Laguna - Bukmarker - Prikaz romana „Osveta“: Vanserijski (anti)junaci - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Prikaz romana „Osveta“: Vanserijski (anti)junaci

Nakon što je kompletirao prvu trilogiju Prvog zakona i nakon što su mu se, po njegovim rečima, smučili veliki serijali u žanru epske fantastike, Aberkrombi je došao na ideju da bi mogao dobru ili čak odličnu priču da ispriča u jednoj, VELIKOJ knjizi. Za inspiraciju su mu poslužila, kako kaže, njegova tri omiljena filma: „Brisani prostor“ (triler o osveti iz 1967. sa Marvinom Lijem u glavnoj ulozi), „Nedostižni most“ (ratni film iz 1977. Godine) i vestern iz 1992. pod naslovom „Neoprostivo“ (sa Klintom Istvudom, Džinom Hekmanom i Morganom Frimenom). Po uzoru na ta tri filma nastale su knjige „Osveta“, „Junaci“ i „Krvava zemlja“. Valja upozoriti da tekst od ove tačke može sadržati blage spojlere u vezi sa likovima, a samim tim i određenim uzbudljivim događajima, pre svega u „Osveti“, pa ako niste pročitali knjige, vagajte sami da li da preskočite ovaj osvrt i bacite se odmah na čitanje (što vam svakako ne bih zamerio, naprotiv, preporučujem da to i učinite).



Kad sam pročitao „Oštricu“, „Vešala“ i „Poslednji argument kraljeva“, mislio sam da ove pojedinačne romane preskočim i upustim se u Doba ludosti, baš pred najavljeni izlazak trećeg dela. Na nekih dvadesetak procenata „Malo mržnje“ sam shvatio da nemam blage veze šta se dešava; većina likova mi je poznata, ali nije mi jasno kako su dospeli u situaciju u kojoj se nalaze, čak ni iz konteksta, tako da sam se bacio na maraton od nekih 2000 strana. Ove tri knjige mogu uslovno biti nazvane trilogija Kola Tresa, iako se u „Krvavoj zemlji“ pojavljuje u svega nekoliko poglavlja.

Pre svega, trebalo bi napomenuti da je Aberkrombijev rad na razvoju i autentičnosti likova vanserijski, te da je to još više izraženo ovde. Neka od ranije poznata imena su ovde dobila priliku da zasijaju, pogotovu karakteri kao što je Nikomo Koska, koji je pored Glokte bio gotovo zanemarljiv, ali ovde, između dve vatre, dobija svojih pet minuta nabijenih humorom i zabavom koje iskorišćava maestralno, svakom rečju monologa, dijaloga ili nesuvislog lupetanja.

Stil je već ustaljen, znate šta od ovog pisca možete očekivati, a to je kvalitetna, čvrsta proza, bez kitnjastih detalja i digresija, ali sa obiljem krvi, blata, sarkazma i crnog humora. Većina likova ima svoje jedinstvene glasove (izuzimajući „štafeta“ poglavlja, ali o njima nešto kasnije), kao i određene karakteristike u govoru koje ih čine prepoznatljivim.

Što se građenja sveta tiče, Aberkrombiju to nikada i nije bio fokus (njegove reči, ne moje) te su Stirija, Sever i Daleka zemlja u principu već postojeće države sa prilagođenim imenima, stanovnicima, klimom i bitnim događajima koji odgovaraju narativu, a pritom se oslanjaju na ono što je već deo „kanona“. Da svet Prvog zakona ne pripada epskoj fantastici, odlično bi se uklopio u alternativnu istoriju.

„Osveta“

Kao što se po naslovu dâ zaključiti, tema je osvetnički pohod jedne žene. Meta ima sedam, a prepreka i pristupa likvidaciji mnogo više. Pošto nisam imao „Brisani prostor“ kao referencu dok sam čitao, mene je radnja neodoljivo podsećala na „Ubiti Bila“, naime, jasno je podeljena u sedam segmenata, a pisac preskače dosadne delove između da bi nas što pre doveo do srži. Svaka sekvenca je na drugoj lokaciji i primetno je teža, kompleksnija nego prethodna – kao u nekoj video-igri.

