Prikaz „Matične knjige“ Draška Miletića

Posle „Autoportreta“, „pH-a“, „Kalendara“... pred nama je roman čiji naslov nije stao u jednu, već u dve reči, znane iz birokratskog/administrativnog rečnika... Ali...

Ovo je posebna matična knjiga u koju su upisani život i smrt, poreklo, kraj, zbijenost ljudskih sudbina na jednom mestu, jedna zgrada, soliter, nacija/nacije, jedan grad, jedna država, porodica, porodice, um, zarobljen... zaključan. Koji se otvara. Kako bi se upisao u knjigu, rođenja, knjigu smrti.

On/Narator/Ja/Jederman se ispoveda. Pseudoispovešću. On/Narator/Ja/Jederman, beli muškarac, govori. Ispovest je samorazarujaća; ispovest je samooslobađajuća... Prividno.

Svedočanstvo svesti, dokumentovanje svesti. Solipsistički, modernistički čovek XX veka, sam naspram svih. Koji osluškuje sebe kako bi poništio učinak opresije sećanja, sudbina predačkih, najbližih... u sveopštem nerazumevanju. Porodica je mesto nerazumevanja, zemlja je mesto rata.

Roman o suvišnom čoveku zaglavljenom između onoga što su Drugi u njemu i onoga što može da iskopa iz sebe... kao čisto zlato.

Prateći sagu o soliteru (naopaka, parodirana „Saga o Forsajtima“?), spuštamo se s XIII sprata nadole, iz rakursa sveznajećeg autora koji je toliko blasfemično sveznajući da zna SVE stanare i njihove sudbinske trenutke. Jedna linija prati sveznajućeg pisca u vremenskom okviru odrastanja (sopstvenog i pojedinih članova porodice, recimo majke), ovo je potom i roman o vremenu, porodična saga, društvena hronika koja se prelama kroz „ispovest“; nad svim tim nadvila se autoironijska figura pisca. Rat je prisutan, najavljen sintagmom „u vreme ratnih devedesetih“, rat je ono što se događa drugima, drugi su i oni iz solitera; pričama i pričanjem o ratu (raspad Jugoslavije) narator iskazuje čvrstu antiratnu poziciju, on napada samopodrazumevajuće postulate koji su predigra-igra-užas-rata...

U podnaslovima-sekcijama (Radovi: poglavlja, spisak stanara/tačka dodira i mesto praćenja, sitnež; Epilog; Dokumenti; Životopis) koji pak imaju svoje podnaslove, posvete, maksime, fusnote... smenjuju se i variraju stavovi cikličnog dela-romana (koncert ili simfonija?) Sitnež ima posebno mesto u ovom društvenom i mentalnom pejzažu kao odmorište, kamerno, intimno, poetsko.

On/Narator/Ja/Jederman meditira na temu mnogih totalitarizama (i onih skrivenih, zaključanih, u nama, u kućama) kao rapsod totalnosti svetske tmine...

On/Narator/Ja/Jederman sebe ne ulepšava, ne voli sebe, ali on je narcisoidan, neelastičan, njegova celokupna predanost sebi-kao-umetnosti jeste autoironična, tu je pukotina za bekstvo...

Pripovedanjem odrasta, on zna sve, o soliteru=zajednici, gradu=društvu, regiji, Onom Vremenu...

Ne zaboravimo i veliki parodijski potencijal u strukturi, posebno odeljku Dokumenti koji nas neodoljivo asocira na postmodernističku „istoriografsku metafikciju“, pseudoistorizam, i čitav tok mainstream romana, pa se time povezuje sveznajući pripovedač, na jedno drugo doba romana...

On/Narator/Ja/Jederman krpi čarape... mokre čarape.

Autor: Danica Vukićević