Otkud to da su u Srbiji knjige tako važne

Pre nekoliko godina sreo sam poznanika koga nisam video još od detinjstva. Nakon kraćeg razgovora upitao me je čime se bavim. Rekoh: „Izdajem knjige“. On me sažaljivo pogleda, utešno potapša po ramenu i reče: „Pa dobro, od nečeg se mora živeti“.
 
Ova mala epizoda sasvim živo oslikava kakvo je mišljenje prosečnog čoveka o isplativosti bavljenja izdavaštvom. I nije tako samo kod nas. U izdavačkim krugovima širom sveta kruži dosetka koja glasi – „Na koji način može da se dođe do malog bogatstva kroz izdavaštvo? - Tako što u startu uložiš veliko bogatstvo“.
 
Ne uklapam se u ove stereotipe. Za početak, u startu nisam imao veliko bogatstvo. Daleko od toga. Imao sam nešto malo ušteđevine i pozajmljenih, velikih, hiljadu dolara. Dalje, nisam istopio početno ulaganje već sam od kućne radinosti sa jednim zaposlenim, dospeo do sistema koji obuhvata veliku izdavačku kuću sa više od 4.000 objavljenih naslova, knjižarski lanac sa nešto manje od 50 knjižara i radio stanicu, jedinu koja se predominantno bavi kulturom.
 
Malo ko bi se te 1998. godine kladio na uspeh poslovne ideje koja se sastojala od plana da sve što imam – a i više od toga – uložim u objavljivanje knjige koju sam sam preveo, i sve to u vremenu kada je već bilo prilično jasno da nas bombardovanje neće zaobići. Valjda se u krizi čeka na bolja vremena, ili ako ništa, onda barem ulaže odmereno i na sigurno? Možda i nisam bio svestan toga, ali počeo sam tada da dobijam jednu od najvažnijih životnih lekcija.
 
Onu koja će se nastaviti 2008. kada sam usred velike svetske ekonomske krize odlučio da pokrenem i sopstvene knjižare. Lekciju koja kaže da su najveće krize, i to ne samo društvene već i lične, zapravo prilika za najveći napredak ili za nove i odlučne početke.
 
Naravno, ako iskreno veruješ u ono što radiš i ako ne hvataš prečice.
 
Verovao sam i nisam bio jedini u tome. Ekipa saradnika koja je počela da se okuplja oko Lagune i da se utapa u nju, inficirala se ovim virusom. I nismo se kolebali. Ni kada su pokušavali da nas osporavaju, ni kada se činilo da će konkurencija biti nesavladiva, ni kada se tržište okretalo naglavačke.
 
Naprotiv, energija je bila sve pozitivnija i to je ono što i danas čini srž Lagune i Delfi knjižara. Osetio je to svako ko je ušao u naše prostorije. Tako smo stigli do postignuća koja su uočljiva i van granica Srbije.
 
Naš uspeh prepoznao je i nezavisni žiri kompanije EY (Ernst&Young) koji mi je ove godine u februaru dodelio priznanje za Preduzetnika godine u Srbiji. Iako je titula pripala meni, smatram je zajedničkim postignućem čitavog velikog i složnog tima koji čini Lagunin sistem.
 
Ovo je takođe značilo i da ću u Monte Karlu predstavljati Srbiju na takmičenju za Preduzetnika godine u svetu. Najznačajnijem svetskom takmičenju ove vrste. Tek u nedeljama nakon dodele priznanja u Srbiji počeo sam da shvatam kolika je to čast, ali i breme. Kako stati rame uz rame svetskim gigantima i biti im ravnopravan na bilo koji način? Prošle godine SAD je predstavljao vlasnik lanca hotela Meriot. I nije pobedio, jer je titulu poneo Brazilac čija je kompanija izgradila preko trista hiljada stanova.
 
