Laguna - Bukmarker - Nikola Samardžić: Putin je stavio sve na kocku - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Nikola Samardžić: Putin je stavio sve na kocku

„Gomilanjem trupa na granici sa Ukrajinom Putin je doveo u pitanje političku prednost koju je ostvario u Drugom hladnom ratu sa Zapadom. Oživeo je već pokojni NATO. Putin je doneo odluku kojom ukazuje da mu izmiču vreme i strpljenje, i da je zabrinut za svoju političku budućnost. Uleteo je u sopstvenu zamku. Njegov ultimatum, da se NATO povuče iz istočne Evrope, homogenizovao je važne zapadne strateške i političke segmente“, ispričao je istoričar i profesor Filozofskog fakulteta povodom knjige „Drugi hladni rat“.

Termin „Drugi hladni rat“ istoričar i profesor Filozofskog fakulteta Nikola Samardžić nije u svojim tekstovima sada počeo da koristi, ali sada je, nekako, taj termin aktuelniji nego u bilo kom trenutku od pada Berlinskog zida do danas. Baš sada, dok se u Ukrajini zvecka oružjem u hladnoratovskom maniru, Samardžić je objavio knjigu sa ovim naslovom „Drugi hladni rat“ u izdanju Lagune.

Vaša knjiga izlazi baš kada situacija u Ukrajini podseća na period Hladnog, ili sada već Prvog hladnog rata. Kako Vam deluju perspektive liberalne demokratije u sukobu sa autoritarizmom – o čemu opširno pišete – kada se odnos snaga svede na pitanje ko je doveo više naoružanja na neku granicu?

Ukrajina je ujedno centralna teritorija i paradigma Drugog hladnog rata. Strateški pritisci Rusije, nakon velikog EU–NATO proširenja na istočnu Evropu 2004, usmereni su na Baltik, Crno more i Zapadni Balkan. Bivša Jugoslavija postala je ogledno dobro zamrznutih sukoba: Kosovo, BiH, Crna Gora, Severna Makedonija. Ključnu ulogu u Srbiji i susedstvu preuzele su službe koje su preživele političke promene 2000, i s njima povezani kriminalni klanovi. Od 1999, kad se naziru inicijacije Drugog hladnog rata, mislim na NATO intervenciju i Drugi čečenski rat, u EU i NATO-u mogli su da zaključe da se nestabilnost prostire na državama koje su nedemokratske, nedovršene i neintegrisane. Pojavio se i prazan prostor koji su ispunili Putinovi populisti, u državama Višegradske grupe i bivšoj Jugoslaviji. Putin je bio rukovođen dvostrukom potrebom, u bezbednosnom smislu da ponovo uspostavi tampon-zonu prema Zapadu, u političkom smislu da naruši evropsko jedinstvo. Uspeo je podrškom Trampovoj izbornoj pobedi i zahvaljujući privremenom distanciranju SAD od ključnih potreba EU u NATO okvirima, ali i u politici proširenja. Podržao je Bregzit. Evropska unija je nakon aneksije Krima i deobe Ukrajine ostala bez spoljne i bezbednosne politike, konkretno zahvaljujući Angeli Merkel i Federiki Mogerini koje su, u zamenu za jeftine energente i koruptivne aranžmane, Putinu prepustile deo političkog i ekonomskog uticaja.

Najzad, vaše pitanje je precizno i smisleno, broj trupa koje Rusija gomila prema Ukrajini nije jedina snaga Rusije, naprotiv. Sve do aktuelne eskalacije, činilo se da je Putin pobednik u Drugom hladnom ratu. Ali je njegova najava druge invazije na Ukrajinu izraz nestrpljenja koje otkriva stratešku slabost. Putin je naglim potezima i nervoznim reakcijama napustio logiku mirnog podrivanja zapadnog jedinstva, koja ga je činila tako prodornim i uspešnim. Njegova moć je u propagandi i korupciji, a ne u vojnoj sili. Strateški je Rusija ravna Nemačkoj ili Francuskoj, i već od Britanije slabija. Siromašnija i od Italije. Rusija je narušila odnose u EU, i EU će morati da donese nove ustavne okvire, i politička pravila igre. NATO skoro da je nestao. Ali je Rusija novim pritiskom na Ukrajinu, dugoročno, izgubila status, ili ulogu pouzdanog globalnog partnera za svaku globalnu silu pojedinačno, ili savez s globalnim uticajem.

