Laguna - Bukmarker - Prikaz romana „Orkanski visovi“: Klasik o razornom sukobu između društvene uređenosti i divljine prirode - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Prikaz romana „Orkanski visovi“: Klasik o razornom sukobu između društvene uređenosti i divljine prirode

Emili Bronte (1818–1848), peta od šestoro dece porodice Bronte, poznata je književnoj publici najviše po svom jedinom romanu „Orkanski visovi“, objavljenom pod pseudonimom Elis Bel 1847. godine, samo godinu dana pre njene smrti (iste godine objavljeni su romani „Džejn Ejr“ Šarlote Bronte i „Agnes Grej“ En Bronte).

Prilikom analize ovog romana uočava se izvesna problematika koja se tiče određenja porekla inspiracije za njegove likove, uzimajući u obzir činjenicu da Emili, osim porodičnih veza, koje su se svele na brata, sestre, dominantnog oca i strogu tetku (majka je umrla u njenoj trećoj godini života), gotovo da nije imala prijatelje. Mnoge analize se tako pozivaju na spisateljsko i čitalačko iskustvo koje je razvijano u porodici Bronte (lik Hitklifa često se svrstava u bajronovski tip junaka – sestre Bronte bile su upoznate sa njegovim književnim delom i uopšteno sa književnošću romantizma čiji se uticaji mogu pronaći u „Orkanskim visovima“), ali i na Emilinu veliku moć imaginacije kojoj je pogodovala činjenica da je ona veliki deo svog života provela između četiri zida porodične kuće, bez mnogo interesovanja za učestvovanje u društvenom životu sredine.

Prirodno okruženje u kojem se nalazio dom porodice Bronte u velikoj meri uticalo je na njeno stvara, budući da ne samo da je u njemu pronalazila utehu i razonodu, već je takođe osećala snažnu povezanost (toliko snažnu da je razdvajanje uticalo nepovoljno na njeno zdravstveno stanje) sa netaknutom prirodom divljih vresišta među kojima je osećala slobodu i pronalazila beg od konvencija koje su se nametale. Zbog toga je u „Orkanskim visovima“ moguće uočiti izvesnu ambivalenciju u smislu podjednako zastupljenog povlačenja u unutrašnji svet i dubljeg, simboličnog prikazivanja iz ove pozicije sa jedne strane i okretanja ka spoljašnjem svetu i otvoreno, necenzurisano (ali i realistično) prikazivanje izdaje, zlostavljanja i generalno nasilnog ponašanja njenih likova koji ne priznaju postojeći sistem vrednosti niti prate konvencionalni moralni kodeks, što je naišlo na iznenađenje autorkinih savremenika.

Romanom „Orkanski visovi“ Emili Bronte se svakako dotiče tematike ograničenog uticaja i slobode koju su žene tog doba uživale, prikazujući istovremeno problematiku rastrzanosti žene između njene prave prirode i one prirode koja predstavlja socijalnu konstrukciju, sa kojom je poistovećivanje neretko predstavljalo izazov. Ovakvu problematiku autorka je predstavila kroz lik Ketrin Ernšo, koja, kao i sama spisateljica, ostaje bez majke u ranom životnom dobu, a samim tim i bez majčinskog i tradicionalnog ženskog uticaja (čitaoci „Orkanskih visova“ uočiće u toku čitanja neke autobiografske elemente koje je autorka unosila prilikom pisanja). Budući da u svom okruženju nema ženski lik (ne računajući poslugu) na koji bi se mogla ugledati, Ketrin detinjstvo provodi lutajući slobodno i uživajući u divljini pustara koje okružuju dom porodice Ernšo, nezainteresovana za običaje viktorijanskog perioda. Osim zbog mladosti, upoznatost sa viktorijanskim običajima velikim delom je bila onemogućena i usled lokacije Orkanskih visova (porodičnog doma), odnosno odvojenosti porodice od ostatka društva, što je pogodovalo razvijanju dečije prave prirode (ne samo kod Ketrin, već i kod njenog starijeg brata Hindlija).

