VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Oto Oltvanji: Jedan od bitnijih aspekata pisanja jeste uživljavanje u tuđu kožu

Oto Oltvanji jedan je od najznačanijih srpskih pisaca srednje generacije. Objavio je romane „Crne cipele“ (2005), „Kičma noći“ (2010) i „Iver“ (2015). Studirao je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poznat je i po prevodima američkih pisaca fantastike. Sredinom novembra prošle godine objavio je i svoju prvu zbirku priča pod nazivom „Priče misterije i magije“.



Oto u intervjuu internet časopisu Salome govori o detinjstvu i zavičaju, svojim ranim radovima, inspiraciji, o tome čega se plaše pisci horor romana, o tome da li mu se nekad dogodilo da se razočara u književnost, kao i o tome šta bi uveo u lektiru za osnovnu i srednju školu...

Detinjstvo i mladost ste proveli u Subotici, koja Vam je i dalje blizu srca. S obzirom na to da u Beogradu živite od 1991. godine, koji je Vaš grad?

Čuo sam od starijih i mudrijih kolega pisaca – kojima se već desilo nešto slično – da tvoj grad postaje onaj u kom si živeo najduže u životu. Ako računamo pauze u studiranju, trenutno sam tu negde, na granici zvaničnog prelaska iz Subotice u Beograd, i svakako će to vrlo brzo preteći na beogradsku stranu. Nemam ništa protiv. Kad imaš dve kuće, kažu da postaješ podvojena ličnost, ali moja glava je još manje-više čitava (nadam se). Osećam se na domaćem terenu u oba grada.

Da li se slažete s Milošem Crnjanskim koji je govorio: „Zavičaj – to je ono što izabereš“ ili sa Egziperijem koji tvrdi: „Ja dolazim iz detinjstva, tamo je moj zavičaj“? Ili je možda horor Vaš zavičaj?

Horor sigurno nije [smeh]. Kod mene ima elemenata oba principa. Oduvek sam se trudio da sam za sebe stvaram tradiciju. Mislim da je to moguće i poželjno. S druge strane, teško je odreći se detinjstva, verovatno ne bi ni trebalo. Imao sam tu sreću da mi je detinjstvo bilo dobro. I više nego dobro. Za to najviše mogu da zahvalim roditeljima i vremenu u kom sam odrastao. A danas mi je ono neprocenjiv izvor inspiracije. Obrnuo se pun krug.

Slučajni susret sa stripom „Zagor“ zauvek Vam je izmenio život. Recite nam malo detaljnije kako se to dogodilo?

Moglo je to da bude 1976. ili 1977, dakle, kad sam imao pet ili šest godina. Sa roditeljima sam se vraćao od jedne bake, na selu, do druge, u gradu. Pred zgradom gradske bake, u bašti koju su negovali stanari, našao sam nekakvu oštećenu, zaprljanu sveščicu šarene korice. Nedostajalo joj je poslednjih desetak strana. Bila je to Zagorova epizoda „Zaverenici“, treći i poslednji deo priče koja je započela „Karnevalom“. Na naslovnici su dvojica muškaraca u neobičnoj odeći bacala jednog još neobičnije odevenog – u crvenoj majici bez rukava, sa nepoznatim simbolom na grudima – sa litice u reku punu krokodila. Zavirivši u sveščicu, kao već tada veliki ljubitelj filmskih vesterna i krimića, instinktivno sam shvatio sve što je trebalo u vezi s tim nizom crno-belih sličica koje pričaju priču, uprkos tome što sam upao u njenu završnicu. Postoji ona legenda da je budućim piscima ili scenaristima bilo izuzetno korisno kad bi nabavili samo prvi ili samo treći deo neke trodelne priče u „Zlatnoj seriji“ ili „Lunovom magnus stripu“. Tada su mogli da izmaštaju/pretpostave početak ili kraj. Pakao je nastupio tek kad ostanu zaglavljeni samo sa središnjim delom.

I bila je to uzbudljiva priča: maskirani zaverenici iz južnjačkih aristokratskih krugova, živopisni obračuni, tetovirani znakovi igraćih karata na grudima (i dalje ne odustajem od ideje da iskoristim te kartaroške boje kao važan trag za neko svoje delo). Nisam tada mogao da znam da mi se desilo nešto važno, i koliko važno, iz slavne kategorije „koja menja život“, ali sam po intenzitetu emocija mogao da naslutim.

Kako ste se osećali kada ste sa petnaest godina odbijeni od strane novosadskog „Dnevnika“, kada ste im poslali svoju priču?

Osećao sam se veoma loše [smeh]. „Dnevnikova“ edicija X-100 na koju sam bacio oko zapravo nikad nije imala otvoren konkurs za priče i romane, ali sam im, nakon što sam saznao da objavljuju domaće autore pod pseudonimom, poslao svoju priču – zvala se „Majstor svog zanata“, mislim da je to moja prva prava, završena priča – i dugo čekao njihov odgovor koji nije stizao. Ali nešto dobro se izrodilo iz svega. Posle sam seo i narednih godinu dana pisao roman, a kad sam završio, naučivši lekciju, otputovao sam u Novi Sad da ga lično predam u redakciju. Taj roman je na kraju objavljen. 

