VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Nikolas Sparks objašnjava proces stvaranja

Karijera Nikolasa Sparksa počela je jednom od najboljih priča o proboju novog autora u skorijoj istoriji: nečuvenih milion dolara unapred plaćenih od strane izdavačke kuće za njegov debitantski roman iz 1996. godine „Beležnica“, u trenutku kada je imao samo 29 godina. Prečesto, ono što sledi ovakve priče je propast druge knjige – ali nekadašnji prodavac farmaceutske opreme pokazao je da je sve samo ne pisac sa jednim hitom. Svih dvadeset knjiga koje su nakon toga izašle, bile su na listi najprodavanijih. A koliko su knjige bile popularne toliko su i njihove holivudske adaptacije, među kojima su „Poruka u boci“, „Šetnja za pamćenje“ i „Noći u Rodanteu“. Samo u 2010. godini pojavile su se filmske verzije „Dragog Džona“ i „Poslednje pesme“, a odmah za njima i „Srećnik“ i „Utočište“, zastrašujuća priča o žrtvi nasilja u porodici koja pronalazi ljubav nakon što pobegne od svog poremećenog supruga.

Danas, suprug i otac iz Severne Karoline nastavlja da donosi ono što armije njegovih obožavalaca očekuju: ljubavne priče koje teraju suze na oči i ponekad imaju gorkoslatke krajeve. Razgovaramo sa njim o pisanju romana, promeni žanra i o tome kako još uvek pokušava da nadmaši samog sebe.

Rekli ste da su i srećni i tužni krajevi laki za pisanje, dok su gorkoslatki najteži. Postoji li tajna kako ih postići?

Mislim da to potpada pod ono što je jednom rečeno za pornografiju: „Znaćeš kada ga vidiš“. Shvatate kiseloslatki završetak kada ga osetite... i izazov je realizovati ga.

Nepopustljivi ste kada je reč o tome da vaše knjige ne treba klasifikovati ni u jedan žanr. Zašto vam je toliko važno da izbegavate etikete kada ovaj posao toliko voli da ih koristi?

Ne smetaju mi uvek te etikete – u nekim slučajevima mogu biti korisne. Želim samo da budu precizne. A moje knjige su teške za klasifikaciju jer nisu isključivo ljubavni romani, nisu isključivo porodične drame, nisu isključivo ono što se obično naziva južnjačkom literaturom – pa šta su onda? I onda kažete: dobro, to je književnost – tada to naravno uvredi mnogo ljudi koji misle da znaju šta znači prava književnost kakav god kriterijum da imaju. Tako da je veoma teško odrediti žanr onoga što pišem jer nema mnogo pisaca koji stvaraju ovakve romane.

Vaš roman „Utočište“ sadrži mnogo elemenata trilera i daje čitaocima uvid u mentalni sklop veoma poremećenog negativca. Da li ste mnogo istraživali kako biste ispričali taj aspekt romana?

Ne, zapravo veoma mala. Ključna stvar kod pisanja Kevina, negativca, bila je moja odluka kako želim da stvorim taj lik. Ne volim da pri pisanju romana koristim vulgarnost niti želim da šokiram ljude prevelikom količinom nasilja. Zato sam se odlučio za laganu degradaciju Kevina tokom vremena, tako da dok čitate osećate kako postepeno gubi razum, da tako kažem.

Dakle, te odluke sam unapred doneo i jedini način koji sam imao bio je da stvorim taj lik na početku, što sam i uradio. Napisao sam sedam poglavlja o Kevinu i na taj način njegov glas je istrajao tokom celog romana jer je sve napisano odjednom, nisam ga napuštao. Bilo je dosta ponavljanja u načinu na koji je razmišljao, i paranoje, i dok sam se kretao od prvog do sedmog poglavlja, mogao sam biti siguran da ne idem prebrzo, niti presporo, niti da se previše ponavljam, ali opet da ponavljam koliko je potrebno. I tako, kada sam napisao Kevina, stavio sam ga strane, i rekao sebi OK, sad napiši sebi ljubavnu priču.