Zaplet, međutim, ipak počiva na liku Hitklifa, koji predstavlja spoljašnji faktor, u izvesnom smislu drugost u odnosu na tadašnji viktorijanski društveni sistem, te poput jabuke razdora svojim pojavljivanjem postepeno unosi nemir u naizgled savršene odnose dveju porodica – isprva Ernšovih, a kasnije i Lintonovih. Doveden sa ulica Liverpula u dom Ernšovih od strane oca (dominantne figure), koji za njega tvrdi da je „dar od Boga“, dolazak Hitklifa može se tumačiti i kao određena vrsta uplita sudbine, a ukoliko se osvrnemo na fizički opis lika, odnosno da je on bio „crn kao čađ“, ova simbolična reprezentacija može na neki način ukazivati na Hitklifa kao na vrstu moralnog testa za one sa kojima će on doći u dodir, ali i anticipaciju kada je reč o tome kako će se ostali likovi pokazati na ovom testu. Ukoliko obratimo pažnju na činjenicu da je Hitklifova ličnost u trenutku kada dolazi u dom Ernšovih na neki način tabula rasa (termin koji je upotrebio engleski filozof Džon Lok prilikom odbacivanja metafizičkih spekulacija o urođenim idejama i plasiranja svoje ideje o umu koji je po rođenju „prazan“, a iskustva dobija iz opažanja čula), te da on o moralnom kodeksu i pravilima uči tek na osnovu onoga što vidi u svom okruženju,može se smatrati da je Bronteovoj lik Hitklifa takođe poslužio da uputi skrivenu kritiku tadašnjem društvu tako što će ono, u gnušanju i osudi koju će uputiti Hitklifu, zapravo osuditi sopstveni sistem (isto je učinila spisateljica Meri Šeli nekoliko decenija pre Emili svojim likom Frankenštajnovog čudovišta).

Premda se odnos Ketrin i Hitklifa u detinjstvu zasnivao na njihovoj jednakosti (ukoliko se, ipak, dominantna uloga mora pripisati jednom od ova dva lika, to bi svakako pre bila Ketrin), usled Ketrininog potpadanja pod pritisak društvenih konvencija, ovaj će odnos zadobiti drugačije osnove, ali uticaj koji je Ketrin imala na Hitklifa potrajaće čak i nakon njene smrti. Ketrinina odluka da se uda za Edgara Lintona radi sticanja višeg društvenog statusa označava njenu izdaju svoje prave, najdublje prirode, a samim tim i Hitklifa („I ja sam Hitklif!“), njihove gotovo mistične povezanosti i zajedničkog otpora viktorijanskim običajima koji se uočavao kroz ovakvu povezanost. Samo Hitklifovo ime krije u sebi simboliku njihove snažne povezanosti i međusobne podrške – Heathcliff, ime sastavljeno od reči heath (vres) i cliff (litica), Emili je upotrebila kako bi ukazala na snažni oslonac koji je Hitklif predstavljao za Ketrin u njenom odupiranju socijalnim normama („Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti, ali neophodne“). Kada Ketrin svoju želju za slobodom potčini materijalnoj sigurnosti, društvena patologija koju je ona tako prisvojila prelazi u fizičku bolest tela i naposletku smrt, koja predstavlja određenu vrstu bega iz mentalnog zatočeništva, konačno povlačenje, kako u odnosu na sebe, tako i u odnosu na viktorijansko društvo, ukazujući na nemogućnost konačnog izmirenja ove dve prirode i kobne posledice nastojanja da se takvo izmirenje uspostavi bilo kakvim kompromisom.

Suprotstavljenost ograničenog viktorijanskog društva koje guši i sputava pojedinca sa jedne strane i otvorenost i spremnost pojedinca za primanje različitih spoljašnjih uticaja Bronte je prikazala i kroz opis porodičnih kuća Ernšovih (Orkanski visovi) i Lintonovih (Traškros grejndž), pri čemu je ovaj opis prožela ambivalentnošću – i jedna i druga lokacija pokazuju osobine obe strane. Gruba engleska priroda kojom su okruženi Orkanski visovi čini da stanovnici tog podneblja i sami s vremenom postaju grubi i otuđeni – porodična kuća Ernšovih, neprestano izložena snažnim udarima severnog vetra, sagrađena je tako da uspeva da se odupre svim razornim silama prirode: karakterišu je debeli zidovi i prozori koji su uski, duboko postavljeni i jedva propuštaju spoljašnju svetlost. Atmosferi nedobrodošlice i zatvorenosti doprinosi i konstantno zaključavanje, ne samo kapije, već i unutrašnjih prostorija, što proizvodi utisak zarobljenosti pojedinca, ali i nepoželjnosti bilo kakvih uticaja pristiglih iz spoljašnjosti.

