Prikaz romana „Prijatelj Jermenin“: Dirljiva pripovest o odrastanju i sazrevanju u grubom svetu Sibira

U doba ruskog komunizma veliki je deo Sibira bio pretvoren u kažnjeničke kolonije za neposlušne, neprilagodljive i nepoželjne građane. Kako se život i u surovim uslovima tih zatvoreničkih gradova i naselja ipak nastavljao, u njima su se često sklapali brakovi, rađala, školovala i odgajala deca. Upravo je u jednom od takvih područja za političke prognanike, u sibirskom Krasnojarsku, rođen i rusko-francuski pisac Andrej Makin. Deo golgota doživljenih u detinjstvu opisao je u višestruko nagrađivanom romanu „Francusko zaveštanje“ u kome usred gladi, bede i ekstremnih životnih uslova u sovjetskim kazamatima, ljudi, vođeni osnovnim ljudskim nagonima i potrebama, ipak pronalaze i toplinu, bratstvo, ljubav, radost i nadu. Istu postavku radnje i sličnu tematiku ima i Makinova nova knjiga „Prijatelj Jermenin“, manje roman, a više biografska pripovest o piščevom odrastanju u sibirskim zabitima u vreme kada je mač sovjetskog režima već polako gubio na oštrini. Iako kratki, sa manje od dvesta stranica, ovi memoari, pisani u obliku impresija i crtica iz njegovih sećanja, predstavljaju neku vrstu ode dirljivoj ljudskosti i toplini koje rasteruju sivilo opresije, potlačenosti i svireposti jednog mračnog režima.

Priča nas upoznaje sa trinaestogodišnjim piscem, siročetom sred Sibira, i njegovim godinu dana starijim drugom Vardanom uz kojeg sazreva i stasava, krateći s njim detinje dane. Iako građom sitniji i bolećiv, Vardan je vispren, uman, sklon razmišljanju, obziran i brižan, i kao takav postaje žrtva šikaniranja intelektualno slabijih i telesno snažnijih od sebe, jer se društvo, pogotovo ono vršnjačko, često ustrojava prema „zakonu surove snage i prezira prema slabima“. I dok se njihovo detinjstvo odvija „u velikoj naviknutosti na pretrpljene i nametnute patnje“, priča nas vodi do Đavolovog kraja, dela grada koji ljudi uglavnom zaobilaze, i u kome se pokraj beskućnika, skitača i onih koji u „svojoj biografiji imaju zabeleženu samo geografiju svojih lutanja“ naselilo i nekoliko Jermena. Tamo najlakše mogu da se sklone od prezira i sumnjičavosti ostalih žitelja zatvorskog grada. Jermeni su, naime, u Sovjetskom Savezu imali nezavidan položaj, prisiljeni na potucanje od nemila do nedraga i tavorenje u izgnanstvu, posebno nakon ustanka i borbe za nezavisnost završene zloglasnim istorijskim pogromom u kojem je, prema nekim brojkama, ubijeno preko milion i po njihovih sunarodnika. U tom delu grada za odbačene, malo siroče, naviklo „na grubosti i izdržljivosti neophodne jednom dečaku da bi preživeo u surovim sibirskim predelima“, prvi put nailazi na toplinu porodičnog doma i nežnost roditeljske ruke. Tu upoznaje starca Sarvena, Vardanovu brižnu majku Šamiram (sposobnu da, kako sam pisac kaže, preinači smrt u novi život, mržnju u ljubav, i kao takva je nosilac glavne poruke ove knjige) i mističnu mladu ženu Đulizar, lepu poput kakve princeze sa Ararata. Iako na ivici društva, siromašni i odbačeni, u ništa boljem položaju od jednog siročeta, oni će ipak ispuniti njegovo odrastanje lepim uspomenama i sećanjima – onoj vrsti sećanja u kojima dečje oko, otkrivajući svet oko sebe, primećuje i najmanje sitnice i daje im čaroban značaj i dubinu, koji odraslima promiču.

Poetične i meke u svojoj liričnosti, mada povremeno i zahtevne za tumačenje i zamršene u svojoj misaonosti, Makinove rečenice često imaju filozofski prizvuk, dok pokušavaju da proniknu u smisao postojanja i nastoje da razbistre njegove mnogobrojne tajne i začkoljice, i donose nam priču o buđenju svesti i spoznaje kod mladog bića na putu razvitka i sazrevanja.

Na kraju, ne smem nikako da izostavim i pohvalu na račun likovnog rešenja korica i njihovog autora Stefana Petrovića, čije se predivno i instinktivno razumevanje boja, prelepih i sugestivnih fontova i nijansi savršeno uklapa u toplinu i senzibilitet same priče i sadržaja knjige.

Autor: Miroslav Bašić Palković