Sajam 2019.VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoNagradeKalendar

Nikola Malović: Književnost je trka na duge staze

Nikola Malović vrlo rado odazvao se pozivu na intervju za internet časopis SALOME.

Nikola je nahvalio rad našeg književnog portala, rekavši nam da je ovo što mi radimo za njega otkrovenje. Autor kultnih knjiga ,,Jedro nade’’, ,,Lutajući Bokelj, ,,Prugastoplave storije’’, u ovom intervjuu govori o knjigama, knjižari ,,SO’’ koju vodi u Herceg Novom, Boki Kotorskoj, Ivi Andriću, NIN-ovoj nagradi, književnoj grupi P-70, o tome da li pisanje kolumne u novinama troši pisca, Emiru Kusturici, Matiji Bećkoviću, o tome gde greše njegove kolege, ali i o tome da li živimo u rijalitiju.
 
                                                             ***
                                     
Poznati ste po stavu da mnoge Vaše kolege greše, time što objavljuju knjigu svake godine. „Dobar roman ne nastaje za godinu ili dvije" - kazali ste precizno više puta. Kako komentarišete onda to da je Danilo Kiš, svoju, verovatno, najbolju knjigu "Čas anatomije" napisao za samo mesec dana? I koliko ima strpljivih književnih stvaralaca u Srbiji kao što ste Vi? Ja znam za jednog - Vladimira Pištala...

Najprije pohvale spram poznavanja savremene srpske i regionalne književne scene, i megatona energije koje ulažete fuzijom akumuliranog znanja i nevelikog broja vaših ljeta... Prije bih rekao da one moje kolege koje objavljuju knjigu svake godine imaju kratkoročne ciljeve, danas dakako i materijalne (jer je objavljena knjiga uvijek „novi projekat“ kad i povod da se gostuje posvud, od jutarnjeg programa i mjesta u novinskom prostoru, preko promocija, do nastupa na sajmovima), čime se, rekao bih, ne kupuje mjesto u istoriji srpske književnosti, ali se time familija može odvesti na more, što nije mala stvar.

Zaista mislim da dobar roman ne može nastati za godinu-dvije. To je moj iskustveni stav. Da li je „Čas anatomije“ napisan zaista za 31 dan? Samo Kiš zna koliko su teme dugo u njemu fermentirale dok nije došlo do erupcije praćene kišom jagodica po tipkama pisaće mašine. Valja uzeti u obzir i stepen inteligencije. Ono što genije može da napiše za 31 dan, prosječan ne može za godinu. Ili duže...

Strpljivih pisaca zaista nema mnogo na prostoru od mora do Dunava. U Pištalovu bih slavodobitnu podignutu ruku svakako stavio ruku slavodobitnog Gorana Petrovića. Mislim da se niko od te dvojice živih velikana ne bi ljutio što ih u mislima udružujem na pobjedničkom postolju.



U književnost ste ušli 1998. godine zbirkom kratkih priča "Poslednja decenija". Da li Vam je bilo žao što je to poslednja decenija XX veka i šta ste tada kao mlad autor, želeli da poručite tom knjigom?

Nisam dugo o tome razmišljao... Biće da sam bubnjeve apokalipse prvi put čuo u Beogradu koncem prošlog vijeka. Niko mi ne može osporiti da sam čuo pogrešno, jer sam sudbinu svog naroda dijelio tokom 78 dana Nato bombardovanja – 1999. g. u Beogradu, na kraju poslednje decenije 20. vijeka. Da li sam mogao da uteknem u sigurnosnu bokešku luku? Naravno da sam mogao, ali bih time em ostavio prijatelje, em more knjiga koje sam do tog trenutka u životu stekao.
Zbirka priča „Poslednja decenija“ okončava se kriptovanom storijom čiji je alfabet za sve ove godine uspio da odgonetne tek prof. dr Dragan Bošković. Kriptovana priča vjerujem da je okosnica moje dosadašnje poetike. Tadija Čaluković ima ekskluzivu u odnosu na ovaj detalj.

U svim svojim javnim nastupima i gostovanjima, govorite držeći olovku u šaci. Zašto?

Obično držim i premećem po prstima zelenu Stabilovu rapidograf-hemijsku. Ima nekoliko razloga, od čega je to da sam bivši pušač ponajmanji. Hemijska je olovka produžetak spisateljevih deset udova, i vrlo praktična, kad zatreba, pri nabrajanju. Hemijska bokeškozelene boje efektna je i u trenucima kada nečim treba da stavite znak uzvika, uz gestikulirajuću feštu unutar koje je olovka zanatski skiptar.

Redovni ste kolumnista beogradskog magazina „Nedeljnik". Da li se pisac troši pišući kolumne u novinama?

I te kako. Jedini razlog zašto iz sedmice u setemanu pišem za „Nedeljnik“ nije honorar, nije kalkulacija da ću time biti čitaniji, nego poetička odrednica moje pet i po godina duge kolumne: „Programski format Svetionika jeste da bljeska s upravo bokokotorske nulte nadmorske. S jedine geografije na svijetu na kojoj naš narod i dalje živi uz more.“

Pisati kolumnu za „Nedeljnik“ je postala misija. Jer je nedopustivo da iza svega Srbi nemaju izlaz na more. A zemlja bez mora ništa ne vredi, kako je to mudro u romanu „Ikona“ kazala Ljubica Arsić. Ko je kleo Srbiju, nije dangubio. Naša je zemlja sada u sasvim malom „klubu“ landlocked zemalja – zemalja koje ne izlaze na more, kojih, avaj, po svijetu nema više od 45 brojem. Zemlja bez mora ekonomski, dugoročno, nema nikakve šanse. Zato će po nacionalnu stvar učiniti mnogo onaj ko štampa izbor iz objedinjenih kolumni, pod radnim naslovom „Srbija i Boka Kotorska“ - jer se tu govori kako je izlaz Srbije na more stvar istorijska, s jedne, i lakmus papir srpske državotnorne (ne)umješnosti s druge strane.  

Boke Kotorske i Srbije. Ne i Crne Gore?

Boka se 1918. ujedinila direktno sa Srbijom, bez prethodnog ujedinjenja sa Crnom Gorom. Boka Kotorska je 1945. nelegalno ušla u sastav, istina najbliže joj moguće, no civilizacijskim odmakom poodmaknute joj Crne Gore. Bokelji i dalje traže prirodan okvir, da bude širi od postojećeg.

Vaš najpoznatiji roman jeste "Jedro nade". Koliko ta knjiga demistifikuje tajnu prugastoplave majice?

Poznatiji je, skužajte, roman „Lutajući Bokelj“. Iako je „Jedro nade“, rekao bih, književniji.

„Jedro nade“ enciklopedijski široko govori o fenomenu najpoznatijeg, najseksualnijeg i najavanturističkijeg modnog dezena na svijetu – koji je ujedno i vojna uniforma u svim mornaricama svijeta. Radnja se dešava u baroknom, bajkovitom Perastu koji je sve što ima podigao iz plavo-bijelog zlata. Ipak, finale maestozo, roman doživljava u proučenoj tvrdi da je najpoznatiji moreplovac svih vremena, Kristifor Kolumbo, po svoj prilici bio konverzos, tj. Jevrej porijeklom, jer je malo čudno da na prva tri broda ne plovi katolički sveštenik – a mi smo učili da je to bio jedan od razloga finansiranja misije – već plovi imenom znani Luis de Tores, tumač za hebrejski, iz čega ispada da je prvo Zdravo! izrečeno u Indijama, tj. Americi izrečeno na hebrojskom, što baca potpuno novu svjetlost na nama znanu istoriju. I to nije moja teza, nego teza čuvenog Simona Vizentala.

U  "Jedru nade" takođe pišete o tehnologiji i teologiji. Koliko je današnji čovek postao rob telefonima, računarima, tabletima, I (aj)podovima, pa u najmanje i televiziji, ali pre svega internetu? Dokle sve to vodi? Deluje li Vam da tom zavisnom potrebom, da se sve snimi, slika, postavi na društvenu mrežu, zaista smo postali jedno društvo iz Hakslijevih i Orvelovih romana?

Živimo li u jednom globalnom cirkuzantskom rijalitiju?

U „Jedru nade“ tehnologija se teogizovala. Svevideći Gulg svima pruža aplikaciju Google Ear, ili Google Earth Memory – za besplatno slušanje svih, ili za gledanje gdje vam je bila djevojka prošlog utorka u 11.00. Svi smo učesnici rijalitija, i spram toga treba da se pobunimo. Samo Bog može da čuje i vidi sve, ne vlasnici koorporacija čija civilizacija, očigledno, može od sada da napreduje još samo u zlu.

Vodite u Herceg Novom knjižaru "So". Koliko Vam posao knjižara pomaže da ste uz njega naučili šta je kvalitetna literatura, a šta je šund?

Knjižar prvo nauči da prepozna čitaoce. Kada vidite da većina hrli ka jeftinim literarnim iznutricama, kao što se u samoposluzi kupuju salame i viršle, saznate da najbolje ide ono što je najgore. Kniižara So po dozvoli nasljednika baštini tradiciju knjižarstva Jova Sekulovića (od 1898), koji je imao klasičnu knjižaru tri godine prije Gece Kona u Beogradu. Biti na mjestu nastavljača obalnog srpskog knjižarstva i izdavaštva čast je, ali i teret, jer morate obdržati narativ.

