Laguna - Bukmarker - O „Prebivalištima“ Džumpe Lahiri – poznati stranci - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

O „Prebivalištima“ Džumpe Lahiri – poznati stranci

Kada pisci počnu da peku zanat, savetuje im se da pišu za sebe. Kada se dublje uroni u kreativni proces, teže je da se vodi samo tim nagonom. Naravno da bi trebalo da pišemo za sebe, ali ukoliko delo nikada ne dospe do čitalaca, šta to govori o nama? Da li priče koje postoje samo u jednostranom dijalogu sa svojim autorima imaju jednaku vrednost kao priče koje dobiju sopstveni život?

Čitav kreativni pristup Džumpe Lahiri počinje i završava se njenim čežnjama. Godinama pominje kako voli da ispisuje beležnice koje niko drugi neće pročitati, ali i o svojoj nezasitoj potrebi da samu sebe razume pomoću jezika. Mnogo drugih pisaca govori nešto slično, ali Lahirijeva je jedna od retkih koja to zapravo i misli. Publika, platforma i hiljade obožavalaca su posledice, a ne ciljevi njene prakse.

Iako joj je želja da udovolji samo sebi, uspela je da udovolji svima. Njena prva knjiga, zbirka priča „Tumač bolesti“, osvojila je Pulicerovu nagradu 2000. godine. Njen prvi roman „Imenjak“ postao je bestseler i po njemu je snimljen film. „Nova zemlja“, njena druga zbirka priča, osvanula je na vrhu liste bestselera Njujork tajmsa, što je veoma neočekivano za zbirku kratkih priča. Njen drugi roman „Sunce u njenoj kosi“ je 2013. godine bio u užem izboru za Bukerovu nagradu. Ovenčana je Nacionalnom medaljom za čovečnost 2014. godine. Zatim je promenila pravac.

Džumpa Lahiri se sa porodicom preselila u Rim. Odlučila je da prestane da piše na engleskom, jeziku kojim savršeno vlada, i počne da piše isključivo na italijanskom, jeziku koji je godinama privatno učila. Tako je nastao roman „Prebivališta“, prvi koji je Lahirijeva napisala na italijanskom, a potom sama prevela na engleski jezik.

„Prebivališta“ je knjiga koja govori o preobražaju, usamljenosti, teretu detinjstva, okrutnosti prirode, čarima zajednice, hrani i društvu. To je knjiga koju Lahirijeva verovatno nikada ne bi napisala na engleskom jeziku. Sveden, pesnički ton prevoda se značajno razlikuje od njenog pređašnjeg proznog glasa, koji je bio bistar i samouveren, sačinjen od veličanstvenih rečenica koje su prenosile ogromne količine emocija, pa ipak bile lake za čitanje. Pri kraju memoara koje je takođe objavila na italijanskom jeziku Lahirijeva je predvidela da će knjiga izazvati začuđenost kritike, konstatujući da su je prijatelji i kolege upozoravali da se ne odriče svog „dominantnog“ jezika zarad nematernjeg koji joj bolje „leži“. Znala je i da će poneko, među kojima su i njeni čitaoci, taj izbor možda protumačiti kao vrstu izdaje, pitajući se zašto bi to učinila. Zar nije trebalo da usledi sledeći izuzetni, otvoreni, očekivani roman koji će nastaviti da otkriva iskustva istočnoindijsko-američke doseljenice? Te prethodne knjige su zasigurno oduševljavale njene obožavaoce, ali Lahirijeva nije želela da ih ponovo oživljava, kao ni spisateljicu koja ih je napisala. „Prebivališta“ je predivan roman, ali ga nije napisala ista Džumpa Lahiri. Ovo je knjiga jedne druge književnice, druge žene, koja, u zamenu za sve što je odbacila, ispoljava neverovatnu moć.

„Postala sam profesionalac u usamljenosti“, kaže pripovedačica romana. „Reč je o disciplini, nastojim da je usavršim.“ Čitalac se sa bezimenom junakinjom upoznaje polako, kroz niz meditativnih vinjeta u kojima se osvrće na svoj život i na svet oko sebe. Lahirijeva održava skladnu distancu između čitaoca koji posmatra njenu junakinju koja sebe posmatra na poslu, u krevetu, na bazenu, pred ogledalom. Pratimo je do kuće njene majke, do očevog groba i odlazimo „kod njega“, do stana u kom njen bivši ljubavnik živi sa ženom koju je oženio, gde pripovedačica dolazi da hrani psa dok nikoga nema. Tamo je zatičemo kako pretura kroz „ličnu morfologiju jedne porodice, dve zaljubljene osobe koje imaju dvoje dece, razvojni pravac koliko običan, toliko neobičan, jedinstven“.

