VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Prikaz knjige „Gen: Intimna istorija“, autora Sidarte Mukardžija

Mnogo pre početka dokumentovanja prošlosti, ljudi su prepoznali da roditelji na svoju decu prenose nešto – nazovimo to „sličnošću“ – a onda deca to prenose na svoju decu, i tako redom generacijama. Ali kako?

Još u VI veku pre nove ere, Pitagora je teoretisao da muška semena prenose informacije u ženska tela, obezbeđujući im ishranu. Dve stotine godina kasnije, Aristotel, posmatrajući kako neki Grci liče na svoje majke i bake, iznosi pretpostavku da i žene, kao i muškarci, u krvi nose ovu sličnost. (Mi i danas govorimo o krvnim potomcima i krvnim srodnicima.) Aristotel je, s pravom, tvrdio da stvorenja prenose ne samo materijal, kao što je drvo za stolare, već prenose i poruku ‒ „oblik i formu“.

U naredna dva milenijuma nismo naučili mnogo toga novog. Kada je Čarls Darvin 1859. objavio delo „Postanak vrsta putem prirodnog odabiranja ili očuvanje povlašćenih rasa u borbi za život“, bio je savršeno svestan neprijatne činjenice da je čitava njegova teorija evolucije zasnovana na temeljima koje je bilo nemoguće videti. Teorija nasleđivanja je tek trebalo da se pojavi.

Nemački biolog Avgust Vajsman je 1883. odsekao repove sa sedam ženki i pet mužjaka belog miša. Da li će njihovi potomci imati repove ili ne? Nama je odgovor očigledan, ali u to vreme niko nije znao sa sigurnošću. Pre nego što je okončao istraživanje, Vajsman je odsekao 901 rep proučavajući pet generacija miševa. Nijedan miš se nije rodio bez repa. I tako se naučni napredak  nastavlja.

Nauka o nasleđivanju je bila „karika koja nedostaje“, proročki je izjavio H. Dž. Vels početkom XX veka: „Ovo neistraženo polje znanja na granici između biologije i antropologije; ovo polje, koje je u praktičnom smislu danas jednako neistraženo, koliko je bilo i u doba Platona, jeste, a to je očigledna istina, 10 puta značajnije za čovečanstvo od svih hemija i fizika, svih tehničkih i industrijskih nauka koje su ikada otkrivene ili će tek biti otkrivene.“

Ova nedostajuća nauka danas je poznata kao genetika. Neuhvatljivu česticu na kojoj je zasnovana, osnovnu jedinicu biološke informacije, nazivamo gen. Ali prvo je trebalo izmisliti ideju o genu. A zatim je trebalo otkriti i sâm fizički entitet, prisutan u svakoj ćeliji našeg organizma, u svakom živom biću. Priča o dolasku na ideju i otkriću je već ispričana, deo po deo, na različite načine, ali nikada ranije tako obimno i tako veličanstveno kako je to učinio Sidarta Mukardži u svojoj knjizi „Gen“. U potpunosti je opravdao tvrdnju da je to „jedna od najmoćnijih i najopasnijih ideja u istoriji nauke.“

Kao što je činio i u svojoj istoriji kancera, pod nazivom „The Emperor of All Maladies“ („Car svih bolesti“, 2010), koja mu je donela Pulicerovu nagradu, Mukardži je svom predmetu pristupio iz svih uglova, sa velike distance koja donosi jasan uvid, ali i vrlo intimno. Priču je stavio u okvire iz kojih saznajemo deliće njegove porodične istorije: njegov rođak i dvojica stričeva „patili su od različitih duševnih bolesti“, a avet ovih mentalnih bolesti, verovatno nasleđenih ili naslednih, proganjao je članove njegove porodice i opsedao njegovu maštu. Ove dve knjige čine veličanstven par. Knjiga „The Emperor of All Maladies“ predstavlja, kako autor navodi, priču o iskvarenom genetskom kodu, koji naginje malignitetu. Nova knjiga joj, u tom smislu, prethodi.

