VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Niški Homer

Dejan Stojiljković, „Duge noći i crne zastave“, Laguna, Beograd 2012.


Teško je pisati prikaz dobre knjige. Ne samo jer su one veoma retke, već pre svega zato što većina prikaza danas glorifikuje tekstove povodom kojih nastaju iako to oni ni u kom slučaju ne zaslužuju. Otuda predstavljanje novog romana Dejan Stojiljkovića „Duge noći i crne zastave“ nije jednostavno jer treba ubediti čitaoce da je reč o zaista vrhunskom ostvarenju o kome će se tek pisati i koje će se tek čitati i da je prikaz koji sledi uistinu objektivan, a ne forma koja pokuša- va da ispuni apriorno zadate norme i hvali nešto što ne zaslužuje pohvalu.

„Duge noći i crne zastave“ opisuju period neposredno pre Kosovske bitke. Roman je realizovan preko paralelne kompozicije, poglavlja i međuigre, pri čemu glavni tok prati događaje iz 1386, a paralelni one iz 1371. U okviru osnovnog toka (poglavlja), međutim, mogu se takođe razaznati paralelni tokovi, jer je jedna linija vezana za srpske junake, a druga za Turke. Ali tu se dihotomija ne završava jer se i srpska i turska linija račvaju na još dva dela: srpska prati avanture Kosančić Ivana, Milana Toplice, Miloša Obilića i kneza Lazara, a turska Murata i njegove vojske. Paralelni tok (međuigre) znatno je rudukovan. On prikazuje događaje vezane za kneza Lazara, njegov sukob sa Nikolom Altomanovićem i gubljenje dragocenosti za kojom Kosančić, Toplica i Obilić tragaju u osnovnoj priči.

Valja napomenuti da romansiranje srpskog srednjovekovlja, kao i najveće i najznačajnije bitke, nije nikakva novina na našoj književnoj sceni. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka pojavilo se mnoštvo romana koji su se bavili ovom problematikom, pre svih „Despot Stefan“, „Vitezi kneza Lazara“, „Legende o Milošu Obiliću“, „Stefan Dušan“, Slavomira Nastasijevića, „I bi carevina“ Dušana Baranina.

Međutim, ono po čemu Stojiljković odudara od svojih prethodni- ka, iako se neposredne paralele mogu povući sa romanom „Vitezi kneza Lazara“, jeste napuštanje istorijske perspektive i pripovedanje kroz unutrašnji, gotovo lirski fokus. Naime, svi romani koje smo pomenuli svoju građu nisu uzimali samo iz istorije. Oni su inspiraciju za likove i događaje pronalazili pre svega u predanju, epskoj poeziji i tzv. romantičnoj istoriji. Mećutim, ta građa je predstavljana na istorijski način jer je predočavana posredstvom „istorijske instance“, odnosno sveznajućeg pripovedača koji je epičnost i istoričnost naracije (diskursa) gradio na svom sveznanju u smislu gomilanja činjenica. Dakle, Stojiljkovićevi prethodnici nastojali su da istorizuju predanje i mit, te se njihovi romani mogu shvatiti kao istorijski, i to u izvornom, valterskotovskom smislu.

Dejan Stojiljković ide u potpuno drugom pravcu ostavljajući po strani tradiciju Valtera Skota i okrećući se izvoru književnosti, epu. Na ovom mestu moramo navesti prikaz Branislava Predojevića koji je dostupan na sajtu romana (www.dugenociicrnezastave.rs) i koji, sem pronicljivih uvida, nudi i čitav niz referenci tzv. popularne kulture, književnosti (Džordža R. R. Martina, Roberta E. Hauarda, Stivena Kinga, Nila Gejmena), muzike (Joy Division), stripa (Dilan Dog) i filma (Piter Džekson) prisutnih u romanu. Po mom mišljenju je ipak važnije ukazati na to da „Duge noći i crne zastave“ dele mnogo više postupaka sa klasicima književnosti.