Svakodnevna lutanja naratorke po bezimenom gradu – iz opisa možemo da zaključimo da je u pitanju Rim – oslikavaju živopisni portret sredovečne, neudate žene, koja se ponekad užasava da bude sama sa sobom („Jedem sama, zajedno sa ostalim usamljenim, nepoznatim ljudima“), a nekada društva drugih ljudi. „Nerviraju me njihovi pokreti, njihova ćaskanja“, kaže za svoje kolege sa akademije. Prirodno nezadovoljna, ona povremeno ispoljava uživanje u trenutku, zadovoljstvo onim što jeste, a ne onim što bi moglo da bude. „Depiliram se kod kuće, sama, dok gledam neku kriminalističku seriju na televiziji“, priznaje u jednom trenutku.

Potraga za identitetom i ravnotežom jedne žene glavnu junakinju čini klasičnim likom Lahirijeve, a izdvaja se po tome što pronalazi perverznu utehu u dašku melanholije koja se uselila u njen život. Ona prihvata svoju kontradiktornu prirodu i poziva čitaoca da sluša. Ona je rastrzana između potrebe da ostane i potrebe da ode, da bude sama i među drugim ljudima, da se stara o svojoj ostareloj majci bez narušavanja sopstvene slobode. Uprkos ovim stalnim oscilacijama, ona je naizgled spokojna.

U „Prebivalištima“, uobičajene okolnosti su prikazane kao izvanredni događaji. Jedan divni segment beleži odlazak u omiljenu papirnicu. Tamo pronalazi duhovnu satisfakciju u ritualu prikupljanja „papirnih tragova mog postojanja“ i u posmatranju porodice koja drži papirnicu: „Debeljuškasta majka sa tamnom, ne baš sjajnom kosom sedi za kasom, otac zaokupljen nalivperima zatvorenim u staklenoj vitrini kao da su vredni dragulji i bočicama za mastilo koje izgledaju kao skupoceni parfemi.“ U drugom delu knjige pripovedačica i „on“, čovek koga je nekada volela, imaju prijateljski susret na mostu tokom jutarnjeg odlaska na posao:

„Zaustavljamo se na sredini i gledamo senke prolaznika koje se oslikavaju na zidu duž reke. Izgledaju poput utvara koje se izvijaju u nizu, pokorne duše koje prelaze iz jednog sveta u drugi... postajemo i mi senke projektovane na tom zidu: svakodnevni prizor koji je nemoguće uhvatiti.“

„Italijanski jezik sam sama izabrala“, rekla je Lahirijeva 2017. godine, dve godine nakon objavljivanja memoara. „Jezik je sve promenio: podario mi je dodatni život. U mom dobu on ima čak i veći emotivni uticaj. Ponovo se osećam mlado, zaljubljeno i neverovatno je što to ne osećam prema osobi, već prema jeziku – i tim bolje.“ Vođena tom ljubavlju, Lahirijeva je prešla lingvističku granicu. Posvetila se pisanju na jeziku koji joj nije maternji (bengalski), niti drugi (engleski), već treći – usvojeni, jezik koji joj je prirastao srcu. U „Prebivalištima“ na zapanjujuće načine barata svojim pripovedačkim talentom. Ignorišući tradicionalni zaplet, Lahirijeva ima svu slobodu da se bavi svakodnevnim ritualima kroz fragmente u kojima naglašava stav naspram postupaka.

„Osećam se kao loša, nepažljiva ćerka, previše živa“, naratorka priznaje tokom posete majci gde je primorana da sasluša njene žalopojke o tome šta je sve muči i boli. „Pripremi se za katastrofu, govori mi svaki put kada se vidimo.“ Kasnije je zatičemo kako prebacuje svom mrtvom ocu na njegovom grobu:

„Nalazim te u srcu grada, okruženog mrtvima: ukrašene duše, zakopane u nizu kao poštanski sandučići. Ali ti si uvek u svojoj niši. Više si voleo da živiš u svom kraljevstvu, izdvojen. Kako bih mogla da se vežem za nekog drugog dok još uvek, čak i nakon što si umro, pokušavam da ispunim prostor između tebe i moje majke, žene sa kojom si neobjašnjivo odlučio da podeliš život i da napraviš dete?“

Ovi kratki uvidi u narušene odnose jedne žene sa roditeljima u srži su „Prebivališta“. Iako je napustila roditeljski dom i izgradila sopstveni život, ona ne može da pobegne od okolnosti u kojima je odrastala i od toga kome je nekada pripadala. Te sukobljenosti oduvek su bile teme koje interesuju Lahirijevu, ali nikada do sada nisu predstavljene čitaocima na tako uznemiravajuće intiman način. Pripovedačica voli da pliva na lokalnom bazenu, ali kasnije, u svlačionici, ona prisluškuje nage žene koje razgovaraju i ispovedaju se jedna drugoj, što je konačno lišava svakog zadovoljstva. „Dok upijam gubitke i nesreće, shvatam da voda bazena i nije više tako čista “, piše Lahirijeva. „Zna za bol, za muke, zagađena je.“ Ono što je trebalo da bude bezbrižni predah iznenada počinje da je podseća na njeno nesrećno poreklo. Farmaceut joj savetuje da neguje kožu mirisnim uljem, a ona umesto toga kupuje tablete protiv glavobolje.

