VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Prikaz romana „Plastic“ Ivana Jovanovića

Na književnoj sceni počinje da se pojavljuje generacija pisaca kojima su devedesete godine nejasno sećanje iz detinjstva i kojoj zbog toga glavni etički izazov nisu poslednji balkanski ratovi i njihovo društveno nasleđe nego tranziciona agonija, ili agonija tranzicije iz decenije nakon devedesetih. Toj generaciji pripada dramaturg i filmski scenarista Ivan Jovanović (1980), koji je proletos objavio svoj prvi roman, pod naslovom „Plastic“.

Nije jednostavno žanrovski odrediti Jovanovićev roman. Autor je upotrebio nekoliko prepoznatljivih matrica krimi trilera, ali nijedna nije izvedena žanrovski čisto, bez izneveravanja i posebne kontekstualizacije. Kompoziciono središnji i književno najuspeliji deo romana pripada onome što se nekada zvalo društveno-kritička proza. Zato bi se moglo reći da je „Plastic“ realistički, socijalno angažovani roman, na koji su nakalemljeni „specijalni efekti“ akcionog krimića, ili, drugim rečima, radi se o „stvarnosnoj prozi“ umotanoj u žanrovsko pakovanje. Danas je to manje-više iznuđen autorski kompromis u prilagođavanju visoke književnosti tržišnom kontekstu i čest spisateljski trik u zavođenju „žanrovske“ publike na lažan trag, jer gotovo da ne postoji drugi način da domaća proza privuče veći broj čitalaca.

Narativni okvir romana je duo-drama, koja se odvija u toku jedne noći, u pritvorskoj ćeliji policijske stanice u Beogradu. U njoj „igraju“ glavni junak, tridesetogodišnji japi i plejboj, priveden jer je vozio pijan i bez dokumenata, i mladi policajac koji ga čuva. Uloge nisu ravnopravne i čitalac zapravo prisustvuje ispovesti glavnog junaka, deleći sa policajcem ulogu slušaoca.

Nikola je „top-menadžer“ u jednoj beogradskoj marketinškoj agenciji. Njegova ispovest izlaže pred čitaoca naličje savremenog kapitalizma u tranzicionim i nerazvijenim društvima (koji je Džonatan Frenzen u „Korekcijama“ sjajno nazvao „prosvećenim neotehnofeudalizmom“), ili tačnije, naličje tranzicije na srpski način. Prvi deo romana prikazuje svet koji naseljavaju „dizajneri, copywriteri, accaunt menadžeri, gomila lepih momaka i zgodnih devojaka kojima je svakodnevni rečnik bogat izrazima kao što su: estimejtid tajm, , brif, riport...“ To je sredina gde čovek nema vlast nad svojim dostojanstvom, pa ni nad svojim telom, gde, da bi opstao, mora da bude bezgranično ponizan kod pretpostavljenih i isto toliko nemilosrdan prema potčinjenima. Kao što je kod nas teško govoriti o korupciji u društvu, jer je korupcija sistem, tako se za korporativni svet u Jovanovićevom romanu može reći da tu nema oportunizma, jer je oportunizam sistem. Zbog toga junakova/naratorova samosvest - koja se čitaocu na prvi pogled može učiniti takvom da prevazilazi njegove moguće kompetencije - izgleda i psihološki uverljivije, osim što sugeriše nemoć junaka da oko bilo čega u svojoj „sudbini“ sam odlučuje, što bi se, u ironičnom ključu, moglo nazvati korporativnim tragizmom.

Drugi nivo Jovanovićeve romaneskne panorame tranzicione Srbije odnosi se na sudbinu radničke klase. Nikola je na određeno vreme - pošto se pokazao kao izuzetno uspešan u otpuštanju zaposlenih kada je počela globalna ekonomska kriza - „prekomandovan“ na mesto stečajnog direktora propale fabrike u okolini Beograda. Kapitalizam je „sadizam prema radničkoj klasi“ - zaključuje Jovanovićev junak. Autor Plastica uspeo je upečatljivo da dočara, kako scenografiju nekadašnjeg ogromnog socijalističkog kombinata u poodmakloj fazi raspadanja (što je odlična metafora za savremenu Srbiju), tako i bezizlaznu bedu radničke klase, sa korumpiranim sindikalnim vođama i odsecanjem prstiju kao metodom borbe. Pri tome, Jovanović ne pripada onom krugu srpskih pisaca i intelektualaca koji „anti-korporativni“ angažman upotrebljavaju kao masku ili poligon za ispredanje i podupiranje konzervativno-nacionalističkih narativa, odnosno onima čiji je antiglobalizam „plemenski“ inspirisan.

