Laguna - Bukmarker - Prikaz romana „Bela hrizantema“ autorke Meri Lin Brakt - Knjige o kojima se priča
Sajamski dani od 15. do 31. oktobra
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Prikaz romana „Bela hrizantema“ autorke Meri Lin Brakt

Romanom „Bela hrizantema“ odaje se počast korejskim „ženama za utehu“ – ženama koje su japanske okupacione snage primoravale  na seksualno ropstvo tokom Drugog svetskog rata. U svom debitantskom romanu Meri Lin Brakt, autorka korejsko-američkog porekla sa prebivalištem u Londonu, istražuje kakve je posledice na ove žene ostavilo nasilno odvajanje od porodice i sredine iz koje su potekle, istovremeno veličajući njihovu sposobnost da prežive ove jezive okolnosti. 
 
Junakinje romana pripadaju zajednici henjo (haenyeo), ženama-roniocima sa južnokorejskog ostrva Čedžu. One su snažne, nezavisne žene koje skupljaju plen sa dna okeana kako bi nahranile svoje porodice.
 
Hana je henjo. Na samom početku romana saznajemo da Hana ima šesnaest godina, a njena mlađa sestra Emi je još uvek suviše mlada da bi ronila, mada je i ona prerano postala henjo. Opisi ronjenja i njihovog načina života protežu se kroz čitav roman, počev od uvodne scene u kojoj se zarobljena Hana seća ceremonije kojom se zvanično postaje henjo, do završnog opisa Hane koja roni u jezeru u Mongoliji. Zaroniti i ponovo isplivati na površinu – to su vrlo prikladne metafore za živote ovih junakinja, ali i za korejski narod uopšte, narod koji je stradao i preživeo.
 
Jednog dana, 1943. godine, Hana je ronila. Ostavila je Emi na obali da čuva ulov. Kada je izronila, Hana je ugledala japanskog vojnika kako se približava njenoj sestri; neizbežno je – odvešće Emi. Ali zahvaljujući brzoj reakciji, Hana uspeva da promeni ishod; žrtvuje sebe, i ona, umesto Emi, postaje plen – vojnik je odvodi, siluje i sistematski zlostavlja.
 
Autorka menja perspektive vodeći čitaoca u 1943. godinu u kojoj pratimo Haninu uznemiravajuću priču, a zatim u poglavlja koja prate dešavanja iz 2011. godine – u njima  su prikazane posledice koje je na Emin život ostavio gubitak sestre. Obe niti priče napisane su pretežno u sadašnjem vremenu, čime je autorka uspešno izbegla vremenski jaz od preko sedamdeset godina.
 
Neposredno nakon otmice, Hanu drže zatvorenu u bordelu u Mandžuriji. Svakodnevno je siluju pripadnici vojske – obični vojnici na raspolaganju imaju 30 minuta, oficiri imaju više vremena.
 
Sećanje na ronjenje za Hanu postaje neprocenjiv dar. Odbija da pije čaj od opijuma, jer želi da ostane bistrog uma:
„Kad joj je glava bistra, ima moć da se povuče u maštu. Dok joj muškarci svakodnevno dolaze, ona uzmiče od stvarnosti i vidi sebe kako roni duboko u okean, izmičući okruženju. Uči se da suspreže dah dok vojnik zaposeda njeno telo i ima utisak da se zaista bori da ne prodiše pre nego što izbije na površinu da napuni pluća vazduhom.“
 
Vojnik koji odvodi Hanu, kaplar Morimoto, postaje opsednut njom. Neprestano se pojavljuje u mandžurijskom bordelu, gde postaje jedan od čuvara i redovno siluje Hanu nakon radnog vremena. Primorava je da sa njim otputuje u Mongoliju.
 
Hanina priča bi bila beznadežni prikaz stradanja i očaja, ali kada jednom stigne u Mongoliju, autorka se potrudila da je nagradi tračkom nade. Ljubaznost Mongola prema Hani, i gestovi milosrđa koje doživljava, predstavljaju savršenu protivtežu opisima silovanja i ponižavanja. Udaljene planine i pašnjaci Mongolije čitaocu, ali i Hani, nakon zatočeništva u mandžurijskom bordelu, pružaju osećaj slobode. Poglavlja čija se radnja odvija u Mongoliji na neki način odstupaju od realizma iz ranijih poglavlja Hanine priče, jer je potpuna verodostojnost možda bila previše za autorku, a možda bi bila previše i za čitaoca. 
 
Decenijama kasnije, 2011. godine, Emin život se bliži kraju, a nju i dalje proganja gubitak sestre. Emi za sobom ima brak bez ljubavi, dvoje dece, sina i kćerku; oboje su sada u srednjim godinama.
 
