Laguna - Bukmarker - Pročitajte odlomak iz novog Stojiljkovićevog romana „Zvezda nad prazninom“: Tamni Anđeli - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Pročitajte odlomak iz novog Stojiljkovićevog romana „Zvezda nad prazninom“: Tamni Anđeli

Pročitajte odlomak iz novog romana Dejana Stojiljkovića, koji svi sa nestrpljenjem očekujemo tokom ove godine.

Foto; Dejan Stojiljković
 
Branko otvara oči.
Podiže šaku, lagano. Dodiruje meku kožu ispod brade.
Čini mu se kao da ga nešto steže oko grla.
Ustaje, zuri u mrak, onda u naslagane knjige na noćnom stočiću pored kreveta.
Robinzon Kruso, Crna strela, Guliver u Liliputu, Koralno ostrvo, Priče Barona Mihnauzena…
To je izmaštani svet u koji beži svake večeri.
Među reči. Da se udvara sopstvenoj senci.
Ali Branko zna. To nije njegova senka. Ne još.
To je senka čoveka koji tek treba da postane.
Zato sklapa oči… I ponovo ih otvara.
Ovoga puta nema džinovske kornjače, nema svastike u belom krugu, nema tela lišenih života koje njiše povetarac…
Ovoga puta nema rata, nema oca i majke, nema Niša…
Negde iznad, nasuprot plavog neba, privezana između dva stuba, visi bela banderola na kojoj piše:
III jugoslovenski festival poezije, Ohrid. 4–6. jul 1959.
Branko shvata da je u kafani sam.
Pepeljara prepuna opušaka je na stolu pred njim.
I beležnica krcata rečima.
I nalivpero kojom ih ispisuje.
Uzima je desnom rukom.
U jednom mahnitom potezu zapisuje celu rečenicu.
Onda zuri u nju. Kao u tek rođeno dete.
Shvata da je to stih.
Zvezdama smo potpisali prevaru.
U krčmu „Kaj Gineka“ ulaze pesnikinje Florika Štefan i Jasna Melvinger koje su zajedno sa Brankom doputovale u Ohrid na festival poezije. Provlače se između praznih stolova i sedaju za Brankov, koji je sa leve strane, odmah do ulaza u nužnik.
Branko širi ruke, srdačno, kao da hoće obe da ih zagrli.
„Dobre moje… Ostaviše me svi moji jataci.“
„Treba da idemo na izlet“, reče Jasna.
„Kakav izlet, rode?“
„Brodićem…“, reče Florika Štefan. „Na jezero. Pa onda do manastira Sveti Naum.“
Branko vrti glavom, uzima dogoreli opušak, zamišljen je.
„Po manihejcima…“, započe. „Postoje dva principa: dobro i zlo. Nezavisni jedan o drugoga i jedan drugome suprotstavljeni. Zamisli, rode… Zlo, koje je tvar bez života.“
„Ne moram da zamišljam, videla sam ga rođenim očima“, reče Florika.
„E, sad… Ova flaša kabernea ti je zlo. A ovo belo… To ti je dobro.“
„Mislila sam da je crveno vino bolje od belog.“
„Samo ako je sićevačko. Dakle… Zlo se pobunilo protiv sebe samoga i progoneći sebe i od sebe bežeći, desilo mu se da ugleda…“
„Šta?“
Branko kresnu šibicu.
„Svetlo.“
Koji tren je gledao u plamen na vrhu palidrvca, a onda njime pripali već dopola ispušenu cigaretu.
Razmišljao je kratko, odbijajući dimove, a onda nastavio:
„Dobro se onda sukobilo sa zlom. Usledila je borba… I onda…“
Branko ubaci cigaretu u grlić flaše od kabernea.
„Zlo je progutalo delić svetlosti.“
Florika Štefan i Jasna Melvinger zure, malo u flašu, malo u njega, zbunjene, kao da je upravo izveo neki mađioničarski trik.
„Ali, vidi, rode…“, nastavi Branko zamišljeno. „Dobro je to namerno dopustilo. Da bi nametnulo svoju vlast zlu. Upravo preko tog delića svetlosti. Zato se borba između svetlosti i tame neprestano ponavlja. Borba između dobra i zla koja se odvija u čovekovoj savesti, ona ide dalje… I obuhvata ceo kosmos.“
Branko zatim otpi malo vina, namršti se, pa zavrte glavom.
„Doduše… Jovan Damaskin kaže da ova teorija nije tačna. Da u kosmosu ne mogu da postoje dva principa. Ustanoviti dva principa znači ne ustanoviti nijedan, to jest ustanoviti ih mnoštvo…“
„Ko je Jovan Damaskin?“, upita Jasna.
„Pravoslavni svetac i bogoslov iz osmog veka. Oslanjao se u svojoj filozofiji na Platona i Aristotela.“
„Baš lepo od njega.“
„U stvari… Kada je Damaskin pomenuo mnoštvo… On nije mislio na mnoštvo principa.“
„Nego na šta je mislio?“
„Na mnoštvo svetova.“
„Svetova?“
„Tako je. Zar ti stvarno misliš da je ovaj svet jedini koji postoji?“
