Prikaz Matijevićevog romana „Pakrac“: Patnja izbliza

Sada već davne 2004. godine u januaru Ninova nagrada za roman „Pisac izdaleka“ dodeljena je Vladanu Matijeviću. Taj tekst nastao je samo nekoliko godina posle bombardovanja 1999. godine i bio je umetnički literarni odgovor na okolnost koja je čoveka suočavala sa, verovatno, najdubljom egzistencijalnom strepnjom. Tokom nekoliko proletnjih meseci, od marta do juna 1999, jedan pisac pokušava da napiše roman, u izolaciji, u sobi iza spuštenih roletni, sam pred belinom papira i mislima. To bi, u najkraćem, bio sadržaj romana „Pisac izdaleka“. Kada sam autora nekoliko meseci po dodeli Ninove nagrade upitala zbog čega nije dao drugačiji naslov, „Pisac izbliza“ na primer, Matijević mi nije konkretno odgovorio, a ja sam u tih nekoliko sekundi iščekivanja odgovora koji nije stigao shvatila da sam pogrešila i da je objavljeni naslov romana jedini mogući.

Tekst koji je u osnovi baštinio postomoderni pripovedni postupak, svakako ne nov do tada, demonstrirao je tehniku koja na pravi način sprovodi dubinski proces sagledavanja čina pisanja u uslovima izolacije i još više od toga, predočava kompleksnu, široku sliku odnosa pojedinca i okruženja. Do pisca, glavnog junaka romana i njegovih „muka“ s belinom lista papira, stiže se indirektnim putem, spolja, iz svakodnevice suočavanja s blizinom smrti. Za novi Matijevićev roman o kome je sada reč treba najpre naglasiti da ima, poput „Pisca izdaleka“, takođe jedini mogući naslov, tačno izabran i u savršenoj korelaciji s tematskim opsegom koji ga prati. Junak „Pakraca“ je ratni veteran, čovek koji je dobrovoljno otišao na slavonsko ratište devedesetih i koji se skoro trideset godina kasnije, u našem aktuelnom vremenu, suočava s posledicama jednog nasilnog toka i događaja koji je taj tok proizvodio i, važno je reći kada je struktura romana u pitanju i njegov vremensko prostorni niz, proizvodi.

„Rešio sam, Pepi, nekog da ubijem.“ Ovakav početak romana, s konkretnom rečenicom o nameri koja pokreće radnju, istovremeno je i uvodni takt koji će zbivanjima dati ritam, jednu specifičnu vibraciju kretanja od unutarnjeg ka spoljašnjem i od savremenog, prezentom motivisanog toka događaja ka prošlom. Vreme sadašnje u romanu, taj prezent kao početna tačka kretanja radnje, okvirni je plan zbivanja. Kao spoljašnja, vidljiva nit koja okružuje junake i događaje dvadesetih godina 21. veka. Fon na kojem se u ispovednoj naraciji smenjuje faktografija života u Beogradu prepunom nasilja i faktografija jedne psihičke bolesti koja određuje glavnog junaka. Prva faktografska ravan ilustruje grad okovan bukom i tragičnim vestima i ona je konstantni mizanscen za unutarnju dramu koja se odvija u glavnom junaku.
 

„Jedva sam čekao da i ja nekog ubijem, da adrenalin prostruji mojm venama, predugo sam bio indolentan, bilo je krajnje vreme da se uklopim u društvo i malo živnem... samo mi je falilo da spoznam kriterijume koje mora da ispuni žrtva... Bulevarom su u koloni jurila policijska kola, zavijale su sirene. U toku je bila simulacija velikog hapšenja.“
 

U ispovednom tonu pisan, kao obraćanje izvesnom Pepiju, Matijević tokom razvoja radnje romana postiže dvojaki efekat. Pozicija glavnog junaka, kao središnja tačka posmatranja i opusa okruženja, kojoj verujemo u toj spoljašnjoj ravni događanja u romanu, destabilizuje se kada čitalac shvata da je Pepi zapravo junakov alter ego, njegova psihotična projekcija i istovremeno kanal ka drugoj, unutrašnjoj ravni priče, realizovanoj posredstvom flešbeka. Oni su prolaz ka prošlom, ka slavonskom ratištu, zločinima koje je glavni junak činio, njegov drug Pepi, saputnik u prošlosti i, još važnije, zločinac i u beogrdskoj sadašnjosti. Junakovo vlastito ja, kao nestabilna identitetska realnost ima funkcionlano opravdanje u naraciji i strukturi teksta. Izvor nesigurnosti postaje motorička dimenzija događanja.

Precizna topografija Beograda, tačnije, deo oko Đeram pijace i topografija slavonskog ratišta i Pakrac kao metonimijski oblik Zločina, dve su prostorne ravni kroz koje se suptilno, u ravnomernom pripovednom ritmu, realizuje ideja o zločinu i kazni, represiji i pobuni, socijalnoj nesigurnosti i posledicama. Glavni junak želi da ubije i to će činiti njegov alter ego Pepi, Ira, junakinja simboličnog imena (kao akronim jednog revolucionarnog pokreta, ali i rimska boginja srdžbe) ostvaruje ideju pobune, beskućnici oko pijace Đeram i svakodnevni saputnici i sapatnici glavnog junaka reflektuju beogradsku realnost na rubu socijalnog pucanja. Matijevićevo pripovedanje, ton koji daje naraciji ritam, opisuje događaje, spoljašnje i unutrašnje i uz suptilan humor i blagu ironiju intonira kritiku tih događanja. Zločina iz prošlosti i nepravdi iz sadašnjosti, urbanu destrukciju i posledice koje ona proizvodi, duševne lomove motivisane bolešću, ali i ratnim i poratnim okruženjem. Sve što se dešava u Matijevićevom „Pakracu“, a dešavanja su turbulentna, tačnije, naracija ih neprekidno uspešno dozira, nema jednodimenzionalno poreklo niti takvo razrešenje.

Literarni svet „Pakraca“ Vladana Matijevića višeznačni je kolorit racionalnih i iracionlanih poriva u čoveku, okruženog nasiljem. To je moćna, koloritna freska patnje, ispričana postupkom koji tu patnju predočava, izbliza i nemilosrdno.

Autor: Marija Nenezić
Izvor: Politikin dodatak „Kultura, umetnost, nauka“