Laguna - Bukmarker - Olga Grjaznova: „Nemačka nije rajski vrt za svakoga, iako bismo voleli da verujemo da jeste” - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Olga Grjaznova: „Nemačka nije rajski vrt za svakoga, iako bismo voleli da verujemo da jeste”

Mlada književnica Olga Grjaznova je u srca naše redakcije uplovila još 2012, kada je debitovala romanom „Svi Rusi vole breze” [Der Russe ist einer, der Birken liebt]. Danas izlazi njena treća knjiga, „Bog nije stidljiv”. Grjaznova piše o dvoje mladih ljudi, koji u Siriji proživljavaju revoluciju i rat i u jednom trenutku, preko Turske i balkanskom izbegličkom rutom, beže u Nemačku. Iako lično nikada nije bila u Siriji, Grjaznova na ubedljiv način uspeva da podseti čitaoca da svako od ljudi koji su proteklih godina stigli u Nemačku ima svoju priču, koju bismo morali čuti.

Razgovarali smo sa autorkom – koja je i sama tek sa jedanaest godina došla u Nemačku sa roditeljima, a danas sa mužem Sirijcem i ćerkom živi u Berlinu – o njenom romanu, identitetu i tragičnim posledicama nasilja.

Dok čitamo roman „Bog nije stidljiv”, imamo osećaj kao da smo i sami u Siriji. Prizori demonstracija, rata i izbeglištva oživljavaju pred našim očima. Pritom nikada nisi bila u Siriji. Kako si sprovela istraživanje?

Moj suprug je poreklom iz Sirije. U Nemačku je došao pre četiri godine. Ali ja nikada nisam bila u Siriji i jedva govorim arapski, tako da je priča zahtevala obimno istraživanje. Zbog toga je, primera radi, izbor lokacija pao na Damask i Deir ez Zor. Kao prvo, o ova dva grada ćete naći mnoštvo proverenih informacija, a kao drugo, većina mojih sirijskih prijatelja i članova porodice potiče iz tih mesta, tako da sam mogla podrobno da se raspitam i zaista budem precizna. Osim toga, imala sam stipendiju od sedam meseci u Turskoj, a putovala sam i u Grčku i Liban. Praktično sam obišla Siriju sa spoljne strane, ali nažalost ne i iznutra.

Tvoje prethodne dve knjige se odvijaju u potpuno drugačijim svetovima. Zašto si za ovaj roman izabrala Siriju?

Odrasla sam slušajući priče o izbeglištvu moje bake, poreklom Jevrejke. Ona je kao četrnaestogodišnjakinja sa svojim devetogodišnjim bratom pobegla iz Belorusije u Baku. To je put od oko 2500 kilometara, za koji su im bile potrebne tri do četiri godine. Kada je počeo priliv izbeglica, i kada su se mnogi prijatelji i članovi muževljeve porodice pitali kako da dobiju vizu ili na neki drugi način napuste Siriju, setila sam se bakine priče. Na licima su im se mogli prepoznati emocije i očaj. Naročito u Turskoj, gde je na sve strane vladalo beznađe. Pomislila sam: sada je pravi trenutak.

U tvojoj priči o dvoje protagonista, Amal i Hamudiju, bekstvo i boravak u Nemačkoj zauzimaju tek mali deo. Najveći deo radnje odvija se u Siriji. Kao čitaoci, svedoci smo kako glumica u usponu, Amal, i lekar Hamudi, koji zapravo živi u Francuskoj, postepeno gube sve što ih je činilo ljudskim bićima. Deo njihove priče sa kojim ni sama nemaš direktnog iskustva zauzima veći  deo knjige. Zašto?

Ono što je mene lično podstaklo, bilo je pitanje kako je došlo do toga da ovi ljudi moraju da beže. Pre nego što sam upoznala supruga, moguće je da sam znala da pokažem Siriju na karti, iako je mnogo verovatnije da nisam. Ideja da ja mogu da pišem o Siriji dugo je bila obična šala. Tu šalu sam toliko ponavljala, da sam na kraju morala da pokušam.

Zašto si izabrala baš lik Amal?

