Prikaz „Žene francuskog poručnika“ iz 1969. godine: Smicalice i preispitivanje morala na viktorijanski način

Fauls se pita: „Sa čime se suočavamo u devetnaestom veku? To je doba u kome je žena bila sveta; i gde ste mogli da kupite trinaestogodišnju devojčicu za nekoliko šilinga, ako biste je želeli na samo sat ili dva. Vreme u kom je sagrađeno više crkava nego u čitavoj prethodnoj istoriji zemlje; i gde je svaka šezdeseta kuća u Londonu bila bordel.“



Naoružan Frojdom, Darvinom, Marksom i drugim znamenitim figurama imperijalnog doba, gospodin Fauls se osvrće unatrag: „Žena francuskog poručnika“ se čita kao tradicionalna viktorijanska priča o ljubavi i misteriji, a zatim se transformiše u traktat u kome radnja romana dokazuje autorovu poentu.

Godine 1867. lepa Ernestina voli naočitog Čarlsa, a ni on nije ravnodušan. Njihova veza se ogleda i kroz ljubav Čarlsovog sluge Sema i Ernestinine služavke Meri. Na prvi pogled deluje da se za njih četvoro sprema život ispunjen radošću koji odgovara tadašnjim vremenima. Prirodno je očekivati da u ovako obimnom romanu nešto mora poći naopako, pa ne čudi kada se Sara Vudraf, misteriozna usamljena dama, pojavi na obali mora i zaintrigira Čarlsa. Poznata je kao kurtizana francuskog poručnika, izmučena duša koja oslikava licemerje viktorijanskih konvencija i društva koje da bi disalo, mora da je progna.

Upravo kroz priču o Sari i Čarlsu započinju smicalice kojima se Džon Fauls služi. Čarls pomaže Sari i umesto da se nakon toga vrati uživanju sa mladom Ernestinom, pisac nas usmerava na različite verzije toga kako bi ova priča mogla da se završi. Upravo u tim delovima, i samom kraju, leži snaga ovog romana.

Simboli i alegorije izbijaju sa gotovo svake stranice ovog obimnog i zagonetnog romana. Likovi ponekad blede i postaju senke usred polemike i stapanja sociologije i fikcije, ali vam svakako preporučujem da se kroz ovaj roman upoznate sa blistavim umom gospodina Faulsa. Ovako opsežan roman mora da sadrži i poneku manu, ali gospodin Fauls poziva čitaoca da učestvuje i dovodi u pitanje njegove argumente, čime čitalac dobija dodatnu funkciju.

Čitati natenane „Ženu francuskog poručniika“ nagrada je sama po sebi.

Autor: Vilijam Trevor
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković