Prikaz knjige Gradimira Stojkovića, „Peta devojčica, Marja“

Redakcija Lagune pozvala je mlade čitaoce da čitaju i pišu o knjigama u izdanju Male Lagune. Jovana, učenica četvrtog razreda iz Niša, odgovorila je na izazov Lagune i napisala prikaz o knjizi Gradimira Stojkovića.

„Peta devojčica, Marja“ je roman namenjen devojčicama i dečacima. Sam naslov je interesantan i nameće pitanje zašto i kako peta devojčica?

Pisac nas na zanimljiv način vodi kroz srećne i tužne trenutke koje preživljavaju junaci ove knjige. Aleksandar, zvani Oleko i Marja, devojčica ruskog porekla, učenici su četvrtog razreda i žive u Beogradu. Sedeli su u istoj klupi i od trenutka kada je stigla u njihov razred, postali su nerazdvojni. Ona je u stvari bila peta devojčica u odeljenju, pa otuda i naslov romana. Njihovo drugarstvo je vremenom preraslo u pravu ljubav, a da oni toga nisu ni bili svesni. Odeljenje IV/3 je bilo veoma prepoznatljivo. Oleko je bio vešt u smišljanju jezikolomki, kao i u glumi, dok je Uroš važio za najpametnijeg, a Čiba je zbog stalnih svađa i tuča bio premešten u drugu školu. Imali su učiteljicu Dušanku koju su obožavali, kao i ona njih. Kroz igru su dolazili do znanja i nikada im nije bilo dosadno.

Ljubavna priča naših glavnih junaka, Oleka i Marje, biće prekinuta zbog njene bolesti i odlaska u daleku Rusiju. Posle mnogo godina njihovi putevi će se ponovo ukrstiti. Tada će biti već odrasli ljudi koji imaju svoje porodice i decu čija su imena bila uspomene na njihovu veliku ljubav.

Posebno me je privukao ovaj roman jer sam i ja đak četvrtog razreda i imam učiteljicu koju ne bih menjala. Borila bih se za nju, baš kao što su se borili junaci ove knjige. Dirnulo me je to što su oni, iako deca, često bili hrabriji od odraslih i pomagali ljudima u nevolji. Umeli su i da slažu kad zatreba, ali samo da bi izbegli kaznu. Rastužila me je Olekova izjava posle razgovora sa Marjinim dekom: „Šteta što nisam imao takvog dedu. U stvari, nisam imao nikakvog dedu!“ I ja, nažalost, nemam nikakvog deku.

Raduje me što sam iz ovog romana i naučila nešto novo. Nisam znala da se za onog ko živi u Malom Mokrom Lugu kaže Malomokrolužanin, niti da postoji mesto Ba. A naučila sam i jednu novu izreku od Marjinog dede: „Sačekajte da prođe malo vremena, da se duhovi smire!“ Ne treba da žurimo kada donosimo neku odluku, već da dobro razmislimo pre toga.

Ako želite da saznate šta je drugarstvo, kako izgleda biti zaljubljen, koliko bole rastanci, pročitajte ovu knjigu! Uspomene iz đačkog života su neprocenjive!

Autor: Jovana, 10 godina