VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

O Mario mio!

Najpopularnija Italijanka u Srbiji bez sumnje je Monika Beluči. Ali kada su u pitanju njeni zemljaci, čeka vas iznenađenje. Najpopularniji Italijan u nas nije ni glumac ni fudbaler – već jedan pisac, profesor, putnik i sanjar, sa stalnom adresom u Novom Sadu.
 
 
 
Na sajtu „oceniprofesora.com“ uz ime Maria Liguorija stoji studentski komentar: „Divan profesor i divan čovek. Lepo bi bilo kad bi na katedrama svoje mesto imalo više ovakvih ljudi, zaslužnih da nose svoje zvanje i vrednih svake hvale! Bravo!“

Kada sam se našao s njim u hodniku Filozofskog fakulteta, sa željom da ugovorimo naš razgovor, da bismo razmenili pet ili svega šest rečenica, trebalo nam je pola sata. Jednostavno – od studenata i kolega, kojima je trebao „samo na minut“, gotovo da mu se nije moglo prići.

Kada sam u Gradskoj biblioteci tražio njegovu zbirku „Sedam jesenjih priča“, rečeno mi je da je pročitam i vratim čim pre. Naprosto, knjiga se toliko pozajmljuje da bi bilo grehota zadržavati je bez preke potrebe. A kada sam ušao u knjižaru „Delfi“ ne bih li kupio njegovu zbirku „Prva ljubav“, veliki natpis otkrio mi je da je reč o jednom od najprodavaniji izdanja izdavačke kuće „Laguna“ koja svakoga dana objavi bar po jednu knjigu! Uz to, reč je o knjizi izvorno pisanoj na srpskom jeziku.

Pa dobro – ko je taj Mario Liguori? Italijan, još gotovo dečačkog izraza lica, ušao nam je u jezik, uvukao se pod kožu, kao nekakav stranac kog je domaćin davno iščekivao.
 
Jednom si rekao: „Bitno je da te neko hoće“. Posle šest godina mislim da je sasvim jasno: Novi Sad te hoće!

Činjenica da su me Filozofski fakultet i Akademija umetnosti u Novom Sadu prepoznali kao vrednost nije za potcenjivanje. Plemenita osećanja, poštovanje i ljubav mojih studenata i čitalaca meni čine čast. Smatram da ima već mnogo dokaza da je moj boravak u ovoj sredini opravdan i dragocen. Kad pomislim da sam u anonimnim anketama naših studenata uvek dobio najviše ocene, da sam završio osnovne studije, master i doktorat sa prosekom 10 i da sam dve nedelje bio na prvom mestu top-liste najvećeg izdavača u Srbiji, koji objavljuje jednu knjigu dnevno i čiji su pisci poznati i priznati – mogu da zaključim da nisam uzalud izabrao Srbiju.
 
Mi ovde imamo osobinu da se često osećamo inferiorno spram velikih kultura. Odavde se uvek mnogo više odlazilo u „veliki“ svet, nego što bi neko iz njega ovde dolazio. Da li osećaš da su naši ljudi gotovo iznenađeni činjenicom da neko iz raskošnog dela sanjane Evrope odlučuje da živi u Srbiji?

Jasno mi je da je Srbija mala zemlja u odnosu na neke druge. Međutim, u životu se čovek od vrednosti kreće ne razmišljajući kao pripadnik velike ili male kulture. On ima ličnu perspektivu i kao zasebna celina može popraviti samo svoj kutak. Nastoji da živi i uživa kako bi bio srećan. Ako ćemo iskreno, i ja dolazim iz jedne provincijalne sredine, jer svaka sredina postaje provincijalna nakon izvesnog vremena. Držim da je svaka iluzija da smo veliki i pripadamo „velikom svetu“ smešna i opasna, jer odgovori istorije stižu tek naknadno. Šta je uopšte veliko? I zašto bi moj osmeh bio veći od nečijeg osmeha u Boru, Nišu i Valjevu? U toj „velikoj državi“ odakle dolazim vladali su Musolini i Berluskoni, zbog čega se stidim, pa sada vidite šta je veliko a šta malo. Meni je čast što živim u Srbiji.
 
