Laguna - Bukmarker - Pisac mora imati ključ sopstvenog dela - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Pisac mora imati ključ sopstvenog dela

Postoje teme u književnosti koje se same nametnu i za kojima ne tragamo. One su plod našeg čitalačkog obzorja ili potreba za promenom dosadašnjeg romanesknog sveta. Tako je nastao roman „I živ i mrtav“, kao pokušaj da iz vrtloga savremenog života kročim u istorijsko i tematski svevremeno. Kada sam počeo da prikupljam građu o hajducima u periodu između dva svetska rata, samo sam naslućivao razlike u odnosu na predstave o epskom partenonu, kojem su hajduci nekada pripadali. Njihova odličja su se promenila, a etički principi detronizovali. U saglasju s tim, istorijske i dokumentarističke izvore posmatrao sam neorealistički, bez crta romantičarske idelogije, noseći se mišlju da stvorim film koji se čita. Ta arhetipska sirovost i surovost, pomaljala se kroz prizmu pisca kao novog barbarogenija, koji u svojoj naivnosti pokušava da označi svet onakvim kakav nikako ne treba da bude. Tu novu književnu egzistenciju će ponajmanje činiti mimetičko i tragički uzvišeno, već više folklorno, karnevalsko i groteskno, koje vrhuni u jezovitom i gorko karikaturalnom.

Roman „I živ i mrtav“ nastajao je na osnovu istorijske i dokumentarističke građe, bez koje se ne bi moglo kročiti ni u prvi red teksta. Preda mnom behu „Listovi iz hajdučije“ Pere Todorovića, fragmenti koje je objavljivao krajem devetnaestog veka u svojim Malim novinama, užasnut nad sudbinom ondašnje Srbije kojom vladaju pohara, razbojništvo i zločin. Značaj ovih članaka je ne samo u tome što su do današnjeg dana najozbiljnija studija karaktera, zlehudih zbitija, socijalne slike toga doba, već i jasan etički i filozofski stav prema nepravdi i zlu, koje postaje formula jednog društva u duhovnom umiranju. Pera Todorović pomno prati tadašnji Čačanski proces, suđenje hajdučkoj družini Milana Brkića, koji bi i danas bio neverovatnih razmera, podrazumevajući stotinu optuženika i preko hiljadu ispitanika. Todorović nam ukazuje na jedan od ključnih metodoloških i pojmovnih problema, postavlja pitanje imamo li pravo zvati zločince istim imenim, kao one koji su nas od vekovnog zla i muke branili kroz istoriju. Možemo li ih bez stida zvati hajducima, kao i slobodarske pretke? Čini se, ipak, da terminologija i nomenklatura ne podležu posebnim etičkim različitostima, te mnoga slična pitanja i danas bivaju zapretana, ostavljajući nas bez pravog odgovora.

Ma kako bilo, suština odnosa se ipak menja, svesni smo da hajdučija krajem devetnaestog veka i u periodu između dva svetska rata dobija pogrdno obličje, da se epski kvalifikativi i atributi preobražavaju u sopstvenu negaciju, a hajduci postaju etičke kreature bez epske aure. Trebalo je takve ljude utkati u roman, ali na način da njihove književne karakterizacije ne izgube životnu srž i pretvore se samo u negativnu dimenziju stvarnosti, da ne postanu neprepoznatljive senke života na ideološkom platnu nove realnosti. Kao književni likovi oni moraju sačuvati ljudsku ambivalneciju, koja više nije samo etičke i socijalne prirode, već i one za roman najsuštastvenije – estetske.

Druga važna publikacija koja je istovremeno predstavljala i najneposredniji dokumentaristički izvor jeste knjiga Šimona A. Đarmatija „Hajdučka vremena u Srbiji“. Autor je uložio veliki trud da od članaka, objavljenih u ondašnjoj Politici i Vremenu, oblikuje biografije hajduka, poštujući sve principe ovog žanra. Stvarajući neposredne predstave o životima, zlodelima, sudskim procesima, bekstvima iz zatvora, jatačkim skrivanjima, smrti i procesu nastajanja narodne legende, oblikovao sam jezgro buduće priče. Miloje Ignjatijević Koreja iz sela Banje kod Aranđelovca i Milivoje Marićević iz čuvenog ustaničkog Orašca,  kročili su na stranice romana kao hajduci Jovaš  i Varnava.