Lahirijeva je neustrašiva. Ona opisuje detalje života svojih likova zapanjujuće precizno, otkrivajući ne samo njihova srca i misli već i njihove duše. Potreban je poseban vid magije da bi se pisalo o ljudima na način na koji to ona radi – promišljeno, a emotivno; ogoljeno, a tajnovito; opsednuto teretom prošlosti, a ipak sa potajnom nadom u bolje sutra. Autorka prva priznaje da je izgubila na fleksibilnosti kada je počela da piše na italijanskom. Mogla je da bira sigurniji, lakši put, koji poznaje – ali nije. Izabrala je teži, ekstremniji. Verovala je sebi i jeziku koji ju je inspirisao. Pisala je za sebe, a zatim je ponudila svoje delo onima koji su želeli da saslušaju šta ima da kaže. U jednom trenutku u „Prebivalištima“ pripovedačica se takođe nalazi pred odlukom, koja zahteva da se preseli zarad novog početka. „Mogla bih da odustanem, ostanem ukorenjena ovde“, piše Lahirijeva. „Ali postoji nešto što me gura dalje od oklopa mog života, onako kao što me pas vuče duž staze vile.“

Forma izražavanja po kojoj pisac postaje čuven nije nužno najbolja, niti jedina. Katkad umetnici moraju da se prilagode ili promene ako žele da nastave da stvaraju. U drugim trenucima voljno odustaju. Lahirijeva sebe ne poredi sa egzofonijskim piscima poput Konrada, Nabokova i Beketa, već sa Matisom, koji je, kada mu narušeno zdravlje u poznim godinama nije dozvoljavalo da slika, stvorio očaravajuća dela u kolažu.

Samo pisanje je neprekidna vežba uništenja i ponovnog rađanja: rečenica, likova, čak i čitavih rukopisa. Lahirijeva je dobila inspiraciju da uništi i samu sebe ponovo stvori, što je bila nemilosrdna odluka koja je nosila ogroman rizik. Dok se pred čitaocima ponovo sastavlja, dokazuje da najbolji rukopisi i najbolja umetnost nastaju iz potrebe da se traga za nečim što će nam možda zauvek biti van domašaja. Ako je Lahirijeva otkrila pravu sebe kada je počela da govori, misli i piše na italijanskom, onda ništa ne uskraćuje svojim čitaocima. Ona nam možda pruža i više od sebe.

Autor: Šeron Stil
Izvor: lareviewofbooks.org
Prevod: Đorđe Radusin


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
zemlja izuzetne lepote i velikih opasnosti predstavljena knjiga kenija damari divljine viktora lazića laguna knjige Zemlja izuzetne lepote i velikih opasnosti – predstavljena knjiga „Kenija: Damari divljine“ Viktora Lazića
19.06.2024.
Gotovo tropska temperatura u Beogradu nije sprečila čitaoce i poštovaoce dela Viktora Lazića da u velikom broju prisustvuju promociji njegove nove knjige „Kenija: Damari divljine“, o kojoj su, pored a...
više
nova izdanja domaćih autora laguna knjige Nova izdanja domaćih autora
19.06.2024.
Jedna od najčitanijih knjiga trenutno u Laguni je poslednja knjiga koju je napisao Ivan Ivanji – „Bilo jednom u Jugoslaviji“. Posle samo desetak dana od objavljivanja, u štampi je drugo izdanje ove kn...
više
nedeljnik u knjižarama delfi laguna knjige Nedeljnik u knjižarama Delfi
19.06.2024.
Novi broj lista Nedeljnik je na kioscima, a od petka ga možete kupiti za samo 29 dinara u svim knjižarama Delfi širom Srbije uz kupovinu bilo koje Lagunine knjige, knjige drugih izdavača ili proi...
više
promocija putopisne knjige viktora lazića kenija damari divljine 18 juna u knjižari delfi skc laguna knjige Promocija putopisne knjige Viktora Lazića „Kenija: Damari divljine“ 18. juna u knjižari Delfi SKC
18.06.2024.
Putopisno delo Viktora Lazića „Kenija: Damari divljine“, koje nas kroz neverovatne opise vodi u egzotične predele ove mnogoljudne i raskošne zemlje, biće predstavljeno pred beogradskim čitaocima 18. j...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.