Prikaz knjige „Mileva Ajnštajn: Teorija tuge“: Nesavladiv okov nečinjenja i pasivnosti

Pre nekoliko godina čuvena Glen Klouz bila je nominovana za Oskara za ulogu u filmu „Žena“ u kojem glumi suprugu, koja uoči dodeljivanja Nobelove nagrade za književnost njenom mužu preispituje svrhu svog života koji je nesebično bila posvetila izgradnji njegovog uspeha žrtvujući sopstvene težnje, nadanja i želje. „Mileva Ajnštajn: Teorija tuge“, nova knjiga Slavenke Drakulić koju je Laguna nedavno izdala, ima vrlo sličnu tematiku, iako je njena junakinja živela mnogo decenija ranije: žena koja je bila supruga i najbliža saradnica čuvenog Alberta Ajnštajna, ali je, sem nas u njenoj rodnoj zemlji, ostatak sveta gotovo uopšte nije upamtio. Dok je on radio na svojoj teoriji relativnosti koja će ga proslaviti i načiniti najpoznatijim naučnikom svih vremena, ona će živeti po postulatima teorije tuge, zaklonjena senkom svog slavnog muža, ali i senkom greha koji je počinila.

Nakon njegove nečuvene rečenice upućene njoj – „Ti ćeš se brinuti za čistoću moje odeće, rublja i posteljine, da redovno dobivam tri obroka u svoju sobu… od mene nećeš očekivati intimnosti niti ćeš mi prigovarati na bilo koji način“ – usledio je razlaz nakon više od decenije braka i rađanja zajedničke dece. Kako su se upoznali, kako su živeli, kako je uspela da upiše teorijsku fiziku u vreme kada su retke bile žene koje su studirale bilo šta, a kamoli nešto toliko složeno, i kako je došlo do kraha njihove veze i Milevinog tonjenja u zaborav, sve su to pitanja obrađena u ovoj knjizi. Zašto je zanemarila sopstvene profesionalne ambicije i snove i pritom i ćutala o svim poniženjima koje je trpela od tog natprirodno inteligentnog, ali istovremeno i svojeglavog, i emocionalno nepristupačnog, i nezrelog čoveka, pitanja su na koja verovatno nikada nećemo dobiti tačne odgovore, te nam ostaje samo da saosećamo sa ženom koja je umesto rata s mužem izabrala brigu o deci, rešivši, verovatno zarad njih, da ne kalja ugled njihovog oca.

Mileva je od rođenja navikla na tugu i muke: rodila se šepava, bila je podvrgnuta podsmehu zbog svoje želje da studira, a onda je nakon udaje naišla i na prezir Albertove majke zbog svog porekla i zbog gubitka prvog deteta. Stoga je verovatno i naučila da trpi i prima udarce i da ih nikada ne uzvraća. A to je značilo izvesnu sklonost pasivnosti i prepuštanju sudbini. Sklonost predaji. Verovatno je zato i prihvatala Albertovu surovost i povlačila se pred njom. Svakako je za to imala i praktične razloge: nije imala ni novca, ni nasledstva, ni zdravlja i lepote, a ni posla zbog brige o deci. No previše jada ume da se pretvori u bes i probudi u čoveku uspavani ponos. Pa nije nju otac školovao da bi nevernom mužu prala rublje i ćutke mu donosila hranu i pospremala za njim. I kad su joj vršnjaci na časovima fizike dobacivali uvrede upola glasa, ona je uzvraćala tako što bi na kraju godine imala bolje ocene od njih. Sarkastičan i nezreo, Albert je znao da uvredi ljude, ne shvatajući uvek da su to osobe od emocija, pa zašto onda svojim uslovima ne bi uvredio i ponizio onu koja je njemu, nespretnom i neprilagođenom, oduvek bila zaštitnica, koleginica, majka njegove dece i saradnica? Ta njegova osobina da ne poštuje zadane okvire mu jeste pomogla da u teorijskoj fizici dođe do ključnih otkrića, ali ga je u privatnom životu načinila hladnim i bezobzirnim.

Doduše, Mileva, realna i razumna, prihvata da u raspadu braka ima možda i njene krivice: nakon što su u potrazi za boljom karijerom u Novom Sadu za sobom ostavili svoje prvo dete, ćerku Lizerl, Mileva se, suočena sa grižom savesti, toliko posvetila odgajanju mlađih sinova da je izgubila sebe i postala mrzovoljna, turobna i nedruželjubiva. Kao da su joj deca bila pojas za spasavanje od same sebe i praznine koju je Lizerl ostavila u njoj. I stoga joj se duševno stanje pogoršavalo: kao da nogu nije vukla za sobom samo zbog šepavosti, nego i zbog železne kugle boli i kajanja večito privezane za nju.

Puna empatije, saosećanja i pronicljivosti, Slavenka Drakulić nas podseća da je Mileva imala udela u Ajnštajnovom radu: pomagala mu je u pregledu literature, razrađivala s njim ideje, radila na matematičkim dokazima teorija bez kojih on ne bi mogao da ih objavi. Pripremala mu je čak i predavanja.

Priča se niže kroz sećanja o zajedničkom životu koja se Milevi javljaju dok sedi u kuhinji s Albertovim pismom pred sobom; dok 1914. vozom putuje nazad u Cirih izgubivši rat s Albertom i suočena s početkom pravog rata u Evropi; dok od 1916. do 1919. godine leži u bolnici nakon nekoliko pretrpljenih srčanih udara; dok sedi na balkonu vile koju je kupila od novčanog dela Albertove Nobelove nagrade, što je bio jedan od uslova da mu dâ razvod; i, naposletku, u sanatorijumu u koji je morala da smesti mlađeg sina koji je usled svih njihovih krahova i slomova i sam razvio duševnu nestabilnost. Kroz sve te događaje prikazuje se jedan život sastavljen od pogreški i krivih odluka, neuspeha, griže savesti, gorčine, ljubomore, razočaranja i nesavladivog nečinjenja i pasivnosti. Život žene koja je širila tugu oko sebe i njome, poput mrlje od mastila, prekrila i sve svoje bližnje: oca, muža, sinove, sestru i prijatelje.

Autor: Miroslav Bašić Palković