Stil pripovedanja mi se dopao, jer malo šta ostavlja nedorečeno, naprotiv, ne libi se da pokaže sve prljave, krvave, jezive sitnice. Ubedljivo najbolji deo knjige, pored gorepomenutog Nikoma Koske i njegovih urnebesnih replika, jeste lik Kola Tresa i njegova tragična sudbina. Iako su Aberkrombijevi likovi obično nemoralna gamad, lopovi, ubice, izdajice i potkazivači, uopšte nije teško pronaći neki tračak sebe u njima i deliti njihov bol. Tako je Kol započeo ovu knjigu sa optimizmom i željom da postane bolji čovek, ali želje su jedno, a mogućnosti drugo. Sve što je on osećao kroz ovih sedamsto i kusur strana, ja sam osećao sa njim, bez obzira na to što nemam stvarna iskustva uporediva njegovim, i zahvalan sam zbog toga.

Takođe mi se dopala činjenica  da je pisac spreman da razgovara o moralu a da ne zvuči snishodljivo i pesimistično, uprkos okruženju koje je stvorio. Moncino potiskivanje osećaja krivice, tako nekarakteristično za okorelog plaćenika, otkriva da su ispod tvrdokorne maske čak i Aberkrombijevi likovi samo ljudi. Pouka je naravno ostala ista kao i u ostalim osvetničkim delima, a to je da se ne isplati, uprkos empiričkim dokazima koji ukazuju na suprotno. Ili je možda pouka da će ti se ono što ne znaš gotovo sigurno obiti o glavu. Ili da kad kreneš u osvetu, iskopaš dve rake (osim ako se svetiš sedmorici ljudi). Ili možda, samo možda, da kad planiraš nekoga da ubiješ, ne držiš govore i oklevaš, nego da odradiš posao koji si sebi zacrtao. (Ne znam kome bi ovo poslednje moglo biti poučno, ali – nema na čemu).

„Junaci“

Ratna priča ispričana iz perspektive obe vojske istovremeno. Ovde sigurno dolazi do izražaja piščevo majstorstvo. Ranije ne bih Aberkrombija nazvao majstorom, ali zbog ove knjige sam promenio mišljenje. Poglavlja koja opisuju bitke su napisana u formi štafete, gde je sama štafeta jako oštar predmet koji ima tendenciju da završi u oku ili bubregu osobe čiju tačku gledišta čitamo, te već u sledećem pasusu gledamo kroz ubičine oči i sve tako dok svi ne pomru. Zbog Stivena Eriksona sam postao ljubitelj tih čestih promena naratora, a ovde je prisutan još jedan njemu svojstven motiv (koji mi se takođe jako dopada), a to je rasprava, prozivke, šegačenje Severnjaka oko vatre, koje neodoljivo podseća na marince u, recimo, „Kostolovcima“ ili „Kosačevoj buri“.

„Ti se nekad bojiš, Trese?“
Tišina i ono njegovo oko na kome se presijavaju zraci sunca što proviruje kroz krošnje. „Nekada sam se bojao. Stalno.“
„Šta se promenilo?“
„Spalili mi oko.“
Toliko o ćaskanju koje umiruje. „Pa, to valjda promeni čoveku pogled na svet.“
„Prepolovi ga.“


Kol Tres je iz aktera prešao u legendu: hladnokrvan, nezainteresovan, zastrašujući, na ivici ludila. Neodoljivo podseća na mladog Logena i njegovu životnu priču. Za to sam ubeđen da je namerno povučena paralela, jer ne sumnjam da je veliki broj fanova želeo neku vrstu prednastavka koja bi se bavila Betodovim najkrvoločnijim poslušnikom, a pisac je rešio da im ponudi njegovu reinkarnaciju. I hvala mu na tome. Ovde je zasijao i Bremer dan Gorst, koji ima ubedljivo najzabavniji unutrašnji glas još od samog Glokte. Na neki način, i on je osakaćen, i uprkos svojim gotovo nadljudskim sposobnostima umnogome je podjednako potcenjen i nipodaštavan kao naš dragi Inkvizitor. Obožavam njegova poglavlja, kaustični humor i gorčinu kojim su prožeta.

U ovoj naopakoj farsi od sveta u kojoj ovakvi ljudi, ako se oni uopšte mogu nazvati ljudima, s visine gledaju čoveka kao što sam ja. Ja sam vredim dvostruko više nego svi vi zajedno. I to je najbolje što Savez može da pruži? Zaslužujemo poraz.