Ivo Andrić je najviše voleo da vreme na moru provodi u Herceg Novom, ali je tada slabo pisao. Vi ste na to rekli - "Teško je pisati pored mora, pa čak i kad si nobelovac".

Ima tu nečega... More je ljeti idilično, a zimi surovo. Ko opiše samo jedno od lica provincijalizuje more, svodi ga na vlastiti turistički doživljaj. Upoznao sam nekoliko mladih pisaca koji su došli u Boku da bi preživjeli zimu, i da bi napisali roman. Niko nije izdržao. Niko nije uspio. Ko je s kontinenta, u zimu na moru, nikad ljeti ne bi povjerovao.

Zajedno sa Slobodanom Vladušićem, Vladimirom Kecmanovićem, Dejanom Stojiljkovićem i Markom Krstićem, osnivač ste Grupe P-70 u srpskoj književnosti. Koliko je aktivna Vaša grupa i šta Vama lično ona predstavlja?



Grupu P-70 osnovali smo da bismo, između ostalog, kazali kako ćemo, čak i ako dobijemo stipendije, pisati ni po babu ni po sponzorima, nego onako kako mislimo. Na srpskom. I gle, za ovih skoro 10 godina postali smo najtiražniji, najnagrađivaniji i najčitaniji srpski pisci. Govorimo o stotinama hiljada prodatih knjiga i desetinama nagrada. Je li to aktivnost svakog od nas ponaosob? Odlučili smo da se do daljeg javno ne obraćamo, da ne bodemo oči, da ne budemo samohvalisavi. 

Dobitnik ste brojnih značajnih nagrada kao što su: „Borislav Pekić" , „Laza Kostić", „Majstorsko pismo" za životno delo, „Lazar Komarčić", „Borisav Stanković“, „Branko Ćopić“, Pero despota Stefana Lazarevića, i mnogih drugih. Ubeđivali ste NIN-ov žiri da je „Jedro nade" pravi roman za tu nagradu. Koliko nagrade znače i pomažu piscu i umetosti?

Nisam ubjeđivao NIN-ov žiri nego sam mom dragom i fetivom profesoru Mihajlu Pantiću, predsjedniku NIN-ovog žirija, nakon što mi nije odgovorio na privatno pismo, poslao otvoreno – u kome ga javno pozivam da samo pročita roman „Jedro nade“. Da je prof. Pantić roman „Jedro nade“ pročitao, ne bi mogao glasati za drugi, te godine, tvrdim vam kao pisac i knjižar. Poenta otvorenog pisma bila je u tome da javnost upozna s činjenicom da NIN-ov žiri ne čita većinu prispjelih romana. Četiri puta nagrađeno „Jedro nade“ predsjednik žirija Mihajlo Pantić nije pročitao at all. Što vrijeme više prolazi, mislim da mu je to najveća mrlja u karijeri. Tim prije što je „Jedro nade“ poetički sistem: srastao je sa zbirkom priča „Prugastoplave storije“ koje su se na 50-godišnjicu nagrade „Ivo Andrić“ našle u najužem izboru za priznanje koje po prvi put te godine nije dodijeljeno jer se žiri posvađao upravo oko „Prugastoplavih storija“! Predsjednik žirija bio je, ah, i tada Mihajlo Pantić... No, koliko pomažu, nagrade i odmažu. Čovjek se pogordi, dobio je javno priznanje, a zaboravi da ga zbog priznanja mnogi nemaju više rad. No što bi rekao Pavić, kad stekneš uspijeh, izgubiš jedne, a stekneš druge prijatelje.

Opišite s dve reči: Vladimira Kecmanovića?

Najbolji polemičar.

Dejana Stojiljkovića?

Meštar žanra.

Matiju Bećkovića?

Mlađi Njegoš.

Emira Kusturicu?

Nesuđeni Mediteranac.

Izdavačku kuću Lagunu?

Papićeva genijalnost.

Miljenka Jergovića?

Basarin pristaša.

Ivu Andrića?

Misteriozna enigma.

Koje knjige i pisce ste voleli da čitate kad ste bili dete? A koje rado čitate danas?

Na mene je presudno uticao tekst Danijela Defoa. Opstati sam na ostrvu, kao Robinzon Kruso, raciom pobijediti usud i preživjeti, definitivno je od mene napravilo insulomaničara – čovjeka koji teži na živi na ostrvu. U nedostatku ostrva, od hercegnovske sam Knjižare So napravio ostrvo na kome me ljudi mogu da pronađu. Premda (roar!), nisam naročito druželjubiv..
.
Može li književnost da utiče na promene u društvu?

Danas već samo u promilima, može. Zaista, čudesno je zračenje koje iz nekih knjiga, na spram koje ciljne grupe, nikako ne prestaje da emituje spoznajnu silu.