A ove godine Tursku će predstavljati vlasnik Acibadem lanca klinika, Francusku vlasnik Ubisofta, koji je samo u 2018. imao promet od gotovo dve milijarde evra, a Japan vlasnik Daiso sistema koji posluje u 70 zemalja i poseduje 5.300 maloprodajnih objekata.
 
Takmičenje je održano početkom juna. Čitav Monte Karlo je bio u znaku i funkciji ovog događaja. Biti deo svega toga, malo je nazvati vrhuncem karijere. Bilo je to kao da se nalazim u snu koji postaje sve veličanstveniji. Još se nisu rasklonile ni tribine od nedavno održane trke Formule 1, a već su na ključnim mestima u gradu bila obeležja takmičenja.
 
Uključujući i zvezde na pločniku za svakog od takmičara, poput onih na Holivud bulevaru.
 
Prvo predstavljanje takmičara bilo je u čuvenoj Operi/Kazinu Monte Karla. Na istoj sceni koja je bila omiljena Mariji Kalas. Svako od nas je uz prigodnu video-priču predstavljen publici koji su činili članovi delegacija iz 47 država koje su imale svoje predstavnike, kao i drugih zainteresovanih. Veliki video ekran iza, bučna publika ispred i svetski lideri u biznisu pored.


 
Kako opisati taj osećaj? Kao u transu, možda.
 
Ipak, najveći ispit čekao me je sledećeg dana. Razgovor sa sudijama koji odlučuju o pobedniku zakazan tačno u 16.12 i koji traje 20 minuta. U prva tri minuta kandidat izlaže svoju priču, a potom slede pitanja. Poslovni pokazatelji su već uveliko poznati žiriju, ali ih uvek najviše zanima lična strana preduzetnika. Ko je on i kako je postigao svoj uspeh? Ispostaviće se da je naša delegacija bila jedna od najzapaženijih. Zapravo, jedino je Srbija imala predstavnika iz domena kulture. Organizatori se nisu mogli setiti sličnog slučaja ni u poslednjih pet godina. I po tome smo bili drugačiji i to nam je dalo kvalitet koji drugi nisu posedovali.
 
Kao jedan od samo nekolicine učesnika dao sam intervju za londonske listove Tajms i Sandej tajms. Njihove urednike je zanimalo kako je bilo poslovati u zemlji pod sankcijama i pod bombama. Kako se u Srbiji u izdavaštvu može ostvariti američki san bez ičije pomoći? Otkud to da su u Srbiji knjige tako važne?

I tako dolazimo do ključnog dela ove i ne samo ove priče. Da li mi znamo ko smo? Da pitate slučajne prolaznike, verovatno bi vam svako od njih odgovorio da se u Srbiji ne čita, da se kulturna svest svodi na rijalitije i priče o estradnim zvezdama. Pa ipak, Srbija je jedina zemlja u svetu gde se otvara više knjižara nego što se zatvara. U ovoj maloj zemlji već više od pola veka organizuje se jedan od najposećenijih sajmova knjiga u Evropi. Izdavaštvo je jedna od zdravijih privrednih i kulturnih grana. Strani pisci se sa gostovanja u Srbiji vraćaju ushićeni pozitivnom energijom koja se prepoznaje kod čitalaca.
 
Nobelovac Mario Vargas Ljosa mi je rekao da nikada u životu nije imao posećenije potpisivanje knjiga nego u Beogradu. Naše knjižare su među najlepšim i najmodernijim u svetu. Eto, to je jedna druga, lepa Srbija, koja postoji, samo je pitanje da li želimo da je primetimo.
 
Nagradu za preduzetnika godine u svetu dobio je Amerikanac, ali Srbija je dobila pažnju i uvažavanje kao drugačija od ostalih. Kao zemlja u kojoj se cene temeljne vrednosti, makar po tome što smo poslali poruku da je čitanje važno i dalje, i u modernom svetu. Mislim da je to sasvim dovoljna nagrada sa kojom smo se vratili iz Monte Karla.
 
Piše: Dejan Papić, vlasnik izdavačke kuće Laguna
Izvor: Nedeljnik