Prikaz knjige „Zašto mi to niko ranije nije rekao?“: Trijumf nad anksioznošću

Živimo u svetu sve veće anksioznosti, generisane svetskom i lokalnim ekonomskim krizama i pandemijama, otuđenjem presipanja komunikacije uživo u atar društvenih mreža... Aktivna strepnja ume pak da dovodi do panike i straha, pa konačno i do stalne depresije koja se, po novijim stručnim istraživanjima i uostalom, prilično podudara s anksioznošću... I onda, ako je osoba prisiljena da traži pomoć psihoterapeuta i ima sreće da to bude neko poput autorke ove knjige, upita se: „Zašto mi to niko ranije nije rekao?“ Takvo iskustvo sa svojim pacijentima na uvodnim stranicama spominje engleska klinička psihološkinja Džuli Smit obrazlažući svoj izbor naslova koji će završiti na prvom mestu nefikcijske top-liste britanskog Sandej tajmsa i u samom vrhu knjižarske i onlajn prodaje u kategoriji psihologije.

I bezmalo svaki čitalac koji obrne i poslednju stranu ove knjige lako može da se upita: „Zašto mi to ranije niko nije rekao?“ Najpre je tako jer je ona, bez obzira na svoju nesumnjivu stručnu zaleđinu, pisana veoma pitko i zdravorazumski. Jeste anksioznost sve prisutnija, ali se, kada se razloži, ispostavlja da zavisi od faktora koje smo u stanju da kontrolišemo. U pokušaju da pomogne čitaocima da prevaziđu svakodnevičku strepnju, Džuli Smit nudi „alate“ i „rezervne alate“ u vidu nezahtevnih, a vrlo efektnih dijaloško-biheviorističkih vežbi i neelitističkog pristupa važnim životnim trenucima u kom se perfekcionizam menja principom traženja dovoljno dobrih rešenja. I u tom smislu, i po odsustvu bilo kakvog propovedničkog pristupa koji je zamenjen diskretnim sugerisanjem punim empatije, knjiga je realistična a rešenja koja autorka predlaže deluju sasvim ostvarljiva. Naravno da je i s te strane naslov „Zašto mi to niko ranije nije rekao?“ u potpunosti opravdan. Koliko god da ostvarljivost svojih sugestija, za razliku od autora većine priručnika za samopomoć, Džuli Smit ne nudi kao šećerlemu nego u gotovo svakom trenutku upozorava čitaoca na moguće poteškoće koje ipak u većini slučajeva deluju premostive.

Naslov je opravdavan i strukturom knjige, koja je podeljena na osam poglavlja koja se završavaju kratkim rezimeima i premrežena su primerima iz savremene kulture, učenim ali čitljivim stilom rečenica, kao i spominjanim dijaloško-biheviorističkim vežbama, sugestijama i „alatima“. Budući da mnogi pasusi i sintagme deluju kao vrhunski postovi sa društvenih mreža, štivo ne nalazi sigurnu ciljnu grupu samo u savremenim poslovnim ljudima nego i u mlađem naraštaju, sklonom zavisnosti od interneta, jezgrovitim porukama i kratkotrajnosti koncentracije. Da Džuli Smit i u tom smislu odlično zna šta i kako govori, svedoče činjenice da je bila prva u svojoj struci koja je otvorila naloge na društvenim mrežama kako bi delila visokokvalitetne i praktične sadržaje o duševnom zdravlju, da bi dospela do nekoliko miliona pratilaca na TikToku i Instagramu.  Na kraju krajeva, za razliku od gotovo svih selfhelp priručnika, ovaj, sa svim svojim kvalitetima, poput vrhunskog trilera ne dopušta čitaocu da da’ne dušom, već ga neizdržljivo tera napred kroz štivo. I sa te strane i na taj način, knjiga Džuli Smit je prevratnička do mere u kojoj se bez ustezanja može ustvrditi da teško da postoji opravdaniji naslov jednog dela iz današnjice, bez obzira na žanr, nego što je to „Zašto mi to niko ranije nije rekao?“

Autor: Domagoj Petrović