„Postoji ih… Još?“
„Još? Bezbroj!“
„Bezbroj svetova?“
„Ili realnosti. Paralelnih. Odvojenih i izukrštanih. U njima postoji neki drugi ja… Neka druga ti…“
„Mnoštvo?“
„Bezbroj kopija.“
„Imam jedno pitanje…“, oglasi se Florika.
„Izvoli.“
„Jedan moj komšija… Težak govnar od čoveka. Pije. Tuče svoju ženu. Maltretira decu. Mačku mi otrovao prošle godine… Ako u tim tvojim svetovima… Postoje hiljade kopija tebe i mene… Onda to znači da postoji i beskrajni broj kopija te budale.“
„Tako je.“
„Koji je smisao umnožiti preispoljnu džukelu u hiljadu hiljada komada?
„Ima tu jedna začkoljica…“
„Da?“
„Taj tvoj komšija… U tom… Paralelnom univerzumu. On možda nije to što je ovde. U ovom svetu.“
„Džukela?“
„Da. Ovde je pijanac, siledžija i parazit… A u tom drugom svetu je možda trezvenjak, razuman i brižan čovek. U nekom trećem svetu je, recimo… glumac.“
„Glumci su takođe pijanci, siledžije i paraziti.“
„Dobro. Možda je u trećem svetu ugledni hirurg? Vozač Formule jedan? Dekan filozofskog fakulteta?“
„Zdravko?“
„Ko je Zdravko?“
„Tako se zove. Komšija Zdravko. Zovu ga Zdravko Dupe.“
„Dobro… Taj… Dupe. On nije bitan.“
„Nego šta je bitno?“
„Suština nije u nama. Tebi, meni… Njemu.“
„Nego u čemu je suština?“
„U svetlu.“
„Svetlu?“
„Mi smo deo svetla. Svetlo je deo nas. Postojimo uzajamno. I odvojeno. Zajedno. Uprkos jedno drugom.“
„Ništa te ne razumem.“
„Kako ne shvataš, dobra moja…“
„Šta?
„Mi pesnici… Mi smo oni koji donose to svetlo na ovaj svet.“
„Kao Prometej?“
„Da. I baš kao Prometej… Kad-tad bivamo kažnjeni za to. Od bogova ili od zavidne svetine… Svejedno je.“
Branko zaklopi svoj tefter i zadenu nalivpero za crne korice od veštačke kože.
„Brodić kažete?“, upita.
„Da.“
„Na jezeru?“
„Tako je.“
„Imaju li vina tamo?“
„Pretpostavljam… U Ohridu smo.“
„Šta čekamo onda?“
Dok izlaze iz kafane koja se nalazi u prizemlju zgrade poznatije i kao „Vila Ginek“, Branko se osvrće da osmotri fasadu rađenu u neoklasicističkom stilu. Prelazi pogledom preko visokih prozora i reljefa, a onda kaže:
„Ova zgrada… Podseća me na Niš. Imamo mnogo sličnih, tamo… kod kuće.“
„Zar tvoja kuća sad nije Beograd?“, pita Jasna.
„Da, u pravu si… I ja pričam svašta. Nego… Jesam ti kazao onaj stih što sam čitao omladincima na izgradnji auto-puta?“
„Mislim da jesi.“
„Znači da ne kažem?“
„Kaži, bre…“
„E, baš neću.“
„Pa i ne moraš.“
„Srećna mladost koja proći neće!“
„Srećna… Jeste, vala… Kad te drugi vodi i tegli na grbači.“
Branko se trudi da se ne primeti koliko je pijan dok hoda uskim, kaldrmisanim sokacima, prema obali, gde je parkiran autobus u kome ih čekaju ostale kolege književnici. Vodeći Floriku i Jasnu pod ruku, kao pravi kavaljer, govori o Mandeljštamu i Hermanu Melvilu, zatim se seti Konstantina Miladinova i njegove pesme „T’ga za jug“.
„Tamo po sunce v kaval da sviram…“, počinje da recituje sa mešavinom niškog i makedonskog naglaska. „S’nce da zajdvit, ja da umiram.“
„Hajde požuri…“, negoduje Florika. „Sviraćeš u kaval kad dođemo na brod.“
„A umiranje ništa?“
Na obali, dok ga streljaju pogledi nervoznih kolega načetih vrućinom, Branko zastaje na ulaznim vratima autobusa.
Gleda u podbulog vozača koji sedi oslonjen na veliki volan, pa će da ga pita:
„Majstore, mogu ja da vozim?“
***
Brod plovi po Ohridskom jezeru, pijana lađa prepuna pisaca, obasjana suncem.
Na palubi, kao na leđima vile-brodarice, odmah pored krme, stoje, postrojeni, muzičari arhaičnog izgleda, kao da su se ukrcali na brod pravo iz 19. veka.
Branko ih dobro osmotri, krezubi starci, obučeni u tamna odela i bele košulje, svako na sedoj glavi ima crni šešir. Stežu u koščatim rukama gudalo i violinu, čvrsto, kao što vojnici na straži stežu pušku.
„To su poslednji ohridski trubaduri“, reče Florika.
„Trubaduri?“, bio je zbunjen Branko. „Pa što ne sviraju?“
„Pogledaj ih… Suviše su stari.“
„Stari? Ma, daj, rode… Niko nije suviše star za pesmu.“
Branko priđe muzičarima, iz džepa izvuče novčanik a iz njega najkrupniju novčanicu koju je imao.