Jedan mudrac je rekao: „Nigde nećeš naći ništa osim onog što već nosiš u sebi“,  a opet, velika tema tvojih priča jeste stranstvovanje. Ti neprestano putuješ.

Ja sam veliki putnik, s trajnom potrebom da se ukorenim. Nisam turista. Vraćam se na poznata mesta, jer se ne zaustavljam na površini. Privlači me svet, a naročito volim Evropu. Evropa mi je omiljeni kontinent, jer sadrži elemente svih drugih kontinenata. U tome leži evropska izuzetnost. S druge strane, ja ne postojim bez veze sa napuljskim krajem. Mene krasi jak osećaj pripadnosti i mnogo se radujem što sam rođen baš blizu Vezuva, Pompeje, Napulja i Sorenta. Moram priznati da nikad nisam želeo da me putovanja i nepoznata mesta promene. Nadao sam se da će me ljudi i krajevi obogatiti i oplemeniti jedino ako budem imao svoj identitet. Čoveka čini poseban stil koji ga izdvaja iz mnoštva, ali i zbir svih njegovih iskustava.
 
Da bismo upoznali drugo i drugačije, moramo da ostavimo svoje. Kako tebi uspeva da napraviš balans? Da pomiriš u sebi ljubav i patnju zbog ostavljenog zavičaja s otvorenošću za čuda koje ti donosi upoznavanje novog, tuđeg, dalekog? Kako uspevaš stalno da odlaziš – ali nikada previše daleko?

Ja možda i ne uspevam da napravim balans. Da uspevam, ne bih pisao. Pisac ima problem: ne može da se pomiri sa stvarnošću, na koju želi da utiče svojim delima, nikad nije zadovoljan. Ma gde živeo, pisac nosi patnju u sebi, on je neuravnoteženo biće. Pisac se seća, mašta, nostalgičan je, čezne za boljim svetom. Kao osećajno biće, karakteriše ga samovanje. Osuđen je na nesporazum sa sredinom u kojoj živi, pogotovo sa vlašću. Kad vidim da su neki intelektualci zadovoljni, odmah su mi sumnjivi. Oni imaju nekakav interes. Zato je moja poruka mladima da sumnjaju u intelektualce koji su uz vlast. Intelektualac je zadužen za kritiku, ne za hvalospeve.
 
Dva najveća grada u Vojvodini jesu Novi Sad i Subotica. Živeo si u oba. Možeš li da ih uporediš? Tim pre što si u ovoj veštini prepoznavanja veoma dobar. Sećam se kako si jednom na pitanje kakav je utisak Beograd ostavio na tebe, a kako doživljavaš Novi Sad, odgovorio: ”Beograd je muški, noćni grad. Novi Sad je ženski grad, širok kao hlebovi koje sam video u detinjstvu na jugu Kampanije, u nekadašnjoj Velikoj Grčkoj”. Taj odgovor mi se veoma dopao.
 
Svojevremeno sam kao primer uzimao dve žene, mlađu i stariju, da bih uporedio ta dva grada. Veličina, broj stanovnika i geografski položaj nesumnjivo utiču na sudbinu svakog grada. Subotica je manji, ljupkiji grad, koji je istorija porazila. Sličnu sudbinu doživeo je Trst, nekada bitan grad, čija je simbolička važnost znatno umanjena nakon pada Berlinskog zida, raspada Jugoslavije, ulaska Slovenije i Hrvatske u Evropsku uniju...

Imao sam sreću da živim u Subotici, gde sam uglavnom slušao i posmatrao. Bila je to velika lekcija. Danas živim u Novom Sadu, koji je bliži prestonici, uživa u blagodetima Dunava, ima potencijal da se dodatno širi, da preraste u veći centar. Ako sam u Subotici slušao, u Novom Sadu sam zadužen da govorim, što je velika odgovornost, jer reči ne treba zloupotrebljavati.
 