Na prvi pogled to se ne bi reklo. Ostavivši po strani model istorijskog romana, Stojiljković se odlučio da iskoristi jedan žanr koji (u akademskim krugovima) slovi za trivijalan, ili, u najbolju ruku, popularan; u pitanju je epska fantastika. Ni po korišćenju konvencija epske fantastike za prikazivanje događaja neposredno vezanih za Kosovski boj, Dejan Stojiljković nije prvi u srpskoj književnosti. Treba pomenuti roman Aleksandra Tešića „Kosingas – Red Zmaja“, koji kroz ovaj žanr opisuje događaje iz 1388, i čiji je glavni junak Marko Kraljević. Ono po čemu je Stojiljković blizak ovom romanu jeste činjenica da i „Duge noći i crne zastave“ polaze od Reda Zmaja i zasnivaju se na srpskoj, tj. slovenskoj mitologiji, ali da je njeno prisustvo skrajnuto i značajno manje izraženo nego li u Tešićevom romanu.1 U tom smislu se priča o avanturi trojice junaka, njihovoj potrazi za neobičnim i značajnim artefaktom koji može da odluči sudbine naroda, a u čijoj se pozadini nalazi sukob i borba za prevlast dve mistične „or-ganizacije“, Reda Zmajeva i janjičara, uklapa u žanrovsku shemu.

Ali, način na koji je Stojiljkovićev tekst iskombinovao istorijsko i mitsko prevazilazi okvire žanrovskih konvencija i približava se istoriografskoj fikciji kao u romanima Umberta Eka, da ne kažemo postmoderne. To znači da se fantazija ostvaruje ne samo i ne jedino posredstvom mitologije, postojeće ili izmaštane,2 već se ona gradi i na osnovu istorijskih aporija. Takvi su, na primer, likovi trojice glavnih junaka i naročito tajanstvene organizacije (tako bliske Eku), Red Zmaja i janjičari. Kao direktne eksponente „mitološke fantazije“ možemo navesti vile, Jerisavlju i Naisu3 (posebno njihov susret sa Obilićem), trgovca Farisa i onostrane prikaze koje se javljuju Lazaru (Sveti Đorđe) i Muratu (Ifirit), mada se one mogu posmatrati i kao snoviđenja i produkti rastrojene svesti. Zato se može reći da Stojiljković niti istorizuje mit, niti mitizira istoriju, već bira srednji put, te na mitskoj pozadini, i to podjednako srpskoj i turskoj, preispituje aporične „činjenice“ Kosovskog boja.

Kao što smo pomenuli, osnovni postupak koji „Duge noći“ udaljava od žanrovskih shema jeste prisustvo lirskog u pripovedanju. Izjava da u jednom epskom žanru par exellence u iskazu lirsko zauzima značajno mesto može da deluje paradoksalno. Stojiljković uspeva da epsku građu prikaže na lirski način i u tome je najveća originalnost i kvalitet njegovog romana. Lirsko se ne odnosi na postojanje patetičnih fraza, već na intimizaciju perspektive, pošto se događaji mahom pre- nose kroz likove. Posebno su značajni pasaži vezani za fokalizaciju Lazara i Murata koji dočaravaju razmišljanja i nedoumice velikih državnika, i njihov odnos prema nacionalnim i verskim pitanjima. Ali ni ovde nema fraziranja, njihova stanja su izvrsno prikazana zato što su oni, bez obzira na svoj državnički (istorijski i mitski) položaj i značaj, predočeni slično običnim ljudima. Tome doprinose ne samo njihove nedoumice, već više patnja za izgubljenim sinovima koje se ne mogu osloboditi.

Sem toga, u romanu se kao svojevrsna intermeca javljaju i poetski opisi koji izvrsno dočaravaju atmofsferu i odišu lirikom i refleksivnošću pojačene refrenskim ponavljanjima pojedinih iskaza. Npr, na početku trećeg poglavlja, kao moto nalaze se stihovi Vaska Pope, alah il ilalah. Oni se kroz čitavo poglavlje neprestano ponavljaju i tako, izuzetno efektno, dočaravaju veliku tursku vojsku u pohodu na Pirot.4