Kakav je Vaš stav o Jugoslaviji? Da li je to bila - veštačka tvorevina ili uređena i moderna zemlja?

Neka ovo bude drugo mjesto na kome podvlačim gušt odgovaranja na Vaša pitanja. Jugoslavija je bila i jedno i drugo, objedinjavajuća suprotnost. Iza svega mislim da nas je tuđ motiv zaklao više negoli što se mi sami nismo mogli gledati, živi, između sebe.

Ima li šanse da neki pisac sa Balkana i iz regiona uđe u trku za Nobelovu nagradu za književnost i dobije je u skorije vreme? Jurij Hudolin ili Miljenko Jergović, možda?

U trku danas mogu da uđu mnogi, kao i u (književnu) politiku, ali će nagradu posigurno da dobiju samo ideološki bliski Nobelovom komitetu.

Šta Vama predstavlja međunarodni Beogradski sajam knjiga?

Uvijek sam na Sajmu sve vrijeme, u dvostrukoj ulozi: kao pisac, i kao knjižar. Beogradski Sajam knjiga je višedecenijski fenomen. Otkud toliko poklonika, otkud toliko literarnih hodočasnika? Biće da je u našem narodu knjiga ostala autoritet, ma koliko digitalna stvarnost taj autoritet podrivala as well. BG Sajam knjiga je čudo koje stalnim prisutvom treba održavati živim.

Šta biste poručili našim čitaocima-omladincima?

Jedna od mogućih definicija književnost kazuje kako je književnost zbirka djelotvornih recepata. Ko se odluči da živi od čitanja ili pisanja moraće da trči na duge staze, upravo maraton.

Za kraj, koji su Vam planovi za budućnost? Radite li na novom rukopisu? 

Roman dug 6 godina, poput „Jedra nade“, traži da se s njim, kao i sa djetetom po rođenju, neko vrijeme poživi. Budući da putujem isključivo kolima, koristim duge relacije da intenzivno promišljam o temama koje bi bile dostojne savremenog čitaoca, na način da ga zabave, poduče, i ne udave. Imaće tome nekoliko godina kako promišljam da napišem enciklopedijski roman o školjkama, kao usputni malakolog. Malakologija je nauka o školjkama. Pripovjedački bih vizir ovoga puta spustio ispod nulte nadmorske i kazivao o čudesnom načinu na koji su školjke uticale na svjetsku civilizaciju. Počev od prve imenom znane hrišćenke, Lidije, koja je prodavala purpur, najskupocjeniju boju svih vremena, kad je pred nju stao apostol Pavle...

Autor: Tadija Čaluković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
 bunker patka mirjane đurđević i branka mlađenovića u prodaji od 19 oktobra laguna knjige „Bunker patka“ Mirjane Đurđević i Branka Mlađenovića u prodaji od 19. oktobra
17.10.2019.
„Bunker patka“ je izuzetan humoristički roman o emigrantskoj porodici koja je pekla rakiju na američkom tlu i sad se sa koferima punim para vraća u Jugoslaviju.   Nimalo običnu emigrantsku poro...
više
sofija lundberj odgovara na pitanja o svom debitantskom romanu crveni adresar  laguna knjige Sofija Lundberj odgovara na pitanja o svom debitantskom romanu „Crveni adresar“
17.10.2019.
Sofija Lundberj je novinarka i bivša urednica novina. Njen debitantski roman, „Crveni adresar“, objavljen je u 33 zemlje širom sveta. Foto: ©Viktor Fremling Da li ste oduvek želeli da se ...
više
neodoljiva zbirka pesama za hrabre sanjare mačak i skakutavo jaje andrije miloševića u prodaji od 20 oktobra laguna knjige Neodoljiva zbirka pesama za hrabre sanjare – „Mačak i skakutavo jaje“ Andrije Miloševića u prodaji od 20. oktobra
17.10.2019.
Omiljeni glumac svih generacija Andrija Milošević odlično „pliva“ i u književnim vodama. Nakon pesničkih avantura u knjizi „Kišni glistac“, pred čitaocima, velikim i malim, biće još jedna neodoljiva z...
više
nešto sasvim posebno tom gejts totalno savršeni godišnjak liz pišon u knjižarama od 20 oktobra laguna knjige Nešto sasvim posebno: „Tom Gejts: Totalno savršeni godišnjak“ Liz Pišon u knjižarama od 20. oktobra
17.10.2019.
Iz popularnog serijala o dečaku Tomu Gejtsu stiže nova knjiga – „Tom Gejts – Totalno savršeni godišnjak“! Ako ste fan Toma Gejtsa, onda ovu knjigu neizostavno morate imati! U njoj vas očekuje mnooo...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.