Da li ovo što se danas dešava vidite kao kulminaciju tog hladnoratovskog sukoba, imajući u vidu da je reč o dešavanjima na granici sa Rusijom i gde posledice mogu biti veoma eksplozivne, ili kao jednu etapu u nizu koji svet vraća na period pre rušenja Berlinskog zida?

Svoju studiju o Drugom hladnom ratu zaključio sam Trampovim porazom na izborima i pokušajem uzurpacije. Bila je to prva najava, da se globalni odnosi premeštaju na odnose SAD i Kine, i da će Rusija pokušati da na sebe privuče pažnju. U tome je uspela, ali to je jedini njen uspeh u proteklih godinu dana. Svet se sigurno neće vratiti u stanje koje je prethodilo rušenju Berlinskog zida. Oseća se rast novog poverenja u evropski projekat. Evropska unija je bila najuspešnija u pandemiji. Sjedinjene Države su uspostavile nov ekonomski rast, nastupila je epoha tehnologija koje kao da pripadaju naučnoj fantastici, u komunikacijama, primarnoj proizvodnji, ispitivanju svemira, ovladavanju moćnim izvorima čiste energije. Ako je moguće uspostaviti bilo kakva poređenja, pad Berlinskog zida, ujedinjenje Evrope i raspad Sovjetskog Saveza doprineli su integraciji i razvoju istočne Evrope. Kina je pristupila svetskom tržištu. Internet i bežične komunikacije su od početka devedesetih dominantni alati u privatnim, poslovnim i društvenim odnosima. Da zaključim, nadam se da će Putinov poraz doprineti jednome sličnom ubrzanju, koje će doprineti i izlasku iz jugoslovenske krize, koja traje već 35 godina, u njoj je nestala jedna naša dragocena državna zajednica, i nestala cela jedna generacija.

Navodite da je Sovjetski Savez ugašen neprimetno, a Hladni rat nestao spontano sa jasnim pobednikom. Čini se, ipak, a o tome pišete u knjizi „Drugi hladni rat“ da je Hladni rat imao izraženije geografske podele, a da se ovaj „novi“, na vrednosnom planu, vodi u svakoj evropskoj zemlji – a sa „dešavanjem Trampa“, reklo bi se, i u Americi. Da li to one poražene u „prvoj verziji“ drži u boljoj „strateškoj poziciji“ nego što je pre 30 godina moglo da se predvidi?

Neverovatno je da je Putin umeo da iskoristi slabosti razvijenih postmodernih zajednica, da preuzme destruktivne mehanizme postistine i propagandu na internetu, dok on lično nije ovladao bilo kakvim korisnim veštinama ovoga vremena. Rusija je iskoristila upravo te viškove, restlove demokratije, i preuzela ih kako bi njima upravljala, to su beskrajne rasprave, relativizacije, teorije zavere. Društvene mreže i internet mediji postali su supstrat demokratskim institucijama, procedurama, vrednostima. Putin je kupovao novinare, medije, pisce, filozofe, istoričare, fudbalske klubove, glumce, Asanža, Snoudena, štaviše i slojeve evropskog političkog establišmenta. Iskoristio je slabost EU u velikim krizama, u finansijskoj krizi od 2008, u ukrajinskim krizama, intervencijom u Siriji izazvao migrantsku krizu i preuzeo snagu antimigrantskih sentimenata i propagande, konačno izdvojio Trampa i republikansku većinu iz Vašingtonskog konsenzusa. S druge strane, njegova strateška moć, za koju se obično veruje da je presudna, postaje njegova suštinska, nadam se i odlučujuća slabost. Ali sve ovo niko nije mogao na vreme da predvidi.