No, književno delo ište još živih podataka, činjenica, naznaka, asocijacija, motiva koji slikaju vreme koje nemamo kao sopstveno iskustvo. Veliku pomoć u tom smislu pružaju publikacije lokalnih istraživača, koje na osoben način dokumentuju prostor, doba i događaje. To su sećanja, kazivanja, fragmenti i anegdote Ranisava Lazarevića, Đorđa Milovojevića, istorijski romani Vojislava Veselinovića o feudalnoj porodici poslednjeg srpskog despota Pavla Bakića, koji je u šesnaestom veku stolovao na planini Venčac kod Aranđelovca. Takođe, i savremena arheološka saznanja o lokalitetu Dvorine u selu Banja, o velelepnom srednjovekovnom hramu, čije zidine naziremo tek početkom ovog veka. Prema naučnoj pretpostavci on pripada Nemanjićima, a ktitorstvo se pripisuje Milutinu ili caru Dušanu. O etnološkom i folklornom saznavao sam iz zapisa Mila Nedeljkovića i Vladete Kolarevića, koji su najbolji poznavaoci narodnog života Šumadije.

Roman „I živ i mrtav“ ponajviše je nalik predanju. Narodnim kazivanjima koja su po žanrovskoj prirodi na razini između mita, u koji se nekada bespogovormo verovalo, i bajke čiji je sadržaj izmišljen. Predanje je forma koja sadrži elemente stvarnosnog, istorijskog, mitskog, lokalnog, u čiju nas prirodu događaja kazivač mora uveriti. Takvu funkciju ima i pisac, pokašavajući da savremenog čitaoca uveri u istinitost svoje priče, unapred svestan da su i on i čitalac žrtve književnog obreda posvećenog jedinom božanstvu – fikciji.

Svaki pisac mora imati ključ sopstvenog dela. Onoga časa kad nasluti  njegove skrivene odaje, pred njim se raskriljuju dveri. To je onaj tren koji Džojs naziva epifanijom, bogojavljenjem, čas nadahnuća koji se pomalja iz nekog drugog duhovnog carstva i daruje Prometejev luč, kojim ispisujemo prve redove i stranice zamišljene knjige.

Roman „I živ i mrtav“ pisan je redukovanim stilskim izrazom, jezikom koji je kolokvijalan, živopisan, poetski. Uobličen je kroz niz fragmentarnih celina, koje uz narativ imaju i dodatak s pojašnjanjima, likovnim prilozima, čime se dodatno dokumentuje ili mistifikuje karakter priče. Roman je filmičan, s kratkim dijalozima, dramaturškim elementima i obrtima. Karakteriše ga sinkretičnost, težnja ka sjedinjavanju umetničkih izraza i formi, kao arhetip stvaranja, sintezi zvukovnog i likovnog. Roman „I živ i mrtav“ predstavlja složenu fikciju, spoj dokumentarističko-istorijskog i izmišljenog, u pokušaju da tvori savremeni narativni oblik koji pruža, nadasve, uživanje u čitanju.


Ivan Zlatković, autor
Izvor: Blic


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
lektira na korak od vas  laguna knjige Lektira na korak od vas!
12.08.2022.
Druga polovina avgusta savršen je period da svoje školarce polako pripremate za školu. U svim Delfi knjižarama, kao i na sajtovima laguna.rs i delfi.rs, možete pronaći lektiru za osnovnu i sred...
više
 knjiga o fotografiji albaharija i radakovića u konkurenciji za nagradu dksg laguna knjige „Knjiga o fotografiji“ Albaharija i Radakovića u konkurenciji za nagradu DKSG
12.08.2022.
U konkurenciji za nagradu Doma kulture „Studentski grad“ za najbolju knjigu nefikcijske proze, među pet naslova našla se i „Knjiga o fotografiji“ Davida Albaharija i Žarka Radakovića. Kao i u prvoj...
više
kako je tiktok postao mašinerija za bestselere laguna knjige Kako je TikTok postao mašinerija za bestselere
11.08.2022.
BookTok, na kome entuzijastični čitaoci dele preporuke za čitanje, počeo je kao inovacija, da bi postao oslonac izdavačke industrije, ali i dominantan pokretač prodaje beletrističkih dela. Veliki broj...
više
džon berent o zaostavštini romana ponoć u vrtu dobra i zla  laguna knjige Džon Berent o zaostavštini romana „Ponoć u vrtu dobra i zla“
11.08.2022.
Pre više od dve decenije knjiga „Ponoć u vrtu dobra i zla“ predstavila je Savanu ostatku sveta. Pisac Džon Berent je ponovo posetio ovaj grad 2015. godine. Objasnite nam kako se grad promenio o...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.