Pored neizostavnog čitanja i pisanja, bavite se i prevođenjem. Jedan pisac u intervjuu internet časopisu Salome kaže da je prevođenje opuštajuće, jer nemaš odgovornost za sadržinu i poruku, te kako je na prevodiocu samo da delo dobro ispadne na drugom jeziku. Da li je to zaista tako?

Knjigu koju prevodim trudim se da doživim malo ličnije od toga. Odgovoran sam za nju donekle i više nego za onu koju pišem. Ako tekst koji sam preveo ne prođe dobro kod čitalaca, doživljavam to kao lični neuspeh. Imao sam tu sreću da sam uglavnom prevodio pisce koje volim i poznajem, te mi je utoliko više stalo da što vernije dočaram njihove kvalitete. Prevođenje je dubinsko čitanje dela, možda najdublje što postoji, alhemijsko raščlanjavanje, rastavljanje satnog mehanizma da biste videli od čega se sastoji. Ponekad se razočarate kad shvatite šta se krije iza zavese (ne prečesto, srećom). I na vama je da budete čuvar koji će poslednji ispratiti nečije delo pred novu publiku. Ponekad morate sebi da dopustite veliku slobodu da bi to bilo uspešno. Otud odgovornost.

U romanu „Iver“ na prvoj strani pišete: Kad ostariš ostaje ti samo nada da će deca zvati da pitaju kako si. Imajući u vidu da je „Iver“ porodična saga, da li je to i Vaš lični strah?

Ne još. Jedan od bitnih aspekata pisanja jeste uživljavanje u tuđu kožu. To je samo pojava koju sam primetio kod starijih ljudi, podjednako meni bliskih i nepoznatih, i saosećam sa njom. Lako mogu da zamislim da ona u budućnosti postane moj lični strah.

Da li Vam se nekad dogodi da se razočarate u književnost?

Razočaram se možda u pisca koji me je ranije oduševljavao ako napiše neko, po mom mišljenju, slabije delo, ali ovih dana imam više razumevanja za to. Teško je stalno održavati kvalitet na visokom nivou, stvaraoci imaju neminovne uspone i padove, možda u tom trenutku nisam razumeo šta je pisac želeo tim novim, hrabrim pravcem ili prosto nije bio inspirisan, jer i to se dešava. Možda ja nisam bio raspoložen. Daću mu, u svakom slučaju, još koju šansu.

Kako pišete? Kao Sol Belou koji je govorio da čuje čitave pasuse u sebi i da ih posle prenosi na papir ili kao Stiven King koji kaže da piše reč po reč?

Verovatno pre kao Belou, mada se ne radi o pasusima teksta u glavi, već više o impresijama, vizuelnim, zvučnim, čak i mirisnim, o atmosferi i o emociji, koje treba što vernije zabeležiti i pretočiti u reči, usput sačuvavši što više muzikalnosti originalne vizije. Dosadašnje iskustvo mi govori da što se više opustim, zaboravim i prepustim, utoliko je rezultat uspešniji. Naravno, to nije uvek moguće, a ni prvobitna vizija nije uvek savršeno jasna. U deonicama kad naiđu dileme i prazni hodovi, tokom ispisivanja detalja, prepuštam se Kingovoj metodi „reč po reč“, u poslednje vreme sve više. Uzbudljivo je kad ne znaš gde ćeš na kraju da završiš.

Vaša nova knjiga „Priče misterije i magije“ odskora „zastrašuje“ ostale knjige na policama knjižara. Ovo je knjiga čudesne mašte. U knjizi su prikazane svakojake teorije zavere. Koliko ste teorija zavere izmislili, a koliko čuli od nekog drugog?

Najveća i jedina prava teorija zavere krije se u centralnoj noveli zbirke „Fabulator“ – u ranoj fazi rada na knjizi čak je postojala ideja da se zbirka nazove po njoj – i trudio sam se da smislim sasvim novu teoriju, zaveru nad zaverama, koja bi objasnila sve ostale, da jednom za svagda završimo s tom pomamom. To naravno nije bilo lako. Deo zavodljivosti teorija zavere iz ovog našeg sveta krije se upravo u njihovoj nenadmašivosti.

Kako biste Vi predstavili ovu knjigu koju sačinjavaju dvanaest pripovesti za besane noći?