Zadenu je starcu u gudalo pa upita:
„Majstori? Može jedna pesma?“
Muzičari se zgledaše između sebe, najstariji među njima mu odgovori:
„Zabranio nam kapetan da sviramo.“
„Zabranio? Zašto?“
„Padnu ljudi u dert… Izgube razum. Onomad bili neki Hercegovci, napili se, zamalo mu nisu potopili brod. Od tada… Mi ne sviramo.“
„Nego šta radite?“
„Stojimo tu. U kostimima. Kao cirkuski majmuni. Ljudi se slikaju sa nama.“
„Slikate se?“
Branko se osvrnu da vidi gde je kapetan.
„Sačekajte malo.“
Kada spazi zdepastog bradonju koji je petljao nešto oko debelog brodskog konopca, priđe mu, stavi i njemu hiljadarku u džep košulje i štipnu ga za obraz.
„Gazda… Može pesma?“
„Može“, reče ovaj spremno.
„I pazi kako voziš, kapetane… Ja sam ti slab plivač.“
Svirači gledaju u kapetana, on klima glavom.
„A koju biste pesmu… Mladi gospodine?“, pita starac Branka. „Veselu ili tužnu?“
„Ja sam Branko… Iz Niš. Mi volimo tužne i vesele pesme podjednako. U stvari, najviše volimo kad je pesma vesela i tužna istovremeno.“
„Znaš neku takvu, Nišlija?“
„Znam. ’Zajdi, zajdi’… Ili, kako je vi ovde vikate – ’Žali goro, crni sestro’.“
„Ne zajebavaj, sinko. To je tužna pesma.“
„Tužna? Jesi li siguran, rode?“
„Sviram je ceo život, ljudi plaču ko kiša kad je čuju.“
„Niste nikad čuli da može da se plače i veseli istovremeno?“
„Ne.“
„Trebalo bi onda da dođete u Niš.“
„Malo smo stari za to, sva trojica…“
„Ali niste stari za pesmu?“
Branko otvori novčanik i iz njega izvadi još jednu hiljadarku i pruži mu je. Festivalski honorar je lagano dogorevao.
„To nismo“, reče starac prihvatajući novčanicu žute i braon boje sa panoramom zeničke železare na naličju.
„E pa, onda… Da zasviramo… I zapevamo.“
Dok se Branko veseli i pokušava da peva, jedan od prisutnih pesnika što sedi za stolom odmah pored, tiho cedi kroz zube:
„Gledaj samo ovog Nišliju… Kao da je na svadbi.“
„Budala“, reče drugi pesnik.
„Pijandura“, reče treći.
„I to mi je komunista i kulturni radnik…“, reče četvrti.
Florika Štefan sedi za stolom pored njih i gleda u Branka, nezgrapnog pijanog medveda sa dečačkim ushićenjem na licu i pesmom na usnama.
„Slušaj ih samo…“
„Koga?“, upita Jasna.
„Ostale. Kako mu zavide. Kako ga mrze.“
„Daj, molim te… Ko može da mrzi Branka? On je jedno veliko dete.“
„Ne vide oni u njemu dete, dobra moja… Ne.“
„Nego šta vide?“
„Boljeg od sebe.“
„Pa, dobro… Branko jeste bolji pesnik od svih njih zajedno.“
„Nije samo to… Ta njegova neukrotivost… Ta blistavost njegovog uma… Kod mnogih izaziva pravu-pravcatu odbojnost.“
Nakon što su trubaduri završili „Zajdi, zajdi“ i krenuli da sviraju „Omarno žeško sonceto grejet“, Branko priđe Floriki.
„Bistrooka moja prijateljice… Ruke mi drhte… Od uzbuđenja.“
„A ne od vina?“
„Ne zajebavaj… Nego zapiši nešto za mene. Zaboraviću do sutra, a bilo bi šteta.“
„Da zapišem. Gde?“
„Evo, na salveti. Konobar! Daj olovku!“
Kapetan broda prilazi i dodaje pesniku svoju olovku.
Branko je pruža Floriki i kaže:
„Piši…“
Florika uzima olovku, oseća se kao da na času u osnovnoj školi čeka da profesor jezika krene da deklamuje diktat.
„Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore…“
Branko, zastade, pa reče:
„Jesi zapisala?“
„Jesam.“
„Ta će pesma završiti u čitankama.“
„Svakako da hoće…“, složi se Florika i vrati kapetanu olovku.
„Samo još da je ti prvo napišeš.“
Branko se vrati nazad muzičarima, dok je ćemanisti u gudalo stavljao još jednu hiljadarku, Florika reče:
„Jasna… Sećaš se Kongresa Saveza književnika Jugoslavije prošle godine? U Domu sindikata?“
„Kada je Branko pijan tražio od Krleže da ga poljubi u čelo?“, upita Jasna.
„Da.“
„I ovaj je to učinio.“
„Vidiš? Krleža to vidi. Tu njegovu posebnost. Tu njegovu snagu. Talenat. To je osobina velikih umova. Da mogu da uoče biser u blatu.“
„A šta vide ostali onda?“
„Rekla sam ti…“
Branko peva, trubaduri sviraju, noć pada na Ohrid.
Pesnikinja Florika Štefan duboko uzdahnu i reče:
„Vide boljeg od sebe.“