Institut koji Amal pohađa zaista postoji. To je Viši institut za dramske umetnosti u Damasku – najpoštovaniji institut u celom arapskom svetu. Da biste bili primljeni, morate proći težak proces selekcije. Stotine ljudi konkuriše za jedno jedino mesto. Moj suprug je tamo studirao, a zatim i predavao. Poznajem mnogo ljudi koji su ga pohađali. Rade po ruskom sistemu, koji mi je takođe poznat. Studirala sam dramaturgiju u Moskvi. Pomislila sam da će to biti dobra polazna tačka.

A Hamudija?

Hamudijeva priča je mešavina. Imala sam priliku da upoznam ljude koji su radili u toj bolnici. Jedan mladić je pune četiri godine obavljao operacije u jednoj jedinoj prostoriji, ne izlazeći na svetlo dana, a pritom je bio samo student. Sam je izveo preko hiljadu operacija, ponekad samo pod svetlom mobilnog telefona. Posedovao je mnoštvo dokumenata iz kojih je izrastao moj doktor Hamudi. Veoma mi je važno da činjenice podupiru priču.

„Amal seda, Jusef ostaje na nogama. Potrebno mu je dosta vremena, da ne kaže ništa.” U tvom romanu je često važnije ono neizrečeno. Živimo li u vremenu koje nas ostavlja bez reči?

Mislim da je za mene u osnovi karakteristično da ostavim stvari neizrečene. Moji likovi retko progovaraju. Mnogo mi je privlačnije da konflikte opišem tišinom nego razgovorom. Iz ugla spisateljskog zanata, tišina je mnogo lepša. U najmanju ruku, odgovara mojoj ličnosti.

Protagonisti brzo gube identitete koji im pripadaju na početku romana, iznenada postaju aktivisti, a zatim i izbeglice. Koliko je bitan pojam „identitet” u tvom stvaralaštvu?

Smatram da se u Nemačkoj sa identitetom događa nešto doista smešno. Ovde ljude koji nisu „stvarno-stvarno-stvarno-Nemci“ definišemo po nacionalnosti, iako to ništa ne znači. Društveni status, nivo obrazovanja i profesija su, na primer, mnogo interesantniji. Ovo sam i sama iskusila: od kako sam postala majka, moj identitet je potpuno drugačiji, iako o tome ranije nikada nisam razmišljala. Zato je za moj rad možda bitnije negiranje teorije o identitetu zasnovane na poreklu. Gradovi kao što su Berlin, London i Njujork pružaju osećaj da uvek možete postati neko drugi.

Može li to svako? Ne živimo li u društvu koje mnoge sprečava da počnu iz početka?

Da, naravno. Ipak imam osećaj da stvari idu na bolje. Bar se nadam.

Mišljenja sam da je „Bog nije stidljiv” prva knjiga koja, pripovedajući o životu protagonista pre izbeglištva, pokušava da nas podseti da pridošlice imaju svoje individualne priče, koje bi vredelo čuti. Da se ceo njihov identitet ne može svesti na reč „izbeglica”.

Da, to je ono što me naročito nervira: to što se sve sudbine i ljudi generalizuju – pre svega kada su u pitanju Sirijci i Iračani ili Etiopljani i Somalijci. Mislim da niko od njih nije želeo da dođe u Nemačku, bar ne na taj način. Često se ponašamo vrlo licemerno, kao da je Nemačka za sve rajski vrt, a mi Nemci bogovi koji odlučuju ko sme da uđe, a ko ne. Pritom nisu svi nužno želeli da dođu baš u Nemačku. Ni moja porodica nije želela da završi ovde, to je bila slučajnost.

I sama si u jedanaestoj godini stigla u Nemačku sa kontigentom izbeglica. Pišeš na nemačkom, sa roditeljima razgovaraš na ruskom, a sa suprugom na engleskom – od kakvog značaja je za tebe jezik?

Ovo je vrlo dobro pitanje, ali nisam u stanju da odgovorim na njega. Volim da se igram sa jezikom, da ga koristim kao oruđe svog zanata. Ali jezik može biti i puko sredstvo komunikacije. Verujem da u mom engleskom, na primer, nema ni trunke lepote, ali je zato izuzetno koristan kada negde otputujem.