Naravno ne bi to bilo to kad ne bi sav taj humor bio balansiran crnilom, jer šta je svetlo bez senke? Tako nas u određenim trenucima neki citat može baciti u najgoru depresiju. A opet, ovaj mi se svejedno dopao, podsetivši me na Tajvina Lanistera i samostrel. Asocira me i na Pračetovog junaka Smrt, koji je upravo onakav kakvim ga opisuje Aberkrombi. S obzirom na to da je jedan Terijev citat poslužio kao epigraf u „Malo mržnje“, sumnjam da je ta sličnost slučajna:

Gorst namršteno pogleda telo. Mrtav je, a ja, samoživa kukavica, još živim. Usisao je vazduh na bolni nos, dunuo na bolna usta. Život nije fer. Nema pravila. Ljudi nasumično umiru. To je možda očigledno. Nešto što svi znaju. Nešto što svi znaju, ali u šta niko zaista ne veruje. Svi misle da će, kada je reč o njima, biti nekakvog nauka, nekog značenja, neke priče vredne pričanja. Da će njima smrt doći kao strašni učenjak, mračni vitez, užasni imperator. Gurnuo je nogom dečakov leš, okrenuo ga na bok, pa ga pustio da padne nazad. Smrt je pisar koji se dosađuje, koji mora da dovrši previše narudžbi. Nema svođenja računa. Nema nekog dubokoumnog trenutka. Ona se samo prišunja otpozadi i ugrabi nas dok seremo.

„Krvava zemlja“

Sa hladnog severa otišli smo u Daleku zemlju, Ameriku, u potrazi za zlatom i boljim životom, a najveću prepreku nam predstavljaju domoroci. Ali ovo nije priča o Divljem zapadu, odnosno ne samo o tome. Radi se o kidnapovanoj deci, Stokholmskom sindromu, duhovima prošlosti koji odbijaju da ostanu zakopani, o ljubavi i prekršenim obećanjima.

Gde ima zlata, tu je naravno i naš omiljeni najamnik Koska, sa svojih hiljadu mačeva, odnosno nešto više od četiristo, ako računamo i prostitutke. Uprkos tome što smo ga u „Osveti“ ostavili da brine o novostečenoj tituli, ovde je ponovo da u delo sprovede jedan od svojih „Pera kojot supergenije“ planova za bogaćenje pod budnim okom Inkvizicije. Uprkos tome što je uglavnom lik koji služi za razbijanje tenzije i komične trenutke, ne plaši se da kaže istinu kada smatra da je neophodna:

„Da li ti veruješ u bilo šta?“
„Ne, ako nema druge. Sama vera nije neki razlog za ponos, inkvizitore. Vera bez dokaza je istinska osobina divljaka.“
Lorsen zapanjeno odmahnu glavom. „Stvarno si odvratan.“
„Ja bih ti poslednji protivrečio, ali problem je što ti ne uviđaš da si gori. Nema čoveka sposobnog za veće zlo od onoga koji misli da je u pravu. Nema jezivijeg cilja od višeg cilja. Ja otvoreno priznajem da sam zlikovac. Zato si me i unajmio. Ali nisam licemer.“


Pored Koske, Srdačnog i Kola Tresa, tu su i neki drugi povratnici čije će sudbine konačno biti rasvetljene. A i imena bikova su neosporno urnebesna, videćete već.

Iako je ovo možda najslabija od tri knjige, po karakterizaciji (sem Templa) kao i svemu ostalom, nostalgija za jednim od likova nadomešta sve nedostatke, i trenutak kad konačno otkrivamo ko se krije iza ironičnog imena je među najupečatljivijim u celom Prvom zakonu. Scene sa tim likom su mi uvek bile omiljene, a ni ovde nisu zaostajale po brutalnosti. Završnica je isto jaka, filmska, nabijena emocijama upravo zbog onoga što ostaje neizrečeno. Takođe ostavlja otvorena pitanja o zlu protiv kojeg su se domoroci borili i posledicama poslednje petine romana, koje će nesumnjivo zakuvati situaciju u nekom od nastavaka.