Pisao sam ljubavnu priču i onda rekao: „A ha!“ Napisao sam 150 stranica i to je bilo mesto gde bi trebalo ubaciti prvo poglavlje o Kevinu. Dodao sam ga, izmenio ono što je bilo neophodno kako bi odgovaralo promenama koje sam napravio... i onda sam se vratio ljubavnoj priči.

Mislim da je na kraju od sedam poglavlja nastalo šest, ali sva su napisana u jednom dahu i meni je to delovalo veoma dobro. Za mene je Kevin veoma strašan, ali uverljiv protagonista. I koliko god ljudi ne žele da to priznaju, nekako vam bude žao tog čoveka, zbog toga što je on za sebe savršeno u pravu kada su u pitanju njegovo nezadovoljstvo ili brige, i on zaista voli svoju ženu. A ipak, užasan je. To je takođe efekat koji sam želeo da postignem. Kada stvarate negativca, najveći izazov za svakog pisca trilera je da stvori dostojnog negativca – za glavnog junaka on mora biti dostojan protivnik – ali da sve deluje sveže i originalno. Tako da je to bio moj stvarni izazov, u stvaranju Kevina, da ga učinim veoma uverljivim i ljudskim, ali opet da ta ljudskost u njemu bude još strašnija jer pomislite da poznajete nekog poput njega.

Da li često koristite taj pristup? Pisanje glasom jednog po jednog lika?

Naravno, radio sam to ranije. Zato što sam taj pristup koristio u prethodnim romanima, stekao sam iskustvo. Ali Kevinov glas je bio poseban jer ako ne želite da koristite previše nasilja ili vulgarnosti, a pokušavate da ga učinite što strašnijim možete, to može biti veliki izazov.

Da li svesno želite da od određenih stvari napravite primere ponašanja? Mnogo vaših čitalaca su mlade žene, a u ovoj knjizi se bavite ozbiljnim problemima sa kojim bi se mogle sresti.

Ne – sve to je više pravilo moje bake. Ona je još uvek živa, čita moje knjige i ako se naljuti na mene zbog nečega, ja o tome ne mogu da pišem.

Koliko razmišljate o svojim čitaocima dok pišete?

Ne toliko dok pišem, ali kada osmišljavam priču, svakako da ih imam na umu jer pišem priče u kojima želim da čitaoci uživaju. To je verovatno i jedan od glavnih elemenata pisanja koji se nadam da će usvojiti mladi pisci. I to da pisati ono što čitaoci žele da pročitaju nije nužno i ono što želite da napišete.

Na vašoj internet stranici ste veoma otvoreni sa čitaocima po pitanju procesa stvaranja svakog romana. Zašto ste se odlučili da budete „otvorena knjiga“?

Prvenstveno jer se moje knjige naširoko izučavaju u školama. Jedan sam od nekoliko živih autora, čini mi se, koji se može naći u školskim priručnicima „Cliff Notes“. Tako da to radim zbog učenika, ali i zato što ove knjige deluju kao jednostavne za čitanje. To je moj svestan izbor da deluju jednostavno, ali su u suštini veoma složene... Znate, kada čitate „The Wedding“, pomislite da se radi o lepoj priči. Ali tu je bilo mnogo izazova kako istovremeno isprepletati sedam različitih priča. Slično je i sa „Utočištem“. Žena u problemu je opisana više puta ranije – i to veoma dobro. Isto je i sa trilerima. A opet, nikada nisam pročitao triler ili priču o ženi u problemu u kojoj je ljubav delovala stvarno. To je veliki izazov jer kada se javi spoljašnji problem u priči, on zaseni unutrašnji konflikt. A ljubavna priča je uvek konflikt iznutra.

Neke od likova u svojim knjiga ste zasnovali na ljudima iz vašeg okruženja. Da li je inspirisanje stvarnim ličnostima učinilo da ih lakše izrazite ili je baš zato bilo teže?