Ovakav odnos prema diskursu stvorio je jedan specifični iskaz koji usled lirske patine nosi prizvuk heksametra. Rečenice su, neobično za epiku, koncizne i precizne, a opet zbog svoje liričnosti izrazito tropične i refleksivne. Konzervativna kritika obično popularnim tekstovima zamera nedostatak metafizičkih pasaža, sentenci koje osvetljavaju univerzalne tajne života. Stojiljkovićev roman njima obiluje i to, što je posebno kvalitetno, ne kao pridodatim, kao diskurs sveznajućeg pripovedača koji odudara od toka radnje, već su i radnja, i opisi i likovi njima protkani. „Duge noći i crne zastave“ prepune su iskaza koji evociraju vrhunske domate našeg folklora.5 Naročito valja pomenuti poređenja koja svojom svežinom i autentičnošću doprinose pojačanoj izražajnosti i nenametljivo otvaraju tekst ka mnogim literarnim i umetničkim referencama. Na primer: „Noću im je društvo pravio mesec, zlatan i okrugao, kao novčić na oku preminulog” (95).

Ali, Stojiljković ne dozvoljava da ga ovakvi pasaži ponesu, te je veoma malo „slobodne“ naracije (što se može sagledati kao prisustvo filmske tehnike). U romanu dominira prenošenje iz perspektiva likova što omogućava da se ne „upada“ ni u patetiku, niti u modus monotonosti njome proizveden, jer se sve sentimentalne scene, na emotivnom, ideološkom ili nacionalnom planu, kontrapunktuju humorom i efemernim.6 To posebno dolazi do izražaja u mikrokompoziciji poglavlja jer se svako završava (zaokružuje) izuzetno efektno, sentencama koje ili razbijaju, prizemljuju patetiku, ili, pak, efemerno senče metafizičkim.

Kao što je izbegnuto upadanje u nacionalnu patetiku, tj. rodoljubivu frazelogiju, tako je i korišćenje arhaičnog govora radi postizanja autentičnosti pripovedanja znalački upotrebljeno. To ne znači da ovih izraza nema, već da su arhaizmi predočeni poput predanja. Stare srpske reči i turcizmi nisu samo deo diskursa, već nosioci narativnog pošto se njihovo značenje ne objašnjava (mada na kraju romana postoji rečnik arhaizama), nego im se etimologija prikazuje kroz likove i događaje. Tako se sugeriše značenje janjičara, simbola šin, Ifrita i dr. Otuda možemo reći da Stojiljković ne koristi ove izraze kao okamenjene, već narativno sugeriše njihovo značenje (preko događaja odlučujućih za tok romana) i na taj način ostaje utisak da se prikazuje njihova „karakterizacija“. Ista je situacija i sa istorijskim podacima – oni se ne navode, već se prikazuju. Time je izbegnut proklamovani akademizam koji se javlja u sličnim romanima i umanjuje zanimljivost i čitljivost tih dela.

Ipak, iako je lirsko prisutno, epsko zauzima dominantnu poziciju u „Dugim noćima“. Posebno uspelo prikazane su borbe, od kojih treba izdvojiti napad na Pirot kojim se roman i završava. Sem filmskih izvora sa kojima se ova borba može porediti (npr., film „300“ na koji se i aludira u tekstu), osvajanje Pirota evocira ono vezano za Troju. Iako u romanu nema direktnih duela kao u „Ilijadi“, ipak je osnova ista – u pitanju su nadmudrivanja i sukobi, posredno dvojice vođa, Murata i Lazara, odnosno bogova u njihovoj pozadini, a direktno Stefana i Ali-paše i njihovih najboljih vitezova. Ali i pojedine scene kao da su preuzete iz „Ilijade“, pre svega sakupljanje mrtvih i poseta Kosančića turskom logoru.

Još jedan postupak koji se može povezati sa Homerom jeste činjenica da Stojiljković za dočaravanje najbitnijih detalja ne koristi deskripciju koja bi te detalje banalizovala i svela na shemu, već se više zadržava na efektu koji oni izazivaju. To posebno dolazi do izražaja u opisu Kosančićevih mačevalačkih veština nagoveštenih prikazom njegovih borbi i ubistvima protivnika, ali nikada koncizno i do kraja. Uvek se ostavlja dovoljno prostora za domišljanje, njegove borbe su predočene samo kroz uvodne segmente i slike epiloga u kojim on izlazi kao pobednik, a o njegovom podvigu govore ili razmišljaju drugi junaci. Time je tajnovitost i veština ovog junaka posebno istaknuta.

U opisima srpske i turske strane nema idealizacije, jer su obe predstavljene sa svim svojim vrlinama i manama. Zato i deluju ljudski, a njihovi postupci su razumljivi. Prisustvo ljudskog, tj. objektivnost sa kojom je prikazana turska strana ponovo upućuje na Homera, odnosno narodnu epsku tradiciju. Ali, kao što smo napomenuli, iako u osnovi polazi od epske tradicije, Stojiljković ne koristi samo njene fakte. To naročito dolazi do izražaja u slici Kraljevića Marka prikazanog kao turskog vazala, a ne znamenitog srpskog junaka. Njegove prepoznatljive osobine, sklonost ka borbi i vinu, utkane su u karakter Miloša Obilića.

I upravo u odnosu prema likovama, tj. karakterizaciji Stojiljković pokazuje, možda, svoje najveće majstorstvo. Svi likovi u romanu su izuzetno živi i upečatljivi. Njihova živost ostvarena je time što su prikazani sa problemima koji muče i obične (savremene) ljude. Ali ono što ih posebno izdvaja jeste način na koji su individualizovani. To se naročito odnosi na Kosančića, Toplicu i Obilića. Reč je o junacima čiji je istorijski identitet aporičan, te je pri slikanju njihovih likova Stojiljković koristio mnogo više predanje i konvencije epske fantastike. Tako je Kosančić prikazan kao izuzetan, gotovo nadzemaljski mačevalac (sa Dalekog istoka), iako on sam svoju osobinu objašnjava treningom. Njegova mističnost pojačana je i neobičnim mačem koji poseduje i pripadnošću Redu zmaja, kao i da druguje sa vilama. Toplica je predočen kroz sliku nepogrešivog strelca, a ta slika je veoma bliska vilenjaku Legolasu iz „Gospodara prstenova“. Najzanimljiviji je Obilić koji u svom karakteru obuhvata, kao što rekosmo, one osobine koje su pripisivane Marku Kraljeviću. Za razliku od Kosančića i Toplice, koji su izgrađeni likovi, Obilić je lik u razvoju, neko ko će preko misije i prijateljstva sa njima dvojicom postati legendarni junak, i jedan od, po predanju, pripadnika čuvene dvanaestorice Reda Zmaja. Sem ovim likovima, velika pažnja poklonjena je i Lazaru i Muratu. Oni su prikazani dosta uverljivo baš zbog toga što u njihovim opisima nema tragova patetike i legendarnosti koja im je svojstvena.

Ali i sporedni, manje bitni junaci pažljivo su oblikovani (na planu karakterizacije i motivacije). Kao primer možemo izdvojiti Stanoja Glavoseču, najamnika, pagana koji ne prihvata hrišćanstvo i koji je prvo bio u službi kod Kosančića, zatim kod Obilića i na kraju završio kod Stefana u Pirotu. Ili, recimo, lik devojčice Ognjane, prototipa Kosovke devojke. Oba ova lika, iako sporedna, imaju značaj- nu ulogu u razvijanju radnje romana. Tako Stanoje otvara priču o Kosančićevoj sudbini, potpuno zasnovanoj na predanju (njegovu sestru oteli su Turci uz pomoć njegovog najboljeg prijatelja, zbog čega se ona i ubila, a Kosančić krenuo u osvetu), a Ognjana sjajno motiviše kompli- kovanje odnosa između Olivere, kćeri kneza Lazara, i Obilića (Obilić daje maramu koju mu je Olivera poklonila kako bi previli ranjenu devojčicu).

Sem toga, može se primetiti da je i u pogledu likova u potpunosti ispoštovana dihotomija prisutna u kompoziciji romana. Tako gotovo svaki srpski junak ima svog parnjaka u turskom taboru, te su poput jina i janga prikazani Lazar i Murat, Obilić i Bajazit, Kosančić i Vukmir, vođa janjičara i njegov nekadašnji najbolji prijatelj, i sl.

