VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Nejtan Hil, autor romana „Vodenduh“: Pisanje je danas čin pobune

Kada se pre gotovo tri godine pojavio na američkoj sceni, Nejtan Hil, pisac srednje generacije, sa svojim prvim romanom, preko noći je postao književna senzacija. Odmah su usledila poređenja sa velikim spisateljskim imenima anglikanskog govornog područja, a prava za roman „Vodenduh“ odmah su kaparisana za televizijsku seriju, u kojoj bi glavnu žensku ulogu igrala Meril Strip. Uz sve to, Hil se pokazao kao veliki kritičar tamošnje politike i sistema, a u „Vodenduhu“ na mnogo mesta i sam ukazuje na pogubnost današnje situacije.



Međutim, ono što jeste intrigantno u vezi sa pomenutim i zasad jedinim romanom ovog autora, zapravo je činjenica da je nastajao tokom 10 godina. Srpsko izdanje romana (Laguna, 2018) zaključeno je na 740 strana, a u jednom od intervjua Hil ističe da je originalni rukopis sadržao više od hiljadu stranica, koje su vešti urednici morali da krate. Obimna građa zapravo prati dva vremenska toka. Godina je 2011. i glavni lik Samjuel Andresen-Anderson nije video svoju majku Fej decenijama – otkad je napustila njega i njegovog oca. Sada se ponovo pojavila, nakon što je počinila apsurdni zločin koji se našao na svim vestima i koji je uznemirio politički podeljenu zemlju… Da bi je spasao, Samjuel započinje istraživanje od ruralnog srednjeg zapada 1960. do zloglasnih nereda 1968. godine. On će morati da otkrije davno zakopane tajne o ženi koju je mislio da poznaje, tajne koje se prenose iz generacije u generaciju i vode sve do Norveške, doma tajanstvenog Vodenduha… U ekskluzivnom razgovoru na NIN, Nejtan Hil otkriva korene nastanka svog literarnog prvenca.

U kojoj su meri istorijski događaji 1968. uticali na autore u Sjedinjenim Američkim Državama?

Ne sećam se mnogo književnih dela koja za temu imaju 1968. Postoji pregršt novinskih članaka i esejistike o dešavanjima te godine, mnoge od njih sam koristio kao izvor za „Vodenduha“. Međutim ne postoji toliko dela fikcije, iako primećujem da ova tema dobija na aktuelnosti: koliko znam, dva romana čija je radnja smeštena u 1968. uskoro će biti objavljena. Pretpostavljam da smo upravo mi, autori, ti koji održavaju neke teme aktuelnim.

Plaši li vas mogućnost da ćete doživeti sudbinu savremenika 1968. i postati politički korektni?

Trebalo bi da napomenem da ja nisam „savremenik“ nikoga ko je bio akter dešavanja 1968, mnogo sam mlađi, ali jesam intervjuisao više ljudi koji su učestvovali u protestima te godine i njihova iskustva su najrazličitija: neki su postali mnogo konzervativniji u decenijama koje su usledile, neki su ostali izrazito liberalni i progresivni, neki su se obreli negde između. Ono što zapravo hoću da kažem jeste da ne možete biti sigurni šta budućnost nosi.

Da li ste dugo bili u potrazi za Vodenduhom ili vam je neko ispričao priču o tome kada ste bili dete? Otkud taj momenat fantastičnog u vašoj priči?

Susreo sam se sa pričom o Vodenduhu u knjizi o norveškom folkloru. Majčina strana porodice je stigla iz Norveške u SAD pre više decenija, i u međuvremenu smo izgubili kontakt sa norveškim rođacima. Ne znamo njihove mitove i legende, ne jedemo tradicionalnu norvešku hranu, itd. Ono što sam znao jeste da je sve to deo mog nasleđa, tako da bi mi priče iz Norveške uvek ostajale u sećanju pošto bih ih čuo. A Norvežani imaju izuzetno zanimljive priče! Možda je to usko vezano za tradiciju okupljanja oko vatre tokom dugih zimskih večeri? Ili me privlače iz prostog razloga što je moja porodica pre samo tri generacije stigla u Ameriku. U svakom slučaju, ono što je meni najprivlačnije u norveškim narodnim pričama jeste istrajavanje u nameri da se objasni da stvari nisu takve kakvim se obično čine. U kamenu na plaži može zapravo biti zatočena duša utopljenog mornara. List na grani drveta može biti duh osobe koja lebdi u čistilištu. Ako vam usevi uspeju, bolje bi bilo da ne mislite da je to zahvaljujući vašim sposobnostima, jer je sasvim moguće da je to delo dobrog duha koji možda neće biti tako dobrodušan ako ne pokažete malo skromnosti i poštovanja. Drugim rečima, ove priče nam govore da ne verujemo prvim utiscima, da je svet mnogo komplikovaniji a ponekad i mnogo zlokobniji no što se čini.  Što je, naravno, prilično dobar moto za pisca.