Velika polemika među ljudima koji ovde žive odnosi se na činjenicu da je mnogo onih koji se osećaju kao „jugonostalgičari“, dok drugi misle da nam je period života u zajedničkoj državi doneo samo zlo. Tebi je lakše da se odrediš. Slušajući tvoju priču o tome kako si o Jugoslaviji prvi put čuo od pokojnog teče, koji je doprineo tome da ti pojam „jugozlavia“ zvuči kao muzika, pa zatim o tvojim narednim iskustvima – reklo bi se da si prilično „jugonostalgičan“?

Jugoslavija je bila veća država, samim tim manje provincijalna. Jasno mi je da su mnogi u njoj bolje živeli. Iako je država bila okružena „brigama“, kako se tada govorilo, većina ljudi je bila srećna što živi u njoj. Obično se kaže da takvo stanje nije bilo realno te da je račun stigao devedesetih. Bilo kako bilo, u Jugoslaviji se bolje živelo. S druge strane, Jugoslavija je postojala diktatura svoje vrste, pogotovo u političkom smislu. Kad imate jednu partiju i doživotnog predsednika, oduzeta vam je ne samo demokratija nego i ideja demokratije. Na sve to italijansko dete može da gleda samo kroz prizmu ranih iskustava. Detinjstvo je nezaboravno i bezbrižno doba mašte, u kom ti je svaki detalj lep. Ja sam imao geografske karte i nazive država o kojima sam maštao i pevao. Nisam znao ko u Jugoslaviji vlada i kako.
 
Sam si jednom rekao: „Ljudi se mnogo više trude kada razmišljaju svojom glavom“. Nije li to razlog što se lakše odlučujemo da razmišljamo tuđom?

Istorija pokazuje da ljudi vole čopor u kojem će sakriti ličnu odgovornost, jer je teško biti samostalan i nezavisan. Neki to rade iz lenjosti, a drugi iz slabosti, jer je život prepun nepravdi, nasilja i opasnosti. Mi smo uglavnom nesrećna bića, žrtve novca i moći. Društvo nas tera na sebičnost i konflikt. U svetu bez ravnopravnosti, bez solidarnosti, čini nam se da je lakše odlagati, bežati, izbegavati odgovornost. Ponekad imam utisak da smo zaista stvoreni po principu homo homini lupus. Ipak, u srcu svakog čoveka, čak i najgoreg kriminalca, postoji osećaj pravde, blesak lepote, tračak života. Zato ne volim da se obraćam ljudima, nego čoveku. Prava je komunikacija ona između dvoje, kao u ljubavi. 
 
Kada biste ljude u Srbiji pitali da vam kažu tri prve asocijacije na Italiju, to bi sigurno bilo nešto od ovog: sunce, vino, Mediteran, Rim i Venecija, Leonardo i Mikelanđelo, renesansa, mandolina, opera, fudbal... Nisam siguran da postoji mnogo zemalja spram kojih Srbi imaju toliko pozitivnih predznaka kao u odnosu na Italiju! Sigurno si to i sam osetio. Šta misliš koji su razlozi ovolikoj empatiji?

Srbija Italiju više doživljava kao zemlju nego kao državu, u njoj vidi kulturu, ne politiku. Reč je o neverovatnoj i jedinstvenoj zemlji. Italija nije samo u Srbiji popularna, u to sam se uverio živeći u mnogim evropskim zemljama. U centru svakog evopskog grada, od Amsterdama do Praga, od Osla do Sofije, ima nekoliko desetina italijanskih zastava ispred restorana i prodavnica. Nijedna druga zemlja ne ostavlja tako snažan utisak na strance.