Prethodnih godina je među komentatorima preovladao stav da je Rusija u novom multipolarnom svetu pozicionirana kao regionalna sila, a da je mesto globalnog suparnika Amerike preuzela Kina. Da li se Rusija pokazala otpornijom nego što se očekivalo i kako je došlo do zablude da „hladnoratovska politika“ nije moguća u multilateralnom svetu?

Mislim upravo suprotno, da Rusija postaje nevidljiva u globalnom kontekstu. Putinova namera bila je, između ostalog, da novim pritiskom na Ukrajinu sebi ponovo obezbedi ulogu globalnog igrača. I postao je samo globalni problem. Putin se u najnovijem sukobu pozicionirao kao predmet politike SAD i EU, u nameri da im nametne nova poniženja. Kina takođe već otkriva da je nedorasla svojim namerama, pre svega da Tajvan ili Republiku Kinu integriše silom. Kina nije samo suparnica SAD. Kinesko prisustvo u EU, konkretno i u Srbiji, ostavlja za sobom pustoš: koruptivni aranžmani, skupo zaduživanje, traljavi infrastrukturni radovi, poremećaji u radnom pravu i odnosima. Projekat Pojas i put, od Pireja do Baltika, trebalo je da postane nova Gvozdena zavesa, ali tako da se destrukcija odvija na obema stranama, dugoročno transferom ekonomskog na politički uticaj. Hladni rat je sukob dvaju pogleda na svet, konkretno i na ulogu pojedinca u deobi resursa koji nisu samo ekonomski. U resurse spadaju i ljudska prava i slobode, institucionalno garantovano dostojanstvo svake ljudske jedinke. Ujedno su ti resursi ekonomski. Iz Hongkonga, koji je izdajom i prevarom obeju strana vraćen komunističkoj Kini, beže bogati koji smatraju da su u novoj neslobodi siromašni. Za njih pripadnost Hongkongu nije ni politički, ni ekonomski benefit. I ne beže u Rusiju.

Navodite između ostalog da je stanje Drugog hladnog rata nastupilo iz jugoslovenskih sukoba. Ako su akteri Drugog hladnog rata, kada je reč o državama i režimima, u velikoj meri identični sa akterima prvog, ko su onda danas „nesvrstani“ i kakvo je mesto Srbije (i Balkana) u novom globalnom sukobu velikih sila?

Suštinska razlika je u opredeljenju država koje su bile sovjetski sateliti da uđu u EU i NATO, a baltičke države su postale slobodne nakon pola veka sovjetskog Anšlusa. Srbija je samo masna fleka na mapi slobodne Evrope, hibrid najgorih političkih i ljudskih osobina koje je u istorijskom smislu preuzela od njihovih ključnih nosilaca u XX veku, Nikole Pašića, Aleksandra Rankovića i Slobodana Miloševića. Titova Jugoslavija se ulaskom u Pokret nesvrstanih unapred odrekla integracije u evropsku zajednicu, ne razumejući, u to vreme, svrhu i duh Rimskih ugovora. Bilo je ekonomskih i kulturnih benefita od saradnje s nesvrstanima, ali je izostao uticaj na širi ekonomski i društveni razvoj. Srbija je, za razliku od Jugoslavije, jasno, proputinovski strateški opredeljena, i tek pod pritiscima Zapada nije priznala rusku aneksiju Krima, i pridružila se sankcijama protiv Belorusije. Ukratko, strateško svrstavanje ne bi podrazumevalo da se Srbija uključi u svetsku politiku, ulazak u NATO je preduslov da Srbija postane bezbedna od sebe same i da se, novim perspektivama opšteg razvoja, zaustavi demografska kataklizma. U novom globalnom sukobu velikih sila jedan deo našeg građanstva beži samo na jednu stranu, zapadnu, a svi ostali gledaju kako da opstanu u besmislu koji osećaju i kad ga ne vide i ne razumeju.

A kada smo kod ratova, da li se plašite da Drugi hladni preraste u treći svetski?