Zavisi. Neke likove je lakše napisati nego druge, i tu je stvar samo u prirodi njihovih ličnosti, pretpostavljam. Stiv iz „Poslednje pesme“ je bio izuzetno težak lik za pisanje jer je donosio odluke koje su bile gotovo potpuno suprotne od onih koje bih ja doneo, i zato ih morate učiniti takvim da deluju logično u njegovoj glavi. Lenden Karter je bio jednostavan za pisanje u „Šetnji za pamćenje“ jer sam i sam bio sedamnaestogodišnjak, a on je na neki način pametnjaković i izgovara sve što poželi.

Kada javno kažete da je određeni lik zasnovan na nekome koga poznajete, da li ste ikada zabrinuti zbog toga kako će ta osoba reagovati?

Ne, jer uvek postoje razlike – njihov posao je najčešće drugačiji, starosna dob takođe drugačija, znate, taj neko se nikada nije našao u identičnoj situaciji – tako da ne, nikada nisam imao probleme zbog toga.

Vaše knjige su poznate po tome da izazivaju emotivne reakcije. Kakav savet možete ponuditi piscima koji pokušavaju da stvore takav vid povezanosti sa svojim čitaocima?

Zapravo, to je funkcija žanra u kom pišem. Svrha sa kojom pišem je da prošeta čitaoca kroz širok spektar ljudskih emocija, tako da imaju osećaj da su proživeli mali život između korica knjige. Tako da osim što želite da se kreću kroz različite emocije, morate zaista da izazovete emocije u njima, što znači da ne možete izmanipulisati čitaoca. I u tome leži umetnost pisanja koju ja koristim. Ne znam kako to radim – jednostavno to radim.

To je trenutak kada se javlja iskra kreativnosti i ja je ne razumem ništa bolje od bilo koga drugog. Ne razumem ni, na primer, kako ljudi stvaraju muziku. Ne razumem. Ne shvatam kako neko uspe da stvori nešto novo nakon što je toliko pesama napisano. Ne razumem – mislim, ne shvatam kako se to desi. Ali ljudi to rade.

Mnogo ste pričali tokom godina o svojim iskustvima u radu sa vašim urednikom. Koji je najbolji savet koji možete ponuditi o odnosu pisca i urednika?

Uvek imajte na umu da urednik želi najbolju moguću knjigu. Mislim da je to najbolji savet. Naravno, niko nije nepogrešiv, ali urednik samo želi najbolju moguću knjigu. I zato ja radim sa svojim urednikom, ne protiv svog urednika.

Adaptacija vaših knjiga na filmsko platno je postalo gotovo deo prirodnog ritma vaše karijere...

(smeh) Da, nije li to zabavno?

Da li je to na neki način uticalo na vaš proces pisanja?

Ne baš. Na kraju, ja sam romanopisac i svakako da sam imao mnogo sreće sa Holivudom: jedanaest filmova, a siguran sam da ću prodati i sledeći. Tako da...

Postaje li teško da ih razdvojite jedno od drugog?

Ne, nije – imao sam sreće da su filmovi nastali od mojih romana bili dobri i da su bili uspešni u bioskopima, i mislim da su verni knjigama. Ne mogu biti zadovoljniji. Ali u duši, ja sam pisac – to je ono za šta sam se odlučio, da pišem romane u kojima će ljudi uživati i sećati ih se.

Koliko shvatam, radite i na nekim scenarijima. Šta vam se najviše dopada u tom obliku rada?

Nekoliko stvari. Prvo, mnogo su kraći – svega 20 hiljada reči, dok romani sadrže oko 100 hiljada. Drugo, izuzeti ste iz najizazovnijeg pravila u pisanju romana, a to je da pokažete, a ne kažete. U scenarijima, od vas se očekuje da kažete i onda pustite glumce da to pokažu, tako da ispada da se oslobađate najtežeg dela u procesu pisanja. Treće, lepo je promeniti ritam jer mogu da pišem i druge žanrove: pisao sam modernu dramu, akcionu avanturu, horor – tako da je uzbudljivo. Drugačije je. To je i odličan trening efikasnosti jer morate biti veoma efikasni u scenarijima. Videćemo kako će to proći. Nisam ponudio studijima još uvek nijedan.

Dakle, za sada su samo zarad ličnog uživanja?