Posebna je priča taj čudak, Italijan, homo italicus, hedonista kog je baš briga. To je neka vrsta njegove osvete smrti, koja će, pre ili kasnije, odneti sve nas. Kad pomislim na Italijana, pada mi na pamet Napolitanac, koji predstavlja kvintesenciju italijanstva. I Crnjanski je rekao: „Volim Napolitance, tako valja živeti“. Kako? Bezbrižno, pevajući, ljubeći se. I ja najviše uživam u tome: pripalim svoju lulu, posmatram more ili Dunav i baš me briga za sve!
 
Prva, a često i sva saznanja o Italiji, mi ovde dobijali smo iz sveta filma, literature, na osnovu bezbroj puta  ponovljenih "opštih mesta" o Italiji i Italijanima. O dominantnoj majci koja sve do svoje smrti komanduje sinovima i njihovim porodicama, o ogromnim posudama u kojima se kuva pasta za nedeljni ručak, o crkvi i lokalnom katoličkom svešteniku koji bi i danas bio najsrećniji da njegova pastva živi u skladu sa motom: "Un Dio, una patria e una famiglia". Slušajući to i čitajući tvoje knjige, stiče se utisak da potpuno izlaziš iz ovog stereotipa. Ti si uvek ličan, intiman, pomalo setan, zagledan u ljudsku dušu i detalje kojima je ona ispunjena. Usamljeni šetač ili neko ko stoji ispred zatvorenog prozora i razmišlja o sebi i svetu, u tom poretku stvari, on je vredan baš koliko i neka institucija, zvali je crkvom ili porodicom. 
 
Stereotipi o Italiji i Italijanima jesu pomogli svetu da bolje razume šta se događa i čega ima u toj zemlji, ali oni ne obavezuju Italijane na određeno ponašanje. Priznajem da sam za neke slike o Italiji saznao tek nakon što sam došao u inostranstvo. Crkva je u tom pogledu odličan primer: ne sećam se da je neko iz moje ulice imao lepo mišljenje o sveštenicima. Italijani, pogotovo oni s juga, ne vole uniforme, naročito odore. Sve što predstavlja državu i Crkvu, kao državu u državi, južnom Italijanu nije milo. Pošto je u mom gradu oduvek bilo ćutljivih, zamišljenih ljudi, uveravam vas da sam po tome pravi predstavnik onog specifičnog vida civilizacije koji se afirmisao u ravnici između Vezuva i Mlečnih brda, Pompeje i Noćere, Sarna i Kastelamarea. Razume se da nisam svesno izabrao da budem takav, ali znam da je na dnu mog srca melanholija koju su mnogi putopisci pronašli u mom zavičaju. Osećaj prolaznosti stvari, tuga, strah od smrti i bolna veza sa životom, detinjasti odnos prema bolestima, neobjašnjivi nemir, fatalni erotizam – svi ovi elementi govore o zemlji paradajza i citrusa, odakle dolazim.


 
Shodno ovome, koliko Italijani znaju o Srbiji? Koje bi bile tvoje asocijacije spram naših ljudi i ove zemlje?

Bojim se da Srbija u Italiji znači rat, siromaštvo, bezakonje. Uz to se s vremena na vreme pojavljuju Đoković, lepe žene, blagodeti prirode. Bilo bi neodgovorno i licemerno s moje strane tvrditi da Zapad ima visoko mišljenje o Srbiji, jer je najgori gost onaj što se udvara domaćinu. Srbija je kao država mnogo učinila da bi narušila ugled i dostojanstvo svojih građana. Jedva čekam lepše vreme normalnijih, odgovornijih predstavnika ove država, koji će razumom i srcem nastojati da podignu zemlju, zato što mi je jasno da trenutna vlast zamara beskrajno i popustljivo strpljenje građana Srbije. Veoma je važno istaći da sam u Srbiji upoznao fantastične ljude, bez kojih bi moj život bio mnogo siromašniji. Meni imponuje velikodušnost ovog naroda.
 