Osvrnuću se ukratko i na psihološku stranu ovih romana, što inače izbegavam, ali ovde predstavlja nešto jedinstveno za žanr. Kao što je uobičajeno za epsku fantastiku i Aberkrombijevi (anti)junaci su veliki ratnici, borci, ubice, ali za razliku od drugih pisaca, on ih ne romantizuje. Većinom su, kao i u stvarnosti, neprilagođeni za normalan život, stanje mira u njima izaziva nespokoj i nervozu, osećaj beskorisnosti ili posttraumatski stres; neretko predstavljaju opasnost za svoju porodicu i čini se kao da nostalgično gledaju na rat i jedva čekaju da se vrate onome što znaju. To dodaje još jedan sloj realističnosti na već bolno stvarne opise i još jedan aspekt koji ova dela podiže na neki viši nivo.

„Ništa ne mora da bude. Ne puštam te samog.“
„Puštaš.“ Približio je konja i pogledao je u oči. „Znaš li šta sam osetio kada smo se popeli na ono brdo i videli spaljeno imanje? Prvo što sam osetio, pre nego što su me pristigli tuga, strah i bes?“
Ona proguta knedlu, usta su joj bila lepljivo suva, nije želela da odgovori, nije želela da zna odgovor.
„Radost“, prošaputa Jagnje. „Radost i olakšanje. Zato što sam odmah znao šta mi je činiti. Šta moram biti. Odmah sam znao da ću okončati deset godina laži. Čovek mora biti ono što jeste, Šaj.“ Pogledao je šaku i stegao pesnicu. „Ja se… ne osećam zlo. Ali stvari koje sam uradio. Kako bi ih drugačije nazvala?“


Ukoliko vas prva trilogija nije oduševila, uveren sam da ova hoće. Ukoliko ste planirali da preskočite ova tri romana i uronite pravo u Doba ludosti, savetujem vam da to ne radite, ako ne zbog neospornog kvaliteta ovih dela, onda zbog konteksta; ipak je od „Poslednjeg argumenta kraljeva“ do „Malo mržnje“ prošlo tri veoma krvave decenije. Kao neki kompromis mogu eventualno da ponudim sledeće: „Junaci“ je ubedljivo najbolja knjiga od ove tri, i najvažnija za radnju nove trilogije.

Izvor: povrsniprikazi.wordpress.com


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
dirljiva pripovest o nepoželjnoj ljubavi kloni se grete jedna nemoguća ljubav u prodaji od 17 jula laguna knjige Dirljiva pripovest o nepoželjnoj ljubavi – „Kloni se Grete: Jedna nemoguća ljubav“ u prodaji od 17. jula
16.07.2024.
Nemačka autorka Suzan Abel doživela je veliki uspeh svojim romanom „Kloni se Grete: Jedna nemoguća ljubav“ koji Laguna objavljuje u prevodu Dušice Milojković. Ovo je duboko dirljiva pripovest o nepože...
više
ljubivoje ršumović o knjizi nacionalistička geografija dragutina minića karla laguna knjige Ljubivoje Ršumović o knjizi „Nacionalistička geografija“ Dragutina Minića Karla
16.07.2024.
Posle detaljnog čitanja knjige „Nacionalistička geografija“ Dragutina Minića Karla ostaje utisak da bi tu nešto, bez pitanja autora, trebalo promeniti, pa bi novo njegovo modifikovano ime glasilo Drag...
više
slavenka drakulić o romanu frida ili o boli fridina umetnost nosi snagu, upornost i borbu protiv nepravednih društvenih normi laguna knjige Slavenka Drakulić o romanu „Frida ili o boli“: Fridina umetnost nosi snagu, upornost i borbu protiv nepravednih društvenih normi
16.07.2024.
„Frida ili o boli“ već je peti roman Slavenke Drakulić koji u središte priče postavlja žensko telo i varijacije na krajnosti koje to telo izaziva. Ovo je tema kojom se autorka često bavi u svojim deli...
više
prikaz romana ko zna šta će od mene biti ispod napuklog telefonskog ekrana laguna knjige Prikaz romana „Ko zna šta će od mene biti“: Ispod napuklog telefonskog ekrana
16.07.2024.
Književnica Ivana Lukić (1977) je čitav svoj dosadašnji, veoma zapaženi i uglednim priznanjima nagrađivani opus posvetila zahtevnoj književnoj publici – tinejdžerima. Ako na vreme ne otkriju štivo koj...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.