Da li bi rekla da jezik spaja ili razdvaja?

Zavisi. I jedno i drugo. Engleski jezik je, recimo, otelovljenje fenomena povezanosti ljudi u celom svetu. U Nemačkoj, pak, postoji jezička hijerarhija. Ako deca odrastaju u nemačko-arapskoj sredini, vaspitačice se unervoze, ako se pak radi o nemačko-engleskoj ili nemačko-francuskoj sredini onda to važi za „visoku kulturu“. Negativne predrasude važe samo za određene jezike.

Tvoja baka je često isticala kako se istorija ponavlja. Deliš li njeno mišljenje?

Da, bar u izvesnim varijacijama. Rat, nasilje i progoni su, na primer, nešto što se stalno vraća. Svaki put kažemo „nikada više“ i „ovo se ne sme ponoviti“, ali kada ponovo nastupi takvo vreme, niko ne čini ništa da se to spreči.

Šta književnost može da učini?

Književnost može da promeni ugao gledanja na stvari. I to je, verujem, najvažnije. Ako stvorite perspektivu zasnovanu na površnom poimanju sveta, naći ćete se u nebranom grožđu. I ja sam morala da promenim perspektivu pišući „Bog nije stidljiv“. Knjige mogu izazvati saosećanje promenom načina na koji čitalac vidi svet. Verujem da su to dva najvažnija dostignuća književnosti.

Slažeš li se sa tvrdnjom da pisci uvek pišu o sebi?

Niko, naravno, ne može u potpunosti  „izaći iz svoje kože“, ali ipak verujem da uz pomoć pisanja treba pokušati.

Često si kritikovala situaciju u kojoj se obično piše o izbeglicama, a da se pritom s njima ne razgovara niti im se pruža prilika da sami pišu. Sada i ti pišeš o dvoje ljudi koji su primorani da beže. Kako se te dve stvari uklapaju?

U potpunosti sam svesna te kontradikcije. Ali „Bog nije stidljiv“ je pre svega evropska knjiga i nije pisana kao autentično iskustvo sirijskih izbeglica. Da je napisao neko od njih, ubeđena sam da bi bila sasvim drugačija.

Jednom si rekla: „Ratovi imaju rok trajanja u istoriji, ali ne i kod ljudi.“ Da li je to zaključak svih tvojih knjiga?

Apsolutno. Mislim da je to slučaj sa svima koji su iskusili nasilje. Takva iskustva nikada u potpunosti ne napuštaju čoveka. Neki to podnose lakše, neki teže, ali u svakom slučaju iskustvo ostaje i oblikuje nas. O tome se radi u mojim pričama.

Autor: Helen Hane
Izvor: editionf.com
Prevela: Jelena Tanasković
 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
šekspir za novo doba laguna knjige Šekspir za novo doba
26.02.2021.
Hogart Pres su 1917. godine osnovali književnica Virdžinija Vulf i njen muž Leonard. Ime je dobio po njihovom imanju u Ričmondu, na kom su ručno štampali knjige. Štampanje je bilo hobi bračnom paru i ...
više
kada ćemo početi da cenimo antiheroine  laguna knjige Kada ćemo početi da cenimo antiheroine?
26.02.2021.
Ako nas je istorija ičemu naučila, onda je to da su muškarci uvek i u svakom pogledu dominantan pol. Jasno vam je, pretpostavljam, da je ovde reč o staromodnom, uglavnom prevaziđenom načinu gledanja n...
više
radio intervju dejan aleksić laguna knjige Radio-intervju: Dejan Aleksić
26.02.2021.
Gosti Gutenbergovog odgovora su pisci Dejan Aleksić i Dejan Simonović. Da za presudne odluke u životu treba imati petlju, ali i kako izgleda kada je ona potrebna u svakodnevici osobe koja ne pr...
više
prikaz knjige postanje autorke karin sloter laguna knjige Prikaz knjige „Postanje“ autorke Karin Sloter
26.02.2021.
Ove godine sam pročitala sve tri knjige iz serijala o Vilu Trentu i svaka mi se dopala na svoj način, ali nakon knjige „Postanje“ moram da napravim pauzu od sumornog i nasilnog sveta koji Sloterova op...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.