Istovremeno, lokacija kuće koja je podrazumevala okrenutost ka divljini vresišta, omogućuje izolovanost, otuđenost (mada ne apsolutnu) od ostatka društva, ali i mogućnost uživanja u slobodi koju su ova vresišta i takva vrsta otuđenosti pružali. Sa druge strane, izgled Traškros grejndža umnogome se razlikuje od Orkanskih visova – u pitanju je kuća koja je predstavljena kao tradicionalni dom viktorijanskog višeg staleža: oaza mira, okružena uređenim parkovima (simbol čovekove želje za potčinjavanjem) i cvetnim alejama, smeštena u dolini ispod Visova, te na taj način zaštićena od sila prirode kojima su Visovi izloženi. Kuću karakterišu osvetljene prostorije, nameštaj koji je ukazivao na izuzetno povoljno materijalno stanje Lintonovih, ali i otvoreni veliki prozorski kapci i zavese koje nisu do kraja navučene, te je dom bio dostupan pogledima i, u simboličnom smislu, spoljašnjim uticajima. Jedan od tih uticaja bila je i porodica Ernšo – dok Hitklif ostaje imun na ovaj prikaz imućnosti privilegovanih, naslućujući u njemu prikrivenu ograničenost, Ketrin će privući uglađenost koju vidi: u zaštićenosti Traškros grejndža ona će potražiti zaštitu od razornosti Orkanskih visova svojim nastojanjem da prihvati strukture patrijarhalnog društva (koje joj se nameću kao nešto što je neizbežno) i da kroz brak stekne bolji društveni položaj, ali njena udaja za Edgara Lintona i odlazak na njegovo imanje tako ujedno simbolizuje i njeno negiranje vlastite prirode, čime se osećaj zarobljenosti ne gubi, već zapravo još više dobija na snazi.

Ketrinina prikovanost za Orkanske visove delom je bila zaslužna za narušavanje njenog zdravstvenog stanja. Ona je bila uzrok sve dublje unutrašnje podeljenosti između prihvatanja i odbacivanja normi, koja je dovela do njene bolesti i naposletku smrti i konačnog bega u slobodu. Ipak, pitanje uspostavljanja ove slobode ostaje nerešeno, pogotovo ukoliko se uzme u obzir „san“ gospodina Lokvuda, jednog od izdanaka viktorijanskog kapitalizma i naratora „Orkanskih visova“, u kojem se na prozoru Ketrinine sobe ukazuje njen duh (što je zapravo i prvi kontakt čitalačke publike sa njenim likom) sa molbom da je pusti unutra. Motiv prozora se opet javlja kao medijum, granica koja razdvaja unutrašnjost od spoljašnjosti ili, u ovom slučaju, ljudsko od natprirodnog, odnosno Hitklifa, koji ne može da izađe u onu vrstu spoljašnjosti u kojoj se Ketrin nalazi, i Ketrin, koja ne može da stupi unutra, nazad u svet ljudi kojem Hitklif još uvek pripada. Činjenica da se ona prikazuje Lokvudu poput deteta, dok je još uvek posedovala svoju slobodu, ukazuje na stepen u kojem je njena izdaja sopstvenog karaktera, a samim tim i gubitak Hitklifovog oslonca, imala uticaja na nju. Ketrin pred smrt izražava želju za povratkom Orkanskim visovima i svojoj slobodi:

„A ono što me najviše muči jeste ovaj oronuli zatvor. Dosadilo mi je što sam zatvorena u njemu. Čeznem da pobegnem u onaj veličanstveni svet i da ostanem tamo zauvek; da ga ne gledam nejasno kroz suze i čeznem za njim bolna srca, već da budem zaista s njim i u njemu.“

Za vreme bolesti ona traži da se otvori prozor u njenoj sobi jer se tamo, spolja, nalazi njen svet i život, onakav kakvim ga jedino priznaje („Želela bih da sam napolju! Želela bih da sam opet devojčica, poludivlja, snažna i slobodna…), ali tamo se takođe nalazi i Hitklif, kojeg u bunilu doziva da se pojavi i da „ide za njom“. Odvajanje bolesnice u posebnu sobu u znatnoj meri podsticalo je osećaj izolovanosti, ali je ujedno moglo predstavljati i neku vrstu zaštite od javnosti i života u društvu koji je neprekidno sankcionisan običajima zajednice.

U domu Lintonovih Ketrin jeste pronašla zaštitu kojoj se nadala, ali ne i mir. Ukoliko je njena bolest zato predstavljala pokušaj da se ponovo ujedini sa Hitklifom, onda se može tvrditi da je taj pokušaj bio neuspešan, jer Hitklif ne uspeva da je prati u smrti, on ne može da probije tu granicu koja ih razdvaja, te stoga lišava svoje biće ljudskih osobina i poprima čudovišne odlike u nastojanju da joj se približi, ali i osveti Ernšovima i Lintonovima. Ovde su značajne Neline reči: „Je li on duh ili vampir?“, koje govore da on sada više podseća na nešto natprirodno nego na čoveka, ali i tvrdnja da je Ketrin imala pravo „što je smatrala da će nebo biti za nju izgnanstvo ako sa svojim smrtnim telom ne odbaci i svoj karakter“.