„Na prvi pogled, ništa u vezi sa svetom prirode ne nagoveštava postojanje gena“, napisao je. „Štaviše, morate da izvodite vrlo čudne eksperimente da biste otkrili pojam diskretnih čestica nasleđa.“ Čovek koji je izvršio ova bizarna ispitivanja bio je monah Gregor Mendel, koji je živeo u opatiji u Brnu, u nekadašnjoj Austro-Ugarskoj (danas Češkoj Republici). Opatija je posedovala pet jutara bašte. Budući da mu je opat zabranio da eksperimentiše na poljskim miševima, Mendel je počeo da uzgaja grašak. I nije ih samo sadio; pravio je hibride, ukrštao visoke sa niskim biljkama, belo sa ljubičastim cvećem, glatke mahune sa hrapavim mahunama.
 
„Postepeno je počeo da razabire obrasce u podacima – neočekivane postojanosti, sačuvane razmere, brojčane ritmove“, napisao je Mukardži. „ Konačno je zadro u unutrašnju logiku nasleđivanja..“ Nakon gotovo osam godina napornog rada, napisao je članak, koji je 1865. pročitao pred prostorijom punom zemljoradnika i botaničara u Brnu, a objavio ga je u godišnjaku „Proceedings of the Brno Natural Science Society“. A onda – ništa. Istorija nauke je zamršena mreža, a ne logičan tok, i tokom četiri decenije Mendelov pionirski poduhvat – „istraživanje na kojem se zasniva moderna biologija“, kako ga Mukardži opisuje bez mnogo preterivanja – zapravo, ne postoji.

Zasnivanje moderne biologije moralo je da sačeka početak XX veka. Mendelov zaboravljeni članak otkrivaju biolozi u Amsterdamu, Kembridžu i u drugim mestima. Mendel je otkrio osnovnu jedinicu nasleđivanja, dokazao da mora da postoji takva jedinica, a onda joj je danski botaničar, Vilhelm Johansen dao ime: „gen“, kako je rekao – „jedna, vrlo primenljiva, mala reč“.

Šta je gen? U početku je bio apstrakcija, enigma, „duh koji vreba u biološkoj mašini“, napisao je Mukardži. Po definiciji, gen je nosilac bilo koje osobine koja je nasledna ili delimično nasledna. Neko bi mogao da kaže da postoje geni za boju očiju, visinu, pa čak i inteligenciju. Ali neke osobine su bolje definisane od drugih. Ljudi su dugo uzgajali pse, na primer, da budu „kratkodlaki, dugodlaki, šareni, dvobojni, krivonogi, bez dlake, kratkih repova, opasni, blage naravi, stidljivi, oprezni, ratoborni“.

U XX veku, nove tehnologije i nove discipline su ovu apstraktnu i hipotetičku ideju dovele u jasniji fokus. Do otkrovenja je došlo zahvaljujući Džejmsu Votsonu, Frensisu Kriku i Rosalind Frenklin i njihovom otkriću živopisne fizičke forme, čuvene dvostruke spirale, izuvijanog baznog para DNK. Geni su nanizani na hromozomima, poput perlica na nitima (najčešće poređenje). Naučnici su ih izolovali i izbrojali: 21.000 do 23.000 čine ljudsko biće.

Gen predstavlja poruku. To je uputstvo za izgradnju proteina. On predstavlja šematski prikaz strukture, ili da budemo precizniji, kako je Ričard Dokins sugerisao, uputstvo za dešifrovanje procesa. Genom je zapravo algoritam, a u isto vreme, on je i kod, koji je potrebno marljivo i pametno dešifrovati. To je početak i kraj beskonačnog kruga života: gen je poruka, koja gradi protein, koji kreira oblik i funkciju, koju reguliše gen.