Jedina zamerka koja se može uputiti inače kvalitetno „opremljenom” romanu (kupac ćiriličnog izdanja dobija na poklon CD sa se-dam pesama Saše Trajkovića) jeste izostanak rodoslova koji su uobičajeni za žanr epske fantastike. Ovde je on zaista neophodan jer bi se pomoću njega publika, nedovoljno bliska sa srpskom srednjovekovnom istorijom, upoznala sa njom i preko jednog krajnje zanimljivog štiva utvrdila gradivo.

Roman „Duge noći i crne zastave“ zamišljen je kao prvi od pet delova jednog ciklusa. Njegov kvalitet je nesumnjiv, ali da li će on biti zadržan do kraja, kroz četiri najavljena nastavka („Olujni bedemi“, „Učitelj mačevanja“, „Carstvo nebesko“ i „Poslednji Nemanjić“), ostaje da se vidi. Ono što treba reći jeste da se za Dejana Stojiljkovića više ne može govoriti da je mlad i talentovan pisac. Svoje majstorstvo pripovedanja on je dokazao ovim tekstom postajući predvodnik nove generacije srpskih autora.


_______________

1 U strogom teorijskom smislu, razlika između ova dva romana tiče se njihove podžanrovske pripadnosti. Dok se „ Kosingas – Red Zmaja“ može odrediti kao fantazija mača i magije, Stojiljkovićev roman bliži je izvornoj epskoj fantastici koja počiva na prikazu alternativne istorije. Mada će se o konačnom (pod)žanrovskom identitetu „Dugih noći“ moći govoriti tek nakon završetka serijala.

2 Autori epske fantastike mahom posežu za izmišljanjem novih svetova i njihove mitologije.

3 Imenom ove vile Stojiljković evocira svoj grad Niš.

4 Posebno se može izdvojiti epizoda u kojoj knežević Stefan posmatra sliku na kojoj je prikazano kako car Dušan ubija vuka dok mu knez Lazar objašnjava o čemu je reč. Način na koji je ova epizoda predstavljena ne samo da upućuje na filmske tehnike već podseća na slične scene iz čuvenih epova, Vergilijeve Eneide, pre svega, kada Eneja uz Didoninu pomoć posmatra slike Trojanskog rata u Junoninom hramu.

5 „Ovde, u ovom svetu koji je nastao progonstvom iz raja, smrt daje smisao i boju i postojanju, i to nije ništa novo ni čudno, ništa nedokučivo. Ni za lovce ni za lovinu.” 24. Ili: „Srce... je lomljiva stvar” (40).

6 „Naše vreme je prah, krv i voda... A ponekad i vino” (138).

Autor: Dejan Milutinović
Izvor: Letopis Matice srpske
 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
jelena je pre 100 godina napisala prvi putopis o americi kako je obećana zemlja tada izgledala laguna knjige Jelena je pre 100 godina napisala prvi putopis o Americi: Kako je „obećana zemlja“ tada izgledala
21.08.2019.
Pre tačno jednog veka, u septembru 1919, Jelena J. Dimitrijević otisnula se iz Srbije i sa svog putovanja po Americi napisala prvi putopis o toj zemlji – „Novi svet ili u Amer...
više
delfi kutak je pročitao deca vremena  laguna knjige Delfi Kutak je pročitao: „Deca vremena“
21.08.2019.
Čista desetka! „Deca vremena“ poljskog autora Adrijana Čajkovskog novi je svetski hit roman iz žanra naučne fantastike koji će zasigurno (i to vrlo brzo) dobiti svoju filmsku ekranizaciju u vidu ho...
više
andrija jonić o romanu krv i sapunica  laguna knjige Andrija Jonić o romanu „Krv i sapunica“
21.08.2019.
„Lošim, teškim trenucima. Šta bismo bez vas?“ Ovim rečima počinje knjiga „Krv i sapunica“, teška priča koja se sa lakoćom čita, i koja, pored neke vrste realistične tenzije u stomaku, čitaocu ostav...
više
prikaz romana rovinjska vrata u vreme puževa i sunovrata  laguna knjige Prikaz romana „Rovinjska vrata u vreme puževa i sunovrata“
21.08.2019.
Sećanje je komplikovana stvar. Nestalno, povodljivo i podložno uticajima, melanholiji i seti. Sećanja na detinjstvo su zamršenija, preoblikovana naknadnim uvidima, (ne)razumevanjem situacija i odnosa ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.