Sandra Gilbert i Suzan Gubar u tekstu „Zaraza u rečenici“ objašnjavaju kako je viktorijansko društvo ženu ograničilo na dva polariteta, na anđela (poslušna i ukroćena) i čudovište (neposedovanje ovih osobina), koji su kroz vekove u književnoj tradiciji (najčešće kroz bajke) žene prikazivali kroz simboliku dobra i zla. Tako se vremenom sve više učvrstilo verovanje da žena, ukoliko se ne ponaša kao anđeo, neminovno zadobija odlike čudovišta. Ketrin u razgovoru sa Neli stoga tvrdi da raj, kao mesto koje bi je lišilo njene najdublje prirode, nije igledao kao dom za nju. Ona i Hitklif, poput Adama i Eve, odluče da prkose nametnutim pravilima i stoga im pristup raju, kako su oboje smatrali, ostaje uskraćen. Konačni mir njih dvoje će pronaći ne u smrti kao takvoj, već tek u ponovnom susretu i ujedinjenu, pritom oslobođeni stega telesnosti i egzistencije u vremenu i prostoru i ova konačno stečena sloboda predstavljaće jedinu verziju raja koju njih dvoje prihvataju, a o tome svedoči i sam Hitklif: „Raj drugih nema za mene nikakvu vrednost i ne želim ga.“

Osećaj ženskog nepripadanja, otuđenosti i usamljenosti na koje Emili Bronte ukazuje, pogoršava se kroz transformaciju doma u prostor zatočeništva i muške dominacije i tiranije. Gubitak kontrole u domaćinstvu i njegovom okruženju i prelazak ove kontrole na stranu muškog autoriteta (pojava karakteristična za viktorijanski period) dovodi do toga da ženski likovi ovog romana gube prostor u kojem mogu da funkcionišu u skladu sa svojom vlastitom prirodom. Dom pod vlašću muškarca ovako se za ženu pretvara u zatvor u kojem ona postaje zarobljenica patrijarhata. Orkanski visovi, sa svojim uskim zatvorenim prozorima i zaključanim prostorijama (osim zarobljeništva u bukvalnom smislu) predstavljaju zarobljenost na više nivoa: zarobljenost prirode pojedinca u zatvoru viktorijanskog društva i njegovih konvencija, ali i zarobljenost duše u zatvoru tela – zarobljenost se, dakle, uočava na fizičkom, emotivnom i mentalnom planu. Ženski likovi koji se usude da pređu ove granice i potraže slobodu u prirodi bivaju sankcionisani tako što se ova sloboda pretvara u određenu vrstu mreže koju je patrijarhat ispleo kako bi učvrstio svoj dominantni položaj, pa tako osećaj zarobljeništva za njih prelazi granice četiri zida.

Roman „Orkanski visovi“ se, dakle, može razumeti kao prikaz razornog sukoba između društvene uređenosti i divljine prirode, krutih konvencija koje ograničavaju pojedinca i njegove ličnosti koja se bori za svoju slobodu, ali ipak uz ohrabrujuću poruku koju autorka na kraju šalje čitalačkoj publici (kroz likove Haritona i Keti) da se nada nalazi u novim generacijama koje će iz tragičnog ishoda ovakve podeljenosti naučiti koliko je neophodno da ista bude najzad prevaziđena.

Autor: Sofija Popović
Izvor: sinhro.rs 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
promocija knjige devojka sa violinom milene sekulić odalović laguna knjige Promocija knjige „Devojka sa violinom“ Milene Sekulić Odalović
19.06.2024.
U utorak 25. juna od 18 sati u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC biće održana promocija knjige „Devojka sa violinom“ Milene Sekulić Odalović. O knjizi će, osim autorke, govoriti i Marina Milo...
više
promocija knjige dvadeset minuta luja xix čedomira antića 27 juna laguna knjige Promocija knjige „Dvadeset minuta Luja XIX“ Čedomira Antića 27. juna
19.06.2024.
Posvećeni istoričar Čedomir Antić objedinio je u knjizi „Dvadeset minuta Luja XIX“ 56 intrigantnih priča iz istorije kako naše tako i svetske. U svom prepoznatljivom maniru, pitko i slikovito, opisao ...
više
zemlja izuzetne lepote i velikih opasnosti predstavljena knjiga kenija damari divljine viktora lazića laguna knjige Zemlja izuzetne lepote i velikih opasnosti – predstavljena knjiga „Kenija: Damari divljine“ Viktora Lazića
19.06.2024.
Gotovo tropska temperatura u Beogradu nije sprečila čitaoce i poštovaoce dela Viktora Lazića da u velikom broju prisustvuju promociji njegove nove knjige „Kenija: Damari divljine“, o kojoj su, pored a...
više
nova izdanja domaćih autora laguna knjige Nova izdanja domaćih autora
19.06.2024.
Jedna od najčitanijih knjiga trenutno u Laguni je poslednja knjiga koju je napisao Ivan Ivanji – „Bilo jednom u Jugoslaviji“. Posle samo desetak dana od objavljivanja, u štampi je drugo izdanje ove kn...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.