Veći deo svog života Emi je potiskivala sećanje na Hanu, ali kako joj se približava kraj, shvata da više ne može tako. Ležeći u bolničkom krevetu, konačno svojoj deci otkriva da imaju tetku. Autorka je na vrlo potresan način prikazala Emino saopštavanje ove tajne koja ju je tako dugo mučila.
 
Emin odnos sa kćerkom Jun Hi  takođe je veoma dirljiv. Ona je vrlo tvrdoglavo dete koje je odbilo da postane henjo, i roni rame uz rame sa majkom. Umesto toga, nastavlja da se obrazuje i postaje intelektualka:
„Onaj dan kad je rekla Emi da ne želi da uči da roni bio je najgori koji je Emi doživela kao majka.“
 
Sada, u svojim pedesetim godinama Jun Hi obaveštava svoju majku da je u ljubavnoj vezi sa svojom „prijateljicom“, Amerikankom Lejn. Autorka pravi paralelu između Eminog sećanja na trenutak kada joj Jun Hi saopštava da neće postati henjo i otkrivanja prave prirode kćerkinog odnosa sa Lejn sa politikom i istorijom Koreje, i sa idejom da će jednom ipak nada uspeti da nadjača očaj:
 
„Dok sada gleda u Jun Hi, Emi opet vidi onu devojčicu kojoj su oči pune rešenosti, ali isto tako i dalje preklinje majku da joj odobri. Našla je ljubav – malobrojni su bla­gosloveni takvim darom – i srećna je. Emi je u sopstvenom životu upoznala vrlo malo sreće. Sad kad su u državi zavladali demokratija i kakav-takav mir, čini se krajnje pravičnim da njena deca pronađu neku sreću. Bio bi to prekid onog kruga patnje koju je njena zemlja toliko dugo trpela.“
 
Hanina priča mogla je da obezbedi dovoljno materijala za jedan roman. Čitalac će se možda zapitati: koja je svrha uvođenja i Emine priče – osim da postoje dva paralelana narativa iz različitih perioda? Nameće se nekoliko zanimljivih odgovora: Emina priča bi mogla da se shvati kao alegorija za Koreju – za potrebu čitavog naroda da se oslobodi osećanja krivice i da osvesti potisnuta sećanja. Njen odnos sa kćerkom naglašava snagu odnosa među ženama. Ona je preživela, a njeno preživljavanje, kao i nada koju je autorka podarila Hani, donose zrak svetlosti u priče koje bi u suprotnom bile beznadežno mračne.

Bilo kako bilo, autorka je izuzetno vešto i ambiciozno kroz čitav roman spajala lično i porodično, političko, duboko dirljivo, a povremeno i stravično, zbog čega je roman „Bela hrizantema“ izuzetno provokativno štivo koje će vas podstaći na razmišljanje. Zahvaljujući ovom romanu žene za utehu neće biti zaboravljene.

Autor: Rouzi Milne
Izvor: asianreviewofbooks.com
Prevod: Maja Horvat 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
druženje sa piscima tokom druge sedmice sajamskih dana laguna knjige Druženje sa piscima tokom druge sedmice Sajamskih dana
19.10.2021.
Sajamski dani traju u svim Laguninim i Delfi knjižarama širom Srbije, Laguninim klubovima čitalaca u zemlji i regionu, kao i na sajtovima laguna.rs i delfi.rs do 31. oktobra. Tokom druge nedelj...
više
pesnička vest godine otkriveni stihovi mike antića posvećeni ivanki lukateli laguna knjige Pesnička vest godine: Otkriveni stihovi Mike Antića posvećeni Ivanki Lukateli
19.10.2021.
„Ako se nađeš uplašena u nekim vrstama sećanja na život“, stihovi su kojima je Miroslav Antić „otvorio“ pesmu za koju mu je inspiracija „sinula“ pre četiri decenije. Bilo je to 26. novembra 1981. godi...
više
intervju vladeta janković video  laguna knjige Intervju – Vladeta Janković [video]
19.10.2021.
Sa profesorom Vladetom Jankovićem uvek je posebno zadovoljstvo razgovarati. Susret u knjižari Delfi SKC iskoristili smo da popričamo o knjizi „Latinski glosar“, u kojoj se nalaze priče o najčešćim lat...
više
slaviša pavlović lako se prepuštam izazovima laguna knjige Slaviša Pavlović: Lako se prepuštam izazovima
19.10.2021.
Serija „Feliks“ počela je da se emituje na Kurir TV, a za TV Reviju razgovaramo sa piscem i jednim od scenarista Slavišom Pavlovićem, kojeg pre svega znamo po romanima „Zavet heroja“, „Apisov apostol“...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.