Gomilanjem trupa na granici sa Ukrajinom Putin je doveo u pitanje političku prednost koju je ostvario u Drugom hladnom ratu sa Zapadom. Stavio je, bez potrebe, sve na kocku. Oživeo je već pokojni NATO. Stoltenberg je primoran da daje izjave koje prevazilaze njegov komfor, birokratski i besmislen. Švedska i Finska pokazuju spremnost da uđu u NATO, sasvim neočekivano. Belgijski i poljski avioni čuvaju vazdušni prostor Baltika. Raskrinkana je mreža korupcije u Nemačkoj koja je postala Putinov strateški saveznik i pod novom vladom. Ministarka spoljnih poslova uhvaćena u laži, s celim establišmentom, da Nemačka načelno ne izvozi oružje u zone konflikta. Britanskim avionima koji su dopremali pomoć Ukrajini nije dopušteno da koriste vazdušni prostor Nemačke. Od 1999, ili od 2000, Putin je preuzeo apsolutnu vlast u Rusiji, podelio EU i SAD na suštinskim tačkama na kojima se prelamaju demokratija i populizam. Anektirao Krim. Možda je mogao da sačeka nove izbore u SAD, eventualni Trampov povratak, ili nekoga njemu sličnog s republikanske strane. Putin je doneo odluku kojom ukazuje da mu izmiču vreme i strpljenje, i da je zabrinut za svoju političku budućnost. Uleteo je u sopstvenu zamku. Njegov ultimatum, da se NATO povuče iz istočne Evrope, homogenizovao je važne zapadne strateške i političke segmente. Već je pala putinovska koalicija u Crnoj Gori. Pašće, uveren sam, i u Srbiji. Očekuje se sličan sled događaja u Mađarskoj, možda i Poljskoj. Ovo je možda poslednja radikalska godina u Srbiji, ponovo ne zahvaljujući većinskoj volji, ali ona po svojim opredeljenjima ionako nije demokratska. Danas je više razloga za optimizam nego pre dve godine, kad je svet kojem će i Srbija uskoro pripasti, bio na rubu depresije, i u međuvremenu otkrio ogromne finansijske, tehnološke i umne potencijale. Koje je Putin takođe potcenio, ili o tome nije dovoljno znao.

Autor: Veljko Miladinović
Izvor: Nedeljnik
Foto: Ana Blažić Pavlović


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
o prirodi zla, roditeljstvu i odgovornosti održana tribina o knjizi moramo da razgovaramo o kevinu  laguna knjige O prirodi zla, roditeljstvu i odgovornosti – Održana tribina o knjizi „Moramo da razgovaramo o Kevinu“
01.03.2024.
Ne donese život uvek ishod kakav očekujemo i kakvom se nadamo. Tako ni junakinja romana „Moramo da razgovaramo o Kevinu“ nije očekivala sina koji će počiniti masovno ubistvo školskih drugova sa nepuni...
više
5 književnih preporuka šta smo čitali u februaru 2024 godine laguna knjige 5 književnih preporuka: Šta smo čitali u februaru 2024. godine
01.03.2024.
Februar je mesec posvećen ljubavi, a knjige su sjajan način da je iskažete. Bilo da volite klasike, savremenu prozu, uzbudljive i napete priče ili ste okoreli ljubitelj fantastike, slede preporuke koj...
više
10 važnih životnih lekcija koje nas je naučila knjiga alhemičar paula koelja laguna knjige 10 važnih životnih lekcija koje nas je naučila knjiga „Alhemičar“ Paula Koelja
01.03.2024.
Knjiga „Alhemičar“ mnogima je omiljeno štivo, najčešće se mogu čuti da je to jedno do najboljih dela čuvenog pisca Paula Koelja koje u sebi nose važne poruke. 1. Strah je veća prepreka od same ...
više
džon gvin o svom romanu senka bogova ja sam dinosaurus laguna knjige Džon Gvin o svom romanu „Senka Bogova“: Ja sam dinosaurus
01.03.2024.
Pre par nedelja dobila sam priliku da pročitam „Senku bogova“ Džona Gvina, i neverovatno je kako me je knjiga oborila s nogu!! Inspirisana nordijskom mitologijom i prepuna dobro osmišljenih likova, „S...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.