Prikaz knjige „Sveće gore do kraja“, autora Šandora Maraija

Na pomen romana „Sveće gore do kraja“, sugestivne priče o sećanju i žudnji, ljubavi i izgubljenim idealima, jedan moj prijatelj, Mađar, samo se nasmejao. „Teška patetika!“, rekao je s osmehom. Valjanje u nostalgiji za starim Carstvom.

Ovakvu ocenu nije teško razumeti: ukoliko ste Mađar, iz druge polovine XX veka, ima mnogo više smisla gledati u budućnost, gde makar postoji mogućnost da pronađete svet koji se neće raspasti pred vašim očima. Čak i danas, dvadeset godina nakon pada komunizma, korupcija, ogromni dugovi i nezaposlenost ponovo pritiskaju ovu zemlju, što je na poslednjim izborima rezultiralo vraćanjem konzervativca Viktora Orbana na vlast.

Ali ova knjiga je više od toga: penzionisani general razmišlja o svom životu iščekujući posetu Konrada, sina mađarskog civilnog službenika i majke Poljakinje, bliskog prijatelja, pobratima sa kojim je delio školske dane i služio vojsku. General, plemićkog porekla, uvek je bio bogat, a njegov prijatelj siromašan, umetnička duša. Sve su radili zajedno, i upravo ga je Konrad upoznao sa prijateljicom iz detinjstva Kristinom, koja će kasnije postati njegova žena. Bilo je to doba harmonije i savršenog saglasja duša koje je prevazilazilo sve granice i razlike, vreme za vino i razgovor, uglađena metafora izgubljene civilizacije.

Šandor Marai, rođen u Austrougarskoj, u Košicama 1900, umro 1989. izvršivši samoubistvo, nije imao ono što bi se moglo nazvati srećnim životom. Svet u kom je odrastao nestao je sa Versajskim sporazumom 1919. Njegova porodica bila je saksonskog porekla; dosta vremena je provodio u Frankfurtu i Berlinu, ali i u Parizu, a razmišljao je i o pisanju na nemačkom jeziku, koji je govorio kao maternji. Moglo bi se reći da njegova odluka da piše na mađarskom ima više veze sa činjenicom da se osećao kao „čovek bez zemlje“ nego sa samim jezikom. Postao je pisac, a 1948. zauvek napušta Mađarsku. Izdavači iz Londona i Toronta objavljuju njegova dela u malim tiražima.

Bilo kako bilo, Marai je jedan od malog broja mađarskih pisaca koji je uspeo da sačuva svoj integritet tokom turbulentnih decenija sredinom XX veka: otvoreno je kritikovao naciste i sudeći po njegovim savremenicima, „nikada nije hteo da ima ništa sa komunistima“. Opisujući Evropu krajem jednog veka podseća na Džozefa Rota u čijim su romanima sudbine i patnje pojedinaca neodvojive od dešavanja u svetu koji ih okružuje.

Na sličan način i Marai razvija radnju svog romana, u kom jednog dana posle večere, Konrad napušta kuću, njihove živote i zemlju bez ikakvog objašnjenja. Kristinina reakcija otkriva ono što do tog trenutka nije bilo očigledno. „Kukavica“, promrmljala je po saznanju da je Konrad otišao. Tada general otkriva izdaju; povlači se u svoju lovačku kolibu, a on i njegova žena više nikada ne progovaraju ni reč. Nekoliko godina kasnije ona umire. Sledećih 40 godina, koliko prolazi do trenutka sa početka romana, General pokušava da shvati šta se dogodilo i zbog čega.

Pre svega, ovo je roman o samospoznaji, o „istini, o onoj pravoj istini koja leži zakopana ispod uloga, kostima, životnih scenarija, ali se [ipak] ne zaboravlja“. Mogu da prođu godine i decenije pre nego što se ona ponovo otkrije.

Možda ovo i nije knjiga za mlade; u njoj nema mnogo nade, osim one nade davno zaboravljene u nevinosti i optimizmu detinjstva, kada smo još uvek očekivali darežljivost i verovali da nam ljudi ne žele zlo.

„To je ideja koja se kod većine javlja kasnije“, saznajemo čitajući o dečaku koji odlazi u internat, zauvek ostavljajući svoje detinjstvo za sobom. „Decenije prolaze, šetajući kroz zamračenu sobu u kojoj je neko preminuo, sećamo se zaboravljenih reči i šuma mora. Čini se kao da je u tim rečima sadržan smisao života, ali nakon toga uvek se priča o nečem drugom.“

Obnovljeno interesovanje za knjigu „Sveće gore do kraja“ delimično može da se objasni istorijskim događajima, proširenjem Evropske unije na države koje su nekada bile deo Carstva – ova knjiga, po duši svog tvorca pripada habzburškoj centralnoj Evropi, multietničkom konglomeratu jezika, kultura i naroda. Možda je baš sada vreme da ponovo dozvolimo sebi ta osećanja i da iz našeg kolektivnog sećanja naučimo kako da razumemo jednu takvu konstelaciju što će nam pomoći u budućnosti.

Marai nas poziva da mu se pridružimo na putovanju kroz sećanje koje bledi, duž staze obrasle korovom, prateći trenutke iskustva koji čine naše živote, vraćajući se nazad, sve dalje i dalje u prošlost. Vodi nas sa sobom dok krči svoj put kroz gotovo neprohodno carstvo zaborava kako bismo ponovo pronašli sebe.

Autor: Dardis Meknami, maj 2010.
Izvor: theviennareview.at
Prevod: Maja Horvat