(odlomak iz romana „Zvezda nad prazninom“, uskoro u izdanju Lagune)
 
Copyright © Dejan Stojiljković, 2021.
Izvor: dejanstojiljkovic.rs


Podelite na društvenim mrežama:

čitanje je avantura koja nikada ne prestaje noć knjige od 7 do 9 juna laguna knjige Čitanje je avantura koja nikada ne prestaje! Noć knjige od 7. do 9. juna
21.05.2024.
Pripreme mogu da počnu!   Omiljena manifestacija svih koji vole knjigu i čitanje, jubilarna 30. Noć knjige održaće se od 7. do 9. juna 2024. godine u knjižarama Delfi i Laguninim klubovima ...
više
klausbernd folmar o plavom cveću, crnoj odeći i belim kupatilima laguna knjige Klausbernd Folmar o plavom cveću, crnoj odeći i belim kupatilima
22.05.2024.
Boje opažamo bez intelektualnog filtera. Zato lako mogu da nas uzbude, razljute ili umire, a pogodne su i za manipulaciju masama. Stručnjak za boje i autor knjige „Velika knjiga o bojama“ Klausbernd F...
više
zašto tom ripli nastavlja da fascinira  laguna knjige Zašto Tom Ripli nastavlja da fascinira?
22.05.2024.
Za jednog psihopatu, Tom Ripli je iznenađujuće omiljen. U predvečerje dvadesetpetogodišnjice premijere čuvene, za Oskara višestruko nominovane filmske adaptacije romana „Talentovani gospodin Ripli“, n...
više
srećko horvat dok je nepravde, biti će i pobune laguna knjige Srećko Horvat: Dok je nepravde, biti će i pobune
22.05.2024.
Hrvatski filozof, publicista, prevodilac i politički aktivista svetskog ugleda Srećko Horvat, jedan od osnovača DiEM25 (Pokret za demokratizaciju Evrope), čiji je svaki dolazak u Beograd u delu naše j...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.