VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Naša zavisnost od fikcije: Zašto su ljudima potrebne priče

Naočiti kralj poseduje nadljudsku snagu, ali njegova nepopravljiva arogancija je velika pretnja za kraljevstvo. Odjednom se pojavljuje putnik koji ga izaziva na borbu. Kralj pristaje i nakon duge borbe uspeva da pobedi, a dva heroja postaju prijatelji i upuštaju se u niz opasnih pustolovina širom kraljevstva.

Zvuči kao savršen letnji blokbaster.



Sama činjenica da se ova priča čita i danas je izuzetna stvar. Reč je o „Epu o Gilgamešu“ koji je uklesan na drevne vavilonske ploče pre 4 hiljade godina što ga čini najstarijim sačuvanim književnim delom. Možemo samo da pretpostavimo da je priča bila izuzetno popularna u svoje vreme s obzirom na to da se ova poema prenosila kroz razna dela tokom narednog milenijuma.

Ono što još više oduševljava je činjenica da se čita i danas i da ljudi uživaju u njoj, a osnovni elementi ovog dela mogu se naći u mnogim popularnim pričama koje su nastale kasnije.

Ovakvi zajednički sadržaji su osnovni interes istraživača koji su specijalizovani za „književni darvinizam“ i koji se pitaju šta zapravo čini priču dobrom, istražujući evolucione razloga zašto su se određeni narativi – od Homerove „Odiseje“ do Harija Potera – toliko dopadali ljudima.

Eskapizam?

Iako ne posedujemo čvrst dokaz o postojanju pripovedanja pre izuma pisma, možemo da pretpostavimo da je ono bilo važno u životima ljudi hiljadama godina. Crteži u pećinama od pre 30 hiljada godina prikazuju dramatične scene koje su gotovo sigurno bile praćene usmenim pripovedanjem.

„Ako pogledate zidove tih pećina, videćete pregršt različitih slika i veoma često deluje da postoji priča o lovačkoj ekspediciji“, rekao je Danijel Kruger sa univerziteta u Mičigenu – priče koje su možda sadržale važne lekcije za grupu. Neke priče iz poslednjeg Ledenog doba bi možda mogle biti važne i danas.

U ovom vremenu se možda ne okupljamo oko logorske vatre, ali prosečna odrasla osoba i dalje potroši najmanje 6% svakog dana upuštajući se u fiktivne priče koristeći različita sredstva.



Sa evolucione tačke gledišta, to je užasno mnogo vremena i energije potrošenih na čist eskapizam, ali su psiholozi i književni teoretičari otkrili potencijalne prednosti koje zavisnost od fikcije može da ima na nas. Zajednička ideja je da je pripovedanje oblik kognitivne igre koja nam brusi um, stimuliše svet oko nas i stvara nam različite strategije, posebno u društvenim situacijama. „Uči nas o drugima i razvija empatiju i teoriju uma“, kaže Džozef Kerol sa univerziteta Mizuri.

Kao jedan od dokaza navode se skeniranja mozga koja su pokazala da čitanje ili slušanje priča aktivira različite oblasti korteksa koji su uključeni u procesuiranje društvenih i emotivnih događaja. Što više ljudi čitaju romane, to lakše osećaju empatiju prema drugima.

Paleolitska politika

Evolucioni psiholozi veruju da naši praistorijski preci još uvek utiču na formu priča u kojima uživamo. Kako su se ljudi razvijali i počinjali da žive u većim društvima, tako su morali da uče da sarađuju pa je način na koji pričamo priče verovatno proistekao iz načina na koji smo nekada kroz priče prenosili ispravne društvene norme. „Pouka je da se odupremo tiraniji, ne da i sami postanemo tirani“, rekao je Kruger.

Mnoge studije su pokazale da je saradnja jedna od najvažnijih tema u popularnim pričama širom sveta. Antropolog sa londonskog univerziteta, Danijel Smit, nedavno je posetio 18 lovačko-sakupljačