VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Pisanje je egzibicija u vazduhu bez padobrana

Novi roman Zorana S. Nikolića, „Smrt za poneti“ (Laguna, 2016) bavi se jednom od najstarijih književnih tema, i obračunava se s njom nemilosrdno, zagledajući je sa svih strana i ispitujući njena mnogobrojna lica. Smrt u Nikolićevoj pripovesti je i san i ludilo, a samo oni koji se sa njom hrabro suoče, uspevaju i da je nadigraju.

Zoran S. Nikolić autor je i knjiga „Poverljiv materijal“, „Rečeno kao ubijeno“, Onog u sebi“ i „Ovo naše doba“. Priredio je knjige „Stara Priština, poznavanje grada u crtežu Radomira Paje Jankovića“ i „Afera Pahomije“. Urednik je „Vranjskih knjiga“.

Vaš novi roman „Smrt za poneti“ sastoji se iz dva dela; prvi nalikuje kakvom arhivu smrti izvučenih iz sećanja vašeg junaka Janka Klindupa, dok drugi uvodi dimenziju fantastičnog kada fejsbuk i internet postanu portal za komunikaciju između mrtvih i živih. Koji je od ova dva narativa prikladniji temi smrti?

- Struktura romana „Smrt za poneti“ je deo za kojim sam tragao poslenjih godina, deo koji nisam posedovao da bi delo bilo završeno. Inače, pisanje shvatam kao vrhunsku kreaciju, a to bi značilo da je pisanje egzibicija u vazduhu bez padobrana i spremnost da pristanete i na tragičan ishod. Kada sam rukopos okončao, u prvom naknadnom čitanju sam video izvesnu opasnost koju odabrana struktura nosi, ali sam i bio uveren da je nova i da će pomoći tekstu, da je lišena standardnog romanesknog klišea, da će olakšati čitanje. Prvi deo, kao galerija pokojnika koji nisu mrtvi, jeste, u stvari, inventarisanje mentalnih Jankovih postulata, nešto kao njegove tajne misli koje nikome ne iznosi, tek sa naznakama fantastičnog, sa blagim uvođenjem iznadrealnih elemenata, koji mogu biti gledani i kao život u snovima, ali i kao klasično ludilo glavnog junaka, a samu smrt možemo posmatrati kao nešto natprirodno, kao san ili kao ludilo, zar ne? Precizan odgovor na Vaše pitanje bi glasio da se dva narativa, kako ih određujete, stapaju, da je prvi u funkciji naknadnog, istodobno i završnog. Opet, ukoliko insistirate, na ličnom, terapijskom planu situacija je okrenuta, jer u meni, kada ne nastupam kao pisac, drugi deo ima ulogu da opravda sve ono iz prvog.

U pisanju kog dela ste se osećali lagodnije?

- O tome do sada nisam razmišljao... Prvi deo sadrži mnogo detalja koje dobro znam, pa je moj postfestum pristup emotivniji. Drugi deo je u pisanju bio kao dobra relaksacija . Dakle, preciznije, u prvom delu sam bolje vladao tematskim elementima, ali je drugi deo bio lagodniji, opušteniji, pa je zato i maštovitiji i autoru draži.

„Mreža“ je zaposela sve aspekte naših života. Deluje da je još samo smrt ostala of-lajn?

- Ne bih se sasvim složio, mada ne bih ni decidno negirao, jer nisam u potpunosti siguran gde je granica između fantastičnog i realnog, između of-lajn i on-lajn života. Ako je smrt samo naličje života, onda bi isto važilo i za smrt. Na sreću, literatura nije u ovom slučaju u problemu, za nju su fantastična i realna smrt jednake. Zahvalan sam onoj hispanoameričkoj teoriji, odnosno zahvalan sam što sam na nju još u ranoj mladosti naišao, koja veli da nema fantastike, da je realna svaka zamisao. Možda očekujete da na ovom mestu budem elementarniji, pa da Vas ne izneverim: kada se konektujemo, kada smo u on-lajn statusu, mi komuniciramo sa stvarnim ljudima, koji pokazuju sve duhovne osobine kao i u of-lajn komunikaciji, dobre ili rđave, samo što nas ne opterećuju gestikulacijom, mimikom, neprijatnim mirisom telesnih izlučevina. Slično je i sam mrtvima, jer i sa njima opštimo samo u duhovnim relacijama.  Da ne bude zabune, ne mislim na spiritualističke seanse, već na komunikaciju preko naše memorijske baze.

Smrt u prvom delu vaše knjige ima brojna lica. Jesu li ona zapravo izvesna naličja života?

- „Smrt je zabrana“, tako počinjem roman. Ukoliko to prihvatimo i odnosimo se tako prema njoj, ona će to stvarno i biti, a mi ćemo biti njen rob ili rob onih kojima smo poverili svoju smrt: velesveštenici, ideolozi, vođe, gurui svake vrste. Vidite, smrt je tema o kojoj tako mnogo razmišljamo, i o svojoj i o tuđoj, a tako malo iskreno govorimo, i zato ona tako pogubno deluje na ljude i pre nego nastupi. Smrt je nevažna, samo nemoj da nas sputava decenijama pre svoje emanacije. Jezivo je kada ona mrači život ljudima u punoj snazi, kada ide ukorak sa životom. Prirodno je jedino da ona traje taj jedan sekund, da nastupi kada joj je i vreme, da pre toga mi budemo njeni vlasnici, njeni kontrolori, da joj se ne predajemo pre vremena.

I zgrade u vašem romanu, odnosno u Jankovoj svesti, imaju različita lica: smeju se, plaču, spavaju... Posle kažete da je jedna od tri osnovne ljudske težnje da izgradi sopstveni dom po svojoj meri. Je li i taj poriv samo pokušaj da se na neki način osmisli život, a sa njim i jedina stvarna konačnost?

- Dobro ste primetili. Arhitekta Janko vodi svoju ključnu borbu u prvom delu, on se tu formira kao jaka osoba, a konačni obračun u romanu je unapred rešen u njegovu korist. Naravno, njegovo oružje nije samo suočavanje sa smrću, njegovo najmoćnije oružje jeste odnos prema životu. Takav odnos obeležen je promišljanjem i stvaranjem. On je po profesiji onaj koji kreira za druge, ali i za sebe, što je mnogo teže i zahteva ispunjavanje mnogo više teških uslova.

Kroz čitavu vašu priču provlači se i jedan insekt, bogomoljka?

- Bogomoljka je među mojim prvim dečjim, ali i detinjim mističnim fascinacijama, a njena jedinstvenost se potom samo potvrđivala. Najpre, ne znate da li je grančica ili insekt, ne znate da li je živa ili mrtva, ne znate koje je boje, ne znate da li je sa ove planete... Ona je za mene simbol neodređenosti, mistike, sposobnost da bude ono što joj pripišemo. Opet, u pomnoj analizi romana dr Nebojša Lazić je naveo reči Endrjua T. Kamingsa iz knjige Sve o simbolima: „Bogomoljka predstavlja upravljanje, sposobnost da se rukuje vremenom, razumevanje ciklične prirode vremena, sposobnost da se kreće između trenutaka, sposobnost da se ostane miran i tih, kao i čovekove odbrambene strategije“.
 
Interesantna je i ilustracija koju iznosite na temu razlike između države i porodice. Kažete da je lakše nositi se sa dogmatskim sistemom nego sa samoživošću najbližih?

- Onom zlu koje dolazi iz sopstvene porodice nema ravnog. Ni približno. Od takvog zla nema odbrane, jer gubite nezavisno od ishoda borbe. Zapravo, nemate ni načina da se borite, jer je svako suprotstavljanje zlu već gotovo zlo. Jedan moj rukopis, za koji nisam siguran da li će biti završen u potpunosti, upravo ima tu temu, a svog junaka sam opremio snagom da malo trpi, da malo stvara odstupnicu, da bude umereno lukav, ali ne pritom i zao, jer je lukavstvo rđava osobina, da prikuplja snagu za udaljavanje sa planete zvane porodica i da zatim pribegne stvaranju svoje porodice u svom svetu, pri čemu će već znati šta sve ne treba da čini, ali će imati nedoumice šta treba činiti. Problem u rukopisu je ishod, jer nisam siguran koji od nekoliko da odaberem... Ipak, prava muka je u tome što niti jedan nije u tekstu utemeljen. Što se tiče dogmatskih državnih sistema, oni su kao elementarna nepogoda. Zemljotresi su štetni, ali im ti lično nisi cilj, pa zlo koje nanesu lakše primimo.

Za knjigu o smrti, roman „Smrt za poneti“ se završava neočekivano optimistično? Ili biste vi rekli da je pre u pitanju pomirljivost nego optimizam?

- Od prve zamisli sam planirao da na kraju Janka ubijem, ali je on bio lukaviji od pisca. Tek sam u poslednjoj trećini shvatio da je pripremio sve da me nadživi, da je nemoguće da ga vidim mrtvog. Jesam ga ja stvorio i postavio da se bori sa smrću, ali je bio uspešniji no što sam očekivao. Kada sam shvatio sve ovo, morao sam da napravim dvodnevnu stanku u pisanju, što nije malo, jer sam svakodnevno samo to pisao mesec i po dana, da mu se divim i da mu olakšam muke sa zadrtim piscem.

Autor: Tijana Stanojev Kosanović 
Izvor: Vršačka kula 


Povezani naslovi
posetili su knjižaru na dan zaljubljenih, a tamo ih je čekalo neodoljivo iznenađenje laguna knjige Posetili su knjižaru na Dan zaljubljenih, a tamo ih je čekalo neodoljivo iznenađenje
15.02.2019.
Delfi knjižare su poznate kao omiljeno mesto velikog broja zaljubljenika u knjigu, a od nedavno, otvaranjem knjižare „Borislav Pekić“ u Knez Mihailovoj ulici, postale su i mesto na koje ljubitelji dob...
više
laguna na 20 salonu knjige i grafike u pirotu laguna knjige Laguna na 20. Salonu knjige i grafike u Pirotu
14.02.2019.
Dom kulture i Narodna biblioteka Pirot pod pokroviteljstvom Grada Pirota organizuju dvadeseti Salon knjige i grafike u Pirotu koji će biti održan od 14. do 21. februara u Hali „Kej“. Laguna se ...
više
književno veče miomira petrovića u kući kralja petra i laguna knjige Književno veče Miomira Petrovića u Kući kralja Petra I
14.02.2019.
Književno veče „Vavilonska kula“ sa Miomirom Petrovićem, autorom romana „Black Lights“, održaće se u četvrtak 28. februara u 19 sati u Kući kralja Petra I u Beogradu, u sklopu projekta „Isidora nas sl...
više
zašto je borhes mrzeo fudbal  laguna knjige Zašto je Borhes mrzeo fudbal?
14.02.2019.
„Fudbal je popularan“, primetio je Horhe Luis Borhes, „zato što je glupost popularna.“ Na prvi pogled, animozitet argentinskog pisca prema „lepoj igri“ predstavlja tipičan negativan stav prema ...
više