Kritičari i čitaoci porede vašu knjigu sa mnogim delima, ali ono što je privuklo moju pažnju jeste usud majke glavnog junaka. Njen život je gotovo kafkijanski, predodređena je za neuspeh. Ona je jednostavno ophrvana nepravdama koje je snalaze iznova i iznova. Da li istorijski trenutak u kom živimo neminovno oblikuje naše živote? U kontekstu knjige, majka je žrtva populizma šezdesetih, a sin je žrtva savremenog populizma.

Fej progone izbori koje je napravila u prošlosti, opsednuta je svojim greškama. U suštini ona živi dva života: jedan u stvarnosti i drugi u svojoj glavi. Ovo je ekstreman primer nečega za šta mislim da je veoma česta pojava: da gotovo svi mi održavamo paralelno dva života. Sa jedne strane imamo život koji nam se dešava svakoga dana, a sa druge sve te verzije života koje smo izmaštali, koje bismo želeli da živimo, koje smo mislili da ćemo živeti do sada, koje smo mogli imati ili kakve želimo da imamo u budućnosti, kakve mislimo da ćemo imati onog trenutka kada napredujemo u karijeri, smršamo, zaradimo određenu količinu novca ili štagod. Svaki put kada se desi neočekivani zaokret u životu, javi se i sumnja: a šta da sam dao otkaz na tom poslu i pratio svoju strast umesto što sam igrao na sigurno, ili osnovao porodicu, ili ostao sam, studirao ovo umesto onog, bio u vezi sa ovim umesto onim i tako dalje. Neki od najrazumljivijih i najprilagođeniji od nas su manje-više zadovoljni svojim izborima i ova pitanja se ne nadvijaju zlokobno nad njihovim glavama. Drugi pak nose ogroman teret neproživljenih života. Fej je jedna od njih, progone je duhovi onoga što je moglo biti.

Očigledno je da ispod površine glavne radnje tinjaju generacijske razlike, naročito u odnosu Semjuela i studentkinje. On pronalazi utočište od svakodnevice u onlajn igranju igrica, gde se bori protiv neprijateljske vojske uz pomoć nevidljivih prijatelja sa mreže. Da li je ljudima lakše da se sprijatelje kao avatari a ne uživo?

Mislim da je lako sprijateljiti se sa ljudima koji deluju kao da su iz tvoje „ekipe“, koja god ona bila: možda ona sa posla, iz škole, crkve, ili onlajn gejmeri, zašto da ne. Važno pitanje je zapravo da li prijateljstvo začeto na mreži može da bude duboko kao ono koje gradimo licem u lice. Budući da su onlajn interakcije uglavnom anonimne, rekao bih da je ovo priličan izazov, iako znam bračne parove koji su se upoznali dok su igrali istu igricu onlajn, ko sam ja da im sudim?

Kada se Vodenduh pojavio među ljudima, ljudski vek je trajao 30 godina, dok je danas traje gotovo tri puta duže. U romanu dolazimo do poražavajućeg zaključka da sitne greške iz detinjstva mogu mnogo da nas koštaju kasnije. Da li ljudsko društvo sada ima priliku da se iskupi za svoje greške?

U romanu, greške iz mladosti postaju katastrofalne kasnije u životu samo ako osoba nije kadra da sagleda sebe iskreno i preispita se u duhu suočavanja sa samom sobom. Svi mi pravimo greške. Problem nastaje kad nam ego ne dozvoljava da priznamo da smo pogrešili. U tom slučaju sebe možemo uljuljkivati u zabludi da smo uvek u pravu, što može da bude umirujuće na psihološkom planu ali slabi društvene veze. Ovaj koncept je moguće preneti i na ljudsko društvo : i najveći problemi su rešivi ali prvo moramo priznati da postoje. A u političkoj situaciji takvoj kakva je danas, to može biti veoma teško.

Iritira me tendencija kritičara da opsesivno upoređuju autore jedne s drugima. Stiče se utisak da je glavni razlog tome da se predstave kao erudite a ne da uđu u samu bit nečijeg poriva da piše, njegovu motivaciju, odakle crpi energiju. Zbog čega vam je bilo važno da napišete ovu knjigu?

Jedna od tema ove knjige je fenomen polarizovanja: ljudi koji svet tumače iz sužene perspektive sopstvenog mehura - bio taj mehur politički, tehnološki, socijalni, čak i emocionalni. Upravo je iz tog razloga deo knjige smešten u kasne šezdesete, to je bio period intenzivnog polarizovanja. U izvesnom smislu postoji sinhronicitet između tog perioda i današnjice. Godine 1968. imali ste ogromnu kulturnu snagu na malom prostoru, dva lica Amerike koja se taru jedno o drugo u maniru tektonskih ploča, kako je to jedan novinar opisao. Imali ste aktere protesta koji su smatrali svakog političara i policajca fašistom. I imali ste policajce i političare za koje je svaki od tih učesnika protesta bio smrdljivi hipi. Svako je bio sveden na stereotip. Bio je to debitantski bal kulturne revolucije. Mnogo toga lošeg što je u Čikagu 1968. isplivalo, očigledno je još uvek prisutno. I to je bilo vrlo vidljivo prilikom poslednjih izbora.