Primer da stranac uđe u tuđ jezik, a zatim koristeći se njim napravi literarno čudo, nije nepoznat. Recimo, mnogi kažu da su najveći znalci francuskog jezika u 20. veku bila dvojica Rumuna – Ežen Jonesko i Emil Sioran. Koji je bio tvoj motiv da izvorno pišeš na srpskom jeziku? Kako doživljavaš naš jezik? Prati li on dovoljno tvoje snove, emocije, tvoje i od sebe samog skrivene misli...?

Smatram da je ključni faktor mog života u Srbiji antička radoznalost, bez koje ne bih postojao. U tome se najbolje vidi da sam Italijan s juga. Od samog početka nisam prihvatio ideju da ću u ovom društvu biti samo gledalac. Osećao sam potrebu da delujem. Ja sam južnjak nemirnog duha, sklon kontemplaciji, ali s večitom potrebom za akcijom. Danas se ispostavlja da delujem kao univerzitetski predavač i pisac. Veoma sam zadovoljan što mi je pošlo za rukom da se dvostruko afirmišem.

Srpski jezik delimično prati moje emocije. Rado se služim drugim jezicima, pre svega italijanskim i napolitanskim, da bih silazio u sebe. Srpski je, inače, izuzetno jednostavan jezik, koji vrvi od slikovitosti. Odlično je sredstvo za komunikaciju. Zato postoje ozbiljne šanse da ću se ubuduće bolje izraziti na njemu, ali ne verujem da ću ga ikada savladati, zato što sam došao do dubokog uvida u suštinu: čovek se bori s divljim logosom jezika znajući da se nikada neće izboriti. 
 
Imaš neverovatan smisao za prepoznavanje nijanse u svim segmentima svakodnevnog života. Kakav je tvoj odnos prema globalnoj kulturi, koja se trudi da sve te male razlike, nijanse i boje spoji u jednu, svima prepoznatljivu i univerzalnu?

Svestan sam pokušaja krupnih interesa da se svet svede na reductio ad unum, ali i činjenice da nacionalističke i ksenofobične tendencije, koje su i te kako zastupljene u današnjoj srpskoj intelektualnoj eliti, zlupotrebljavaju pojmove i predstave kako bi zaustavile neophodne promene i reforme. Meni je sumnjiv svaki intelektualac koji se bori protiv ”zapadnog imperijalizma”, a pritom zaboravlja teror koji dolazi sa Istoka. Takvim ljudima ne treba dozvoliti da nas uvuku u površnost i neozbiljnost. U srpskoj istoriji dogodilo se da vladari zaustavljaju reforme u nameri da sačuvaju status quo odnosno svoje privilegije. Bilo bi poželjno da do toga više ne dođe. Globalizam ima svoje pozitivne aspekte, otvara nove mogućnosti, obara granice, a granice su ljudi izmislili. Kad pomislim na Ameriku, ne padaju mi na pamet Buš i Klinton, već Ernest Hemingvej i Majls Dejvis, koje smatram jednako svojim kao Ljermontova i Tolstoja. Vidite, kultura pomoću univerzalnih vrednosti trijumfuje nad državnom politikom, koja se svugde služi vraškim instrumentima izluđivanja i vladanja. Kultura je zvezda vodilja svakog pravog intelektualca, ali mnogi to zaboravljaju.

Ovih dana čitao sam jedan tekst u kom su pomenuti veliki italijanski umetnici opsednuti fudbalom. Od Alberta Moravije, preko Lučana Pavarotija do Umberta Eka, recimo. Naš veliki Miloš Crnjanski izjavio je da bi "dao nagradu Akademije samo da zaigra za prvi tim Jugoslavije". Tebi je Inter prva ljubav... U čemu je magija? Šta je to što fudbal izdvaja od svih ostalih igara? Razmišljaš li i dalje o svojoj prvoj ljubavi?
 