Ne, biće filmova po njima – samo, sve je u vremenu. „Utočište“ je bilo velika stvar, kao i druge stvari koje sam radio u Holivudu. Neke su u pripremi. Ne možete svake nedelje sklapati novi dogovor, morate napraviti razmak. Ne možete nedostajati ljudima ako nikada ne odete.

Dobili ste veliku šansu na početku karijere, ali izdavaštvo se neprestano menja. Šta biste naveli kao najvažniju stvar koju ste naučili?

Mislim da sam naučio da pisanje romana nikada nije lako. To je ono što se uči sa iskustvom – jedno od onih koje bih voleo da nisam morao da naučim. Znate, da budem iskren, završio sam školu o poslovanju i finansijama, radio sam, vrlo mi je bilo jasno kako funkcioniše izdavaštvo. Nije ono izuzetak. Sve industrije se menjaju i to je neizbežan deo poslovanja. Ali to ne menja unutrašnju potrebu čoveka da podeli dobru priču. Možda se promenio način na koji se ta priča prezentuje, ali još uvek morate imati dobru priču ili ljudi neće mariti za nju. Tako da jednostavno treba ići ukorak sa svim tim promenama koje dolaze, pretpostavljam...

Mislim da je važno razumeti da je ovo grana poslovanja gde izdavač treba da proda vašu knjigu, a ako on ne misli da postoji publika za vašu knjigu, verovatno je nikada nećete ni objaviti. Važno je shvatiti i to da ako vam objave knjigu, ne znači da se takmičite sa mnom ili Stivenom Kingom ili Džonom Grišamom – mi smo godinama sticali publiku koju sada donosimo sa sobom. Dakle, morate da pišete bolje od nas, ili originalnije, ili da imate posebnije priče, ili da pišete žanr za kojim postoji potreba. Mislim da je važno razumeti da publika prašta do jedne tačke, ali ako ne pružite svaki put svoj najbolji učinak, vaša publika će početi da se osipa.

Svaki pisac se suočava sa kritikom. Šta odgovarate kritičarima koji vaše knjige nazivaju „limunadama“ ili, znate već – čuli ste sve to i ranije.

Smejem se. Mislim da je duhovito. Smislena kritika mi je zanimljiva, ali veoma retko dobijam smislene kritike.

Čitate li prikaze vaših knjiga?

Ako naletim na njih, ako mi se nađu pred očima, naravno da ću ih pročitati. Ali da li ih tražim? Ne. Uvek sam iznenađen kada čitam izdanja svojih romana u mekom povezu jer na njih obično stavljaju prikaze, i to bude prvi put da ih vidim. I uvek se oduševim. Ima oko 10-15 odsto kritičara koji će ove knjige nazvati limunadama ili kako već. Znate, 85 odsto su veoma dobre kritike. Tako da i što se same kritike tiče, imao sam sreće, ali ni jednu ni drugu stranu ne shvatam previše ozbiljno.

Vaš finansijski uspeh omogućava vam da se povučete u svakom trenutku. Možete li da zamislite vreme u kom pisanje nije deo vašeg života?

Naravno. Pisati je teško. Pisati dobro je teško. Pisati u određenom roku je bukvalno bedno u svoj svojoj jezivosti. Tako da mogu da zamislim, ali ne znam šta bih drugo radio i dok ne pronađem nešto čime zaista želim da se bavim ili što će me dovoljno uzbuditi, nastaviću sa pisanjem.

Istovremeno, pisanje mi je omogućilo da pratim svoje druge strasti. Trenirao sam atletski tim srednje škole, gradio sam kuću, imao sam priliku da osnujem školu oko koje sam veoma angažovan, da pomognem zajednici kroz razne projekte. I sve sam to mogao da radim dok sam pisao. Tako da, dok na to ne budem gledao drugačije, nastaviću sa pisanjem – dokle god osećam da imam priče koje su vredne toga da budu napisane. Imam veliko poštovanje prema svojim čitaocima jer rade za novac kojim će kupiti moj roman i ja želim da im se uloženi novac isplati.

Da li vas ugovor obavezuje da pišete jednu knjigu godišnje?

Ne, mislim da po ovom ugovoru imam još jednu knjigu, obično potpisujem ugovor za tri knjige. Mislim da je to dobar broj, odgovara mi jer ne gledam pet godina unapred, a odgovara i mom izdavaču jer ni on ne gleda toliko u budućnost. Tri je odlično jer obično kada potpišem ugovor, već sam na pola prve knjige i onda pomislim: „O, još samo dve su mi ostale“. (smeh)

Dakle šta vas sada pokreće dok pišete? Pokušavate li sebe da nadmašite?

To je u suštini to. Moj cilj je da jednog dana napišem roman za koji će svaki čitalac koga sam ikada imao misliti da je najbolji koji sam ikada napisao. To je nemoguć cilj, jasno mi je – ali je moj cilj bez obzira na sve. Pristajem i na 90 odsto. (smeh) A i to je teško jer svaki čitalac koji ima omiljenog pisca, ima i određeno delo tog pisca koje mu je omiljeno. Veoma je teško nadmašiti to omiljeno delo, posebno u ovoj vrsti priča koje ja pišem. Na primer, ako vam je umro suprug ili majka ili otac od Alchajmerove bolesti, a „Beležnica“ vam je omiljeni roman, bilo bi mi veoma, veoma teško da nadmašim taj roman... Ali bez obzira na sve, to je ono što želim da uradim jednog dana.

Napisali ste jedan nastavak i jedan roman koji se odvija pre prethodnog. Šta vas navede da odlučite da li da napišete određeni nastavak?

Likovi, zahtevi čitalaca, interesovanje Holivuda...

Tako da početna tačka za vas može biti neka vrsta inspiracije ili ideja, a može biti i zahtev tržišta. Naravno – to je samo polazna tačka, vi morate da ostvarite to sve. Dobre priče su česte. Dobre i nezaboravne priče su mnogo, mnogo ređe. I ja se trudim da pišem dobre i nezabravne priče gotovo uvek ili dam sve od sebe da to uradim, tako da je potrebno mnogo vremena da se osmisli takva priča. Dok mi se ne javi i jedno i drugo, dobro i nezaboravno, ne pišem.

Tako da inspiracija može doći iz događaja u vašem životu, događaja za koje čujete, može doći od ljudi koje poznajete, od čitalaca, može doći sa svih strana. Na kraju, ipak, priča mora biti prava da bi bila napisana.

Izvor: writersdigest.com


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
akcija 399 sjajni naslovi po odličnoj ceni je osvežena i produžena  laguna knjige Akcija „399 – sjajni naslovi po odličnoj ceni“ je osvežena i produžena!
21.09.2019.
Izdavačka kuća Laguna je prošle godine obradovala čitaoce akcijom „399 – Sjajni naslovi po odličnoj ceni“, na kojoj su se našle veoma zanimljive knjige iz različitih žanrova. S obzirom na velik...
više
velikiću uručena srednjoevropske nagrade za književnost vilenica  laguna knjige Velikiću uručena Srednjoevropske nagrade za književnost „Vilenica“
20.09.2019.
Prošle nedelje Dragan Velikić je bio gost Festivala „Vilenica“ u Sloveniji i tom prilikom mu je uručena istoimena nagrada. Među dosadašnjim dobitnicima su Peter Handke, Fulvio Tomica, Peter Esterhazi,...
više
utopljeni svet intervju sa džonom makgregorom laguna knjige Utopljeni svet: intervju sa Džonom Makgregorom
20.09.2019.
Makgregorov novi, za Bukera nominovan roman, „Jezero br. 13“ otvara potraga za trinaestogodišnjom devojčicom koja je nestala tokom šetnje kroz jedan od nacionalnih parkova u centralnoj Engleskoj. Ljud...
više
umetnici angažovani da privuku posetioce u biblioteke laguna knjige Umetnici angažovani da privuku posetioce u biblioteke
20.09.2019.
Privlačenje nove publike u biblioteke danas je možda teško, ali neke biblioteke su spremne na ovaj izazov. Kao način za istovremeno povećanje pismenosti i afirmaciju lokalnih umetnika, gradska bibliot...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.