U prvoj polovini zbirke nalaze se priče koje su toliko realistične da postaju nadrealne, u drugoj polovini su priče čija fantastika počinje da se uzima zdravo za gotovo. Junaci su često deca. Kao odrasli, bilo da su čuvari tržnih centara, recepcioneri i audio serviseri ili pisci, muzičari i glumci, uvek su to ljudi kao vi ili ja. Dešavanja su savremena, s izuzetkom jednog skoka u sedamdesete i osamdesete. Radnja je uglavnom smeštena u Beograd ili u Vojvodinu, po jednom u egipatsku pustinju i na Jadransku obalu. Knjiga može da posluži kao korisna razbibriga u životnim pauzama, idealno rešenje za nesanicu, ali i razbuđivanje. Priče smeju da se čitaju napreskok, ali je najbolje čitati ih redom, jer tako postepeno uranjate u svet koji će vas sve više zbunjivati. Skoro kao ovaj naš.

Kako biste reagovali kada bi Vam turistička agencija ponudila put za prošlost?

Radi se o premisi priče „Oči boje biske“, koja u zbirci otvara odeljak „Magije“. Naravno, dotična agencija insistira da, ukoliko želite da putujete, morate obećati da u prošlosti nećete ništa dirati. I prihvatio bih takvu ponudu, bez razmišljanja. Sećanje je vrlo nepouzdano i subjektivno, ono ulepšava (ili pogoršava) prošle događaje. Bilo bi lepo uveriti se tačno koliko, ako ni zbog čega drugog makar da iz prikrajka vidim  izraz lica onog dečaka kad otkrije odbačenu strip-svesku u bašti bakine zgrade. To bi mi bilo dovoljno da napunim baterije za jedan dug period.

Koju knjigu biste uveli u lektiru za osnovnu, a koju za srednju školu?

U lektiru za osnovnu školu verovatno roman „Vinetu“ Karla Maja. Nisam siguran koliko je ta knjiga dostupna, primamljiva ili prijemčiva današnjoj generaciji mladih čitalaca. Ako je pomalo zaboravljena, tim pre. Za mene je bila ključno otkriće i velika prekretnica. Mislim da sam iz nje naučio više o čitanju – i, posredno, pisanju – o prepuštanju svetu mašte i tome šta umešan pisac s njim može da uradi nego iz bilo koje druge knjige pre ili posle.

Što se srednje škole tiče, moja tadašnja lektira nije bila loša, to možda tek sad uviđam. Pretpostavljam da bih neke knjige, kao što su „Orvelova 1984“, koja je uglavnom fakultetsko štivo, pomerio malo napred, jer su deca danas naprednija i jedna takva knjiga bi mogla bolje da ih pripremi za ono što ih čeka u životu.

Jednom davno ste izjavili da je horor ozbiljna zabava. Plaše li se nečega horor pripovedači?

Naravno, mnogo toga. Zapravo, što se više toga plaše, to su uspešniji u plašenju drugih. Analizirajući te strahove, čovek može i da ih pobedi. To je dobar način da iskoristite svoje anksioznosti za nešto korisno. Inače uopšte nisu korisne. [smeh]

Šta biste poručili mladim ljudima koji se ne plaše da „zaplove“ u književne vode?

Rekao bih im da istraju, uprkos preprekama kojih će nesumnjivo biti mnogo. U stvari, ako su ozbiljni, pravi pisci, koliko god neiskusni u početku bili, neće ni imati drugog izbora nego da guraju dalje.

Autor: Tadija Čaluković
Izvor: salome.rs


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
odlični naslovi po sjajnoj ceni da, moguće je, uz laguninu akciju 3 za 999  laguna knjige Odlični naslovi po sjajnoj ceni? Da, moguće je, uz Laguninu akciju „3 za 999“!
15.11.2019.
Spremite se! Omiljena akcija ponovo važi.   U svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca i na sajtu www.laguna.rs počinje akcija koja vam omogućava da kupite 3 sjajna naslova po ce...
više
posetite štand lagune na interliberu u zagrebu  laguna knjige Posetite štand Lagune na Interliberu u Zagrebu!
15.11.2019.
Izdavačka kuća Laguna ove godine drugi put učestvuje na zagrebačkom sajmu knjiga Interliber na zadovoljstvo čitalaca koji rado biraju Lagunina izdanja.   Najtraženije su knjige domaćih auto...
više
15 saveta za započinjanje dugoročnih razgovora o knjigama laguna knjige 15 saveta za započinjanje dugoročnih razgovora o knjigama
15.11.2019.
I, šta misliš o knjizi? Dobra je. Da li ti se dopala? Aha. Šta ti se dopalo u njoj? Bila je dobra. Za mnoge roditelje ovo je uobičajen razgovor sa decom o knjigama. Sve što roditelji žele jeste...
više
prikaz romana tetovažer iz aušvica heder moris laguna knjige Prikaz romana „Tetovažer iz Aušvica“ Heder Moris
15.11.2019.
Čuveni britanski lanac knjižara Vi Ejč Smit (WHSmith) ima svoj dvojac kritičara koji redovno predstavljaju nove naslove. Ričard i Džudi prijemčivim jezikom pišu o knjigama i komentarišu ih na neposred...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.