Fudbal za mene i moju generaciju nije samo pitanje sporta. To je život. Nije prošao nijedan dan mog detinjstva bez fudbalske lopte. Fudbal je opsednutost italijanskog deteta koje želi da se pokaže, da nadmaši ostale. I dan-danas u meni postoji velika želja da porazim neprijatelje, da budem bolji od drugih. Ja moram da pobedim, jer ako ne budem pobedio – boleće me glava. To mi se događa i na poslu: moji studenti moraju da savladaju gradivo i dobiju najbolje ocene, jer će mi u suprotnom propasti dan. Sličan je scenario i sa mojom književnošću: svaku reč danonoćno žvaćem sa gotovo histeričnom preciznošću, jer moram da budem bolji od sebe i svaka moja knjiga mora po kvalitetu, formi i suštini biti originalno delo. Mislim čak da je i u ljubavi tako: južnjak stalno proverava svoje ljubavne kapacitete, jer za njega ne dolazi u obzir da drugi bolje ljube. Sve to ima veze sa senzibilitetom i ličnošću pojedinca svesnog sopstvene jedinstvenosti, s kompleksima niže vrednosti naše sredine, sa silnom željom da se afirmišeš u jednom od najnaseljenijih podneblja starog kontinenta, gde je konkurencija jaka. U tom shvatanju života ima pozitivnih i negativnih strana, ali sigurno je samo jedno: i u trenucima najveće radosti, naš čovek nalazi priliku za kontemplaciju, žaljenje i tugu. Naš čovek nikad nije u potpunosti zadovoljan.

Kao i mnogi južni Italijani, ja navijam za Inter. To nije fudbalski klub, već legenda. Jedini klub koji nikad nije ispao iz prve lige. Jedini italijanski klub koji je u jednoj sezoni osvojio prvenstvo, nacionalni kup i Ligu šampiona. Da nije tako, bolela bi me glava.
 
Pitati čoveka, toliko radoznalog poput tebe, šta planira da radi u daljem životu, skoro da je neumesno. A opet, ne možemo da na kraju ne postavimo to pitanje.

Imam dve nade: da se dobro nasmejem i da nešto novo naučim. Ako mi svaki dan bude doneo osmeh i znanje, biću zadovoljan. Osim toga, imam želju da ostanem slobodan čovek. To je ideal mojih slavnih zemljaka, Bruna i Kročea, što čini suštinu intelektualca. Sloboda je toliko moćna da čak i iluzija o njoj može nešto da nam znači.
 
Autor: Ilija Tucić
Izvor: Vojvođanski magazin


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
odlični naslovi po sjajnoj ceni da, moguće je, uz laguninu akciju 3 za 999  laguna knjige Odlični naslovi po sjajnoj ceni? Da, moguće je, uz Laguninu akciju „3 za 999“!
15.11.2019.
Spremite se! Omiljena akcija ponovo važi.   U svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca i na sajtu www.laguna.rs počinje akcija koja vam omogućava da kupite 3 sjajna naslova po ce...
više
posetite štand lagune na interliberu u zagrebu  laguna knjige Posetite štand Lagune na Interliberu u Zagrebu!
15.11.2019.
Izdavačka kuća Laguna ove godine drugi put učestvuje na zagrebačkom sajmu knjiga Interliber na zadovoljstvo čitalaca koji rado biraju Lagunina izdanja.   Najtraženije su knjige domaćih auto...
više
15 saveta za započinjanje dugoročnih razgovora o knjigama laguna knjige 15 saveta za započinjanje dugoročnih razgovora o knjigama
15.11.2019.
I, šta misliš o knjizi? Dobra je. Da li ti se dopala? Aha. Šta ti se dopalo u njoj? Bila je dobra. Za mnoge roditelje ovo je uobičajen razgovor sa decom o knjigama. Sve što roditelji žele jeste...
više
prikaz romana tetovažer iz aušvica heder moris laguna knjige Prikaz romana „Tetovažer iz Aušvica“ Heder Moris
15.11.2019.
Čuveni britanski lanac knjižara Vi Ejč Smit (WHSmith) ima svoj dvojac kritičara koji redovno predstavljaju nove naslove. Ričard i Džudi prijemčivim jezikom pišu o knjigama i komentarišu ih na neposred...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.