Rizikovaću da zvučim površno, ali jedan od razloga da napišem ovu knjigu je bio i taj što je stvarno bilo zabavno pisati je. Bilo je zadovoljstvo svakodnevno sesti, pokušati naći iskrenu emociju ili iskren smeh, ili oboje. Što se poslova tiče, ovo je jedan veoma dobar posao.

Da li je Vodenduh knjiga o slobodi? U prošlosti su glasnogovornici slobode bili hipici, onda pank bendovi, a danas se pokatkad pojavi hrabri glas u književnosti...

Ukoliko književnost i iznedri hrabre glasove, to je zato što književnost traži više od svoje publike od masovne kulture. U svetu stotina televizijskih kanala, instant poruka i instant zadovoljstava, sesti sa romanom se može protumačiti gotovo kao čin pobune. Mislim da značajni romani predstavljaju jedan od najboljih alata za vežbu pažnje i koncentracije, svih tih veština koje najviše trpe zahvaljujući svetu notifikacija i interneta. Naposletku, ovo i jeste zadatak umetnosti – da ljude natera da sagledaju stvari pomnije nego što bi inače. Rečima Viktora Šklovskog: „Umetnost postoji da povrati utisak života. Postoji da bi učinila da osećamo stvari...krajnji cilj je da učini da predmet bude sagledan a ne samo viđen... čin percepcije u umetnosti je sam sebi svrha i mora se prolongirati.“

Kakvu muziku slušate, šta ste čitali, šta gledali od filmova, gde ste izlazili?

Znate kako vam određeni bendovi ili određene pesme legnu u određenom trenutku? Kako jednostavno postoji to nešto u tajmingu kada određena muzika utiče duboko i značajno na vas? Postoje autori koji su tako uticali na mene. Recimo, Džona Irvinga sam otkrio u trenutku kada sam razmišljao da postanem pisac. Živeo sam u Ajovi, razmišljao o pisanju, on je živeo dugi niz godina u Ajovi i pisao knjige o mladićima koji žele da budu pisci, sve se činilo tako bliskim. Onda sam na fakultetu otkrio Donalda Bartelma u trenutku kada sa bio frustriran literaturom koju smo morali da čitamo za druge predmete. Njegov humor i apsurdnost su bili božanstveni. Onda sam na diplomskim studijama zavoleo Virdžiniju Vulf – njenu sposobnost da bude toliko introspektivna, da ponikne u svoje likove do tančina. Što se filmova i muzike tiče, nisam se mnogo razlikovao od svojih prijatelja: obično gledam i slušam sve ono što i ostali gledaju i slušaju. Popularne stvari, za široke narodne mase. Samo kada su u pitanju knjige imam malo istančaniji ukus i izbirljiv sam.

Kritičari i čitaoci vam predviđaju svetlu budućnost. Upoređuju vas sa Frenzenom, Šejbonom, Pinčonom. Kako se nosite sa uspehom i da li vam to predstavlja teret?

Ovo je veoma lepo i ljubazno, ali mislim da ne zaslužujem tu vrstu pohvala, još uvek ne. Napisao sam samo jednu knjigu, dok su ovi autori prisutni i relevantni već decenijama. Biću srećan ako budem imao takvu karijeru.

Autor: Dušan Nedeljković
Izvor: NIN
Prevod: Ivana Veselinović


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
zašto je vašem mozgu potrebno da čitate svaki dan laguna knjige Zašto je Vašem mozgu potrebno da čitate svaki dan
09.12.2019.
Kada je u pitanju Vaš mozak, istraživači su otkrili da ne postoji bolja super hrana od knjige. Evo jednostavnog pitanja – odgovorite na njega iskreno, jer bi odgovor mogao da vam podigne nivo z...
više
karlo roveli nije tačno da stvari postaju jasnije ako se skrivaju emocije laguna knjige Karlo Roveli: Nije tačno da stvari postaju jasnije ako se skrivaju emocije
09.12.2019.
Karlo Roveli je vodeće ime u oblasti kvantne gravitacije. Njegova popularna naučna knjiga „Sedam kratkih lekcija iz fizike“ prodata je u više od milion primeraka širom sveta, a njegova najnovija knjig...
više
prikaz knjige narod iz tepiha terija pračeta laguna knjige Prikaz knjige „Narod iz Tepiha“ Terija Pračeta
09.12.2019.
Ovaj roman je prvobitno napisan kada je autor imao sedamnaest godina i prerađen u njegovoj 43. godini. Pračetov prvi roman nam govori o minijaturnoj rasi koja nastanjuje Tepih. Upotpunjen evolucion...
više
prikaz romana život i vremena majkla k dž m kucija laguna knjige Prikaz romana „Život i vremena Majkla K“ Dž. M. Kucija
09.12.2019.
Protagonista romana „Život i vremena Majkla K“ ne poseduje svoju volju niti svest o sebi. Njegova skromnost prevazilazi granice ljudskog poimanja. Bespomoćan je i neambiciozan. Takav je i takav će ost...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.