Mukardži ispisuje istoriju gena ne samo hronološki, već i tematski. To je neophodno. Nauka, inače, retko napreduje po nekom uređenom logičkom sledu, a genetika je posebna jer prati i utiče na mnoge nauke istovremeno: biologiju, informacione nauke, pa čak i psihijatriju. Genetika je takođe odigrala svoju ulogu i u najmračnijim epizodama istorije XX veka. Setimo se samo da je nacistička genetika imala sopstvene ciljeve, rad na unapređivanju Natčoveka i eliminaciji maloumnih i „degenerika“. Ali društveni podsticaj za nastanak eugenike pojavio se i ranije, u Engleskoj i Sjedinjenim Državama. Ne tako davno, živeli smo u raskolu nastalom zbog pogrešno shvaćenog pojma rase. Osamdesetih godina, Džejms K. Vilson i Ričard Herstajn povezuju kriminalno nasilje sa „lošim genima“ u delu „Crime and Human Nature“ („Kriminal i ljudska priroda“). Herstajn se ponovo oglasio devedesetih godina, sa problematičnim delom „The Bell Curve“ („Zakrivljenost zvona“), koje je napisao u saradnji sa Čarlsom Murejem, a u kojoj se tvrdi da belci i Azijati imaju genetičku prednost nad ljudima afričkog porekla kad je reč o „intelektualnim sposobnostima“. 

Mukardžijeva analiza ovih epizoda je jasna, i po mom mišljenju, konačna. On smatra da su definicije „inteligencije“ nedovoljno široke i suviše različite, a da su testovi za određivanje njene vrednosti loše osmišljeni i kulturološki obojeni. Kako bismo na pravi način razumeli šta je u ovoj raspravi sporno, neophodno je da shvatimo koliko su veštačke naše rasne kategorije. Naučna revolucija proistekla iz istraživanja ljudskog genoma (Human Genom Project) i sve što je usledilo nakon toga, omogućilo nam je statistička merenja genetskog diverziteta unutar grupa koje klasifikujemo kao „rase“. Među rasama, razlike su neznatne; unutar rasa, razlike su ogromne.

Gen jeste, ali i nije, nešto što određuje naš identitet. Neophodno je da prihvatimo i razumemo ovaj paradoks. Dok saznajemo na koji način nas naš genom definiše, moramo da naučimo i kako da ga prevaziđemo. Gen je, u eri rekombinovanja DNK, postao instrument sopstvene manipulacije. Danas postoje genske terapije i uređivanje gena. U takozvanom „post-genomskom“ svetu, u našim rukama će biti moć koliko uzbudljiva, toliko i opasna, smatra Mukardži. Jednostavno rečeno, „Naučićemo da čitamo i ispisujemo sebe, sami sebe“. 

Izvor: nytimes.com
Prevod: Maja Horvat


Povezani naslovi
knjižara kakvu dosad niste videli  laguna knjige Knjižara kakvu dosad niste videli!
13.12.2018.
Knjižara, prodavnica poklona, ploča, zabavnih igrica i kafe! Sve na jednom mestu u novootvorenoj Delfi knjižari „Borislav Pekić“ u Knez Mihailovoj ulici koja je i najveći Lagunin klub čitalaca. ...
više
 mesečeva sestra lusinde rajli od 14 decembra u prodaji laguna knjige „Mesečeva sestra“ Lusinde Rajli od 14. decembra u prodaji
13.12.2018.
„Mesečeva sestra“ je peti roman u serijalu „Sedam sestara“ Lusinde Rajli. U romanu upoznajemo Tigi, jednu od šest usvojenih beba koje su odrasle u bogatstvu u izolovanom zamku u Švajcarskoj. Kad je nj...
više
 talentovani gospodin ripli dekster za početnike laguna knjige „Talentovani gospodin Ripli“: Dekster za početnike
13.12.2018.
On je Tom Ripli. Zgodini i inteligentni mladić pred kojim je ceo život. U pitanju je hedonistički nastrojeni dvadesetpetogodišnjak spreman da prigrabi sva uživanja u slastima i mastima koja mu život p...
više
noć knjige 14 decembra od 17 sati do ponoći laguna knjige Noć knjige – 14. decembra od 17 sati do ponoći
13.12.2018.
Dragi čitaoci, pripreme za još jednu Noć knjige mogu da počnu! U petak 14. decembra od 17 sati do ponoći u Laguninim klubovima čitalaca i knjižarama Delfi održaće se devetnaesta regionalna manifest...
više