„Odjek prošlosti“ za bolji uvid u sadašnjost

Znajući da je veoma opasno kad se mitska stvarnost pretvori u istorijsku realnost, Luka Mičeta pokušao je da kroz tekstove posvećene raznim istorijskim fenomenima sagleda prošlost iz jedinog ispravnog ugla – iz ugla konkretnih i proverenih činjenica, dokumenata, svedočanstava, tako da „Odjek prošlosti“ predstavlja direktan uvid u prošlost, u svakom smislu i kroz svaku rečenicu koju budemo pročitali.

Sa druge strane, ova je knjiga mnogo više od prošlosti, jer nam pogled u istoriju istovremeno omogućava da lakše sagledamo i pojedine fenomene sadašnjosti, što je posebno važno ako shvatimo da danas, u eri interneta i dostupnosti neizbrojivih informacija, mnogo manje poznajemo druge narode i kulture nego što su se civilizacije međusobno poznavale u eri papirusa.

A da paradoks bude još veći, nakon čitanja Mičetine knjige neće nam biti teško da zaključimo koliko slabo poznajemo i povest sopstvenog naroda, i to možda baš one podatke o kojima slušamo maltene svakodnevno i za koje mislimo da su objašnjeni do najsitnijih detalja.

Iako će biti od nesumnjive koristi najširoj publici, iako će iz teksta u tekst razbijati predrasude i uvrežena tumačenja, baš ta prednost može dovesti do opasnosti da postane i mana Mičetine knjige, bar kad je u pitanju odnos prema čitaocima, jer će se bez okolišanja razotkrivati svi oni mitovi koji su vremenom ušli ne samo u istoriju, nego i u tradiciju, kulturu, umetnost, pa najzad i u svest (ne samo nacionalnu svest) svakoga od nas – a sagledati uvreženo shvatanje iz potpuno drugog ugla, nije nimalo lako.

Izabravši da nam priču o Kosovskom boju iznese onako kako je u istoriografiji najpravilnije – kroz obilje citata iz relevantnih dokumenata – autor je odabrao verovatno najteži način, s obzirom na to da piše za publiku naviknutu uglavnom na deseteračke stihove, pokliče, zakletve, kletve i legende u kojima nema diplomatskih kalkulacija i stranih interesa, nego samo nabrajanja poginulih stvarnih i izmišljenih junaka, uz obavezno etiketiranje izdajnika.

Izabravši da nam predoči činjenice o poreklu Jelene, žene kralja Uroša, kao i da nam kaže istinu je li čuvena Dolina jorgovana zaista postojala u vreme nemanjićkih vladara, jesu li Srbi u srednjem veku imali prilike da koriste zlatne viljuške, da li su Grci zaslužni što danas ne znamo kako je stvarno izgledao car Dušan, da li je Draža Mihailović ipak sarađivao sa Antom Pavelićem – Mičeta na taj način pojačava rizik do granice koja kod publike može stvoriti i negodovanje, no autor je dovoljno oprezan da pažljivo pronađe, objasni, pa čak i opravda razloge za sve predrasude koje su stvorila docnija vremena i koje se danas često uzimaju kao istorijske činjenice.

Autoru nije promakao ni aktuelni momenat u popularnoj kulturi, pa je knjigu obogatio tekstovima koji će nam razjasniti izvesne scene i motive iz televizijskih serija što smo nedavno gledali, ali mu nisu promakli ni aktuelni političko-ideološki problemi koji su doveli do novih sukoba među nacijama, pa je smatrao neophodnim da nas najpre vrati u prošlost i upozna sa vremenima kad su nastajale pojedine države, religije i ideologije, kako bi nam lakše predočio savremene kontradiktornosti na međunarodnoj političkoj sceni.

Ipak, najzanimljivije su svakako one stranice na kojima ćemo uz prijatno iznenađenje naći potpuno nove podatke o ličnostima i događajima za koje obično mislimo da je odavno sve rečeno, a videćemo da nije tako kad budemo pročitali koju je političku funkciju Vuk Karadžić vršio u Beogradu tek oslobođenom od Turaka, u koju se svrhu pominje vrabac tokom turske opsade Beograda, koji je veliki vezir zaista zaslužan za obnovu Pećke patrijaršije, a tu je i pitanje koje je itekako bilo neizbežno u jednoj ovakvoj knjizi – otkud i od kad je rakija među Srbima.

Kao svojevrsni intermezzo, iskrsne ponekad tekst koji nas privremeno distancira od krupnih pitanja nacionalne istorije, a da istovremeno i u takvim osvrtima naučimo nešto novo i saznamo upečatljive podatke koji verovatno nikada neće ući u udžbenike istorije, ali ćemo ih dugo pamtiti sve i da ih samo jednom pročitamo.

Ostaviće nas „Odjek prošlosti“ u jednoj ne toliko maloj nedoumici: da li sve ovo što smo pročitali predstavlja naličje istorije – ili njeno pravo lice?

U tome i jeste najveća draž Mičetine knjige, što ćemo o tekstovima iz nje razmišljati dugo nakon što je budemo pročitali.

Autor: Dušan Milijić