Prikaz romana Bojana Ljubenovića „Da je bolje, ne bi valjalo“

Početak godine doneo je novi književni hit: roman „Da je bolje, ne bi valjalo“, objavljen ovog 19. januara, upravo se probio na prvo mesto Lagunine top-liste beletristike, a taj uspeh je utoliko veći što je sa vrha svrgnuo Basarin NIN-ovom nagradom ovenčan „Kontraendorfin“. Najavljena kao mešavina humorističkog romana i trilera, Ljubenovićeva nova knjiga se, baš kao i što piše u blurbu Darka Crnogorca na zadnjim koricama, čita u jednom dahu. Zapravo, u mom slučaju: u dva daha. Pročitao sam je za dva dana, u dva sedenja, što je relativno brzo imajući u vidu da se radi o romanu od gotovo 300 stranica (da budem egzaktan – 283). Ali, Ljubenovićev stil je takav da „vuče“ na čitanje. Napisan jednostavno, ubedljivo i sočno, Da je bolje… isprva nudi dobru zabavu, a onda, postepeno, sve dublje zalazi u vode trilera.

Roman je ispripovedan u prvom licu, iz vizure glavnog junaka Ivana Bogdana, gotovo-pa-četrdesetogodišnjaka zarobljenog na poslu u marketinškoj agenciji, koji jednog jutra, sasvim neočekivano, zatiče svoju suprugu Milicu i majku njegove sedmogodišnje ćerke Jane u prevari. Ivanu se nakon toga ruši čitav svet. Smešno? Pa, ne baš, ne kada se ovako prepriča u rečenici ili dve, ali u praksi je sasvim drugačije. Ljubenović razočaranje svog junaka veoma vešto preobraća u veoma razigranu komediju – humor je, istina, ciničan i rezak, ali duhovitosti i vrcavosti ne manjka. Ivana u teškim trenucima ne napušta smisao za humor i (samo)ironiju, što doprinosi da se stranice romana „Da je bolje, ne bi valjalo“ okreću sa lakoćom, pa tako ovu priču, iako govori o prevarenom čoveku na kraju snaga, čitamo sa poletom i uživanjem.

Ljubenović koristi efektan pripovedački postupak – kombinuje prospektivno i retrospektivno, sadašnjost i prošlost. U Ivanova sećanja naviru uspomene u vezi sa Milicom koju je, uplakanu, upoznao sada daleke 2003. godine, baš na dan ubistva Zorana Đinđića. Ti retrospektivni delovi obuhvataju 18 godina jedne veze (što „Da je bolje, ne bi valjalo“ čini i ljubavnom pričom), ali i 18 godina života u jednoj zemlji: sve ono što nas je u tom periodu zadesilo i snašlo. Kritička žaoka je izražena kod Ljubenovića i on ne propušta priliku da stvari nazove pravim imenom, pa roman, uz Ivanove pokušaje da se iskobelja iz zbrke u koju se zapleo, donosi i komentar na naše društveno-političke (ne)prilike. Kako priča odmiče, elementi trilera su u njoj sve izraženiji i izraženiji. Nakon što Ivan, gotovo onako uzgred, spreči pljačku banke u centru Beograda, na njega se ustremljuje jedan od najmoćnijih beogradskih kriminalaca – sadistički i izvitopereni Drago Nikčević. Tako naš junak, u medijima prozvan „heroj rogonja“, postepeno biva uvučen u spiralu koja ga nemilordno usisava: taman kada pomisli da je dotakao dno, ponovo gubi oslonac i tone još dublje.

Na svom putovanju do samospoznaje, Ivan dolazi u kontakt sa (uglavnom) veoma zanimljivom galerijom likova, među kojima bih posebno izdvojio njegovog bespogovornog ujaka Gradimira (i ujakovog psa Leku), lepu Aleksandru („glumicu u pokušaju“ i moguću „zamenu“ za „nevaljalu“ Milicu) i inspektora Nedeljka (koga Ivan, zbog sličnosti sa čuvenim glumcem Kajtelom, naziva „Harvi“)… Ton romana je tokom prve dve trećine humoran i poletan, pun kalambura i pošalica, pa čak i kada u priču počnu da prodiru elementi kriminalističkog oni više deluju kao prilog nego kao glavno jelo. Ljubenovićev stil u prvih sedam poglavlja do izvesne mere podseća na ono što je Mirjana Đurđević do savršenstva izbrusila u svom serijalu o inspektorki/privatnoj detektivki Harijeti: umereni krimi napon je tu, kao i zdrava doza mizantropije i melanholije, ali ono komično i satirično ipak preovlađuje u odnosu na sve ostalo.

Sve to se menja u preostalih pet poglavlja (zguranih u završnih osamdesetak strana) kada„ Da je bolje, ne bi valjalo“ prerasta u iznenađujuće nasilan urbani triler pun mračnih (porodičnih) tajni koji kao da je izašao iz pera pisca/senariste Marka Popovića („Jedan pogrešan korak“, „Jedini izlaz“, „Tajna vinove loze“), samo što je kod Ljubenovića sve to nekako zbrzanije i nategnutije (ah, ta Spomenka). Priča odjednom postaje smrtno ozbiljna, ulozi se dižu i glave počinju da se kotrljaju. Iako sam osvedočeni poklonik i pobornik kriminalističkog žanra, taj prelaz mi nije previše prijao zato što nisam imao osećaj da to pakleno finale proističe iz onog što mu je prethodilo, bar ne u potpunosti. Ljubenović je najbolji onda kada je razigran i duhovit, tek umereno opak, kada ne zagazi preduboko u triler i čemer. To je, uostalom, i stvar senzibiliteta. No, bilo kako bilo, jedno je posve sigurno… Bojan Ljubenović, do sada prvenstveno poznat po aformizmima, ljubavi prema fudbalu i knjigama za decu, novim romanom je svoju prozu uspešno usmerio u novom smeru, proširio „delokrug borbe“ i, što je od svega možda i najvažnije, omasovio čitalačku publiku. Roman „Da je bolje, ne bi valjalo“ i te kako ima šta da ponudi i sasvim zasluženo je postao hit – kroz njegove stranice je protkana veoma dopadljiva nit koju će, ubeđen sam u to, Bojan Ljubenović u budućnosti slediti i unaprediti.

Autor: Đorđe Bajić
Preuzeto sa: citymagazine.rs