer sam ga zamolio da mi ukaže na to da li postoje određene istorijske nemogućnosti. Jer to je ono što baveći se istorijskim romanom ipak treba paziti da ne napravite, počev od toga da junaci daju izjave koje su za njihovo vreme nemoguće. Toga, da ne navodim, u srpskoj književnosti ima dosta.
 
Toga ima uglavnom kada se pisci ne pripreme i ne rade temeljno na tekstu, ali je ponekad i namerno.

Ponekad i namerno... Margaret Jursenar, kada je pisala jedan od svojih prvih romana koji se bavi periodom 17. ili 18. stoleća, rekla je da se trudila da ne upotrebi nijednu reč koju junaci ne bi mogli da razumeju. Ja se nisam toliko striktno trudio, ali recimo, bilo mi je zgodno kada sam našao da reč preduzeće postoji i negde u 19. stoleću. Zato junakinja u jednom trenutku kaže „naše preduzeće“, ali ona je mogla to da kaže.
 
Na koji način se odnose fikcija i istorija u Vašem delu?

Kada grupa konjanika polovinom 15. stoleća, pred pad Konstantinopolisa, natrapa na grčki hram na Peloponezu, tu je mene zanimala ta dvostrukost prošlosti, jer oni su za nas prošlost, ali grčki paganski hram je i za njih prošlost, tako da imate jednu igru ogledala. Oni su u romanu savremenici koji gledaju neku prošlost. Sve je prelamano kroz mnogo optika recepcije.

Međutim, kada sam to napisao, ja sam znao da taj hram treba da odigra neku važnu ulogu u romanu, da ne sme biti samo nekakva ilustracija ili epizoda. Ali tek mi je na kraju, i tad sam mogao završiti roman, palo na pamet to rešenje u duhu Plitonovih ideja, da su zapravo tu sahranjeni Filarion i Pliton, i da taj hram i tako postaje važan čvor romana.

A počelo je tako što sam bio negde fasciniran tom idejom kako oni nailaze na poznoantički hram, i tu sad imate i jednu dvostrukost, čak i izvesnu sinonimnost trenutka, jer oni nailaze na nešto što je trag kraja jedne epohe, antičke, u trenutku kraja sopstvene.
 
Ženski likovi u vašim romanima, iako su sporedni, ipak su vrlo snažni. U „Savršenom sećanju na smrt“, to je lik Zoe, a u „Senkama na zidu“ sifražetkinje Helen.

Zoe je možda najbitniji ženski lik od svih. I Helen, jer tu sam baš hteo da napravim neku ranu feministkinju, pa sam malo čitao i biografiju Lu Salome i autobiografiju Aleksandre Kolontaj, pošto su to te generacije.

To je još uvek vreme pre Amazona, kada je bilo mnogo teže dolaziti do knjiga. Znam da sam te knjige o Lu Salome i Aleksandri Kolontaj dobio od pokojne Vukice Đilas, Đilasove ćerke iz prvog braka, koja je imala odličnu biblioteku na engleskom. A oko mađarskog mi je pomagao Laslo Vegel, i njegove su rečenice na mađarskom.
 
Vaše pisanje se povezuje sa Pavićem, Pekićem, Goranom Petrovićem, pre svega zbog tematske srodnosti i zanimanja za Vizantiju. Sa čijim pisanjem biste Vi, međutim, povezali roman „Savršeno sećanje na smrt“, s kojim piscima ste u dijalogu?

Tema Vizantije je tema koja postoji u svetskoj književnosti, i to je jedno nasilno povezivanje. Vas će uvek dovoditi u vezu sa nekim drugim srpskim piscem. Međutim, ono što možemo pratiti i u književnosti srpskog 19. veka , jeste da su pisci uglavnom bili pod uticajima ne svog prethodnika, nego tada pre svega određenih francuskih i nemačkih pisaca.

Kad sam bio jako mlad, obožavao sam Tomasa Mana. A u trenutku kada sam ulazio u neko finale romana, intenzivno sam čitao jednog američkog pisca, kod nas skoro neprevođenog, a i ono što je prevođeno daje krivu sliku o njemu – Tomasa Pinčona. Prevedeno je sve kratko što je napisao, a on je jako malo kratkog napisao, i ja sam tada intenzivno čitao njegov roman „Protiv dana“. I tu su mi se, priznajem, dopala neka njegova rešenja, tako da je, recimo, tu moglo biti nekog uticaja.

Neki kod nas misle da je postmodernizam kratka forma, što on nije. Naprotiv, karakteristično je, naročito kod američkih romana, da su oni „debeli“. Ali je problem što to nije prevođeno, recimo Pinčonova „Dugina gravitacija“ je najavljivana više puta kod raznih izdavača i nikada nije objavljena.

Ja sam maločas pomenuo road story, ali u stvari pikarski roman je mnogo stariji žanr. I zapravo, pošto ja nikada nisam pročitao taj Keruakov slavni roman, do dana današnjeg, a verovatno i neću, mislim da je moje pisanje bilo pod uticajem pikarskog romana, koji sam ranije čitao, i koji mi se sviđa. Konačno, i Tomas Man ima jedan pikarski roman, mada mislim da je nezavršen, „Ispovesti varalice Feliksa Krula“.
 
Autor: Nađa Bobičić
Izvor: Politika


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
 dodajnaspisak sajamski hitovi (istorijski) laguna knjige #DodajNaSpisak – Sajamski hitovi (istorijski)
17.10.2019.
Kao i u slučaju podžanra drama za koji smo listu preporuka objavili juče, istorijske teme nsiu rezervisane samo za istoriografiju, već i za fikciju i različita dela iz oblasti publicistike. Zat...
više
 bunker patka mirjane đurđević i branka mlađenovića u prodaji od 19 oktobra laguna knjige „Bunker patka“ Mirjane Đurđević i Branka Mlađenovića u prodaji od 19. oktobra
17.10.2019.
„Bunker patka“ je izuzetan humoristički roman o emigrantskoj porodici koja je pekla rakiju na američkom tlu i sad se sa koferima punim para vraća u Jugoslaviju.   Nimalo običnu emigrantsku poro...
više
sofija lundberj odgovara na pitanja o svom debitantskom romanu crveni adresar  laguna knjige Sofija Lundberj odgovara na pitanja o svom debitantskom romanu „Crveni adresar“
17.10.2019.
Sofija Lundberj je novinarka i bivša urednica novina. Njen debitantski roman, „Crveni adresar“, objavljen je u 33 zemlje širom sveta. Foto: ©Viktor Fremling Da li ste oduvek želeli da se ...
više
neodoljiva zbirka pesama za hrabre sanjare mačak i skakutavo jaje andrije miloševića u prodaji od 20 oktobra laguna knjige Neodoljiva zbirka pesama za hrabre sanjare – „Mačak i skakutavo jaje“ Andrije Miloševića u prodaji od 20. oktobra
17.10.2019.
Omiljeni glumac svih generacija Andrija Milošević odlično „pliva“ i u književnim vodama. Nakon pesničkih avantura u knjizi „Kišni glistac“, pred čitaocima, velikim i malim, biće još jedna neodoljiva z...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.