Uporedo sa tematizovanjem propale tranzicije, Jovanović usmerava pažnju i na posrnulu omladinu: „muzika devedesetih, imbecilni tekstovi, dečaci koji izigravaju mafijaše i devojčice koje su gole“, internet-četovanje i socijalne mreže kao mesta za dobrovoljno podvođenje maloletnica. U romanu je vrlo efektno parodirana i prijemčivost našeg društva za teorije zavera, pogotovo kad se radi o „Šiptarima“, ili, sa druge strane posmatrano, sklonost centara moći da na takav način manipulišu javnim mnjenjem.

Zaplet u romanu, koji narator naziva „revolucionarnim angažmanom“, doživljavajući sebe kao „anđela milosrđa“ i onog koji „spasava druge od njih samih“, uobličen je parodiranjem konvencija akcionog krimi žanra, dakle u žanrovski nerealističkom, hiperbolisanom i brutalno-naturalističkom registru. To u etičkom smislu relativizuje junakove postupke i njihovo pravo značenje pomera na metaforički, utopijski nivo: „Ovom svetu je potrebna revolucija. Srbiji pogotovo. I politička i kulturna“. Umetnuta narativna nit o junakovim umetničkim afinitetima i velikoj iskrenoj zaljubljenosti u ranijem, pred-japijevskom životu (motiv „mrtve drage“) - postavljena kao vrednosna protivteža onome što je usledilo - psihološki je neuverljiva i suvišna, ali to je romantična sentimentalnost kakva se često sreće u prvim romanima.

Ključni nedostatak „Plastica“ je početak, prvih pedesetak stranica, gde je pripovedanje nekoncentrisano, sa suvišnim i banalnim digresijama. Kasnije, u većem delu romana, Jovanović uspeva da proizvede nesvakidašnju i osvežavajuću jezičku energiju, koja ima dinamičnost filmske naracije. Na formalno-stilskom planu roman deluje previše ležerno i nemarno: ako je društveno stanje rekonstruisano u romanu postpolitičko, onda na ovom nivou roman deluje postformalno. „Plastic“ poseduje blogovsku „amorfnost“ tekstualne mase, što mu na posredan način daje autentičnost. Pojedini detalji u karakterisanju i psihologizaciji sporednih likova su izuzetno upečatljivi. Autor je, takođe, uspeo da u tekstu zamaskira površinsko-faktografski sloj naše svakodnevice, ali tako da ipak sve ostane „tačno onako kako jeste“.

Iako se za nekoliko godina verovatno mnogi neće više sećati ovog romana, Jovanovićev „Plastic“ bitan je jer, pre svega u tematskoj ravni, najavljuje prozu koja će se u narednim godinama sve češće pisati, naročito kod mlađih autora, a uz to predstavlja pisca na čije buduće knjige treba obratiti pažnju.

Autor: Goran Lazičić
Izvor: Danas
 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
bestseleri čiji se plamen ne gasi laguna knjige Bestseleri čiji se plamen ne gasi
09.07.2020.
Da li je istina da je životni vek knjige kratak? Da njena slava bledi i da već posle godinu ili dve bude zaboravljena i ćušnuta u mračni kutak police u knjižari jer je vreme za nove naslove i autore? ...
više
6 citata o knjigama laguna knjige 6 citata o knjigama
09.07.2020.
Ovih dana napajamo se mudrim mislima. U želji da se otisnemo u neki lepši svet od onoga u kome živimo, delimo sa vama citate o knjigama koji su nas nadahnuli.   Toma Akvinski Bojim se čove...
više
8 knjiga o manje poznatoj srbiji laguna knjige 8 knjiga o manje poznatoj Srbiji
09.07.2020.
Srbija je mala zemlja u kojoj su živeli veliki ljudi. Sećanja na njih čuvaju se u dragocenim pisanim dokumentima i književnim delima. Međutim, generacije koje dolaze sve ređe posežu za tim izvorima. A...
više
dejan stojiljković o nastavku istorijske sage i delima o miljkoviću laguna knjige Dejan Stojiljković o nastavku istorijske sage i delima o Miljkoviću
09.07.2020.
Pisac Dejan Stojiljković, uporedo sa objavljivanjem brojnih svojih bestselera, pisao je godinama nošen jednom svojom opsesivnom temom – zagonetnom smrću niškog pesnika Branka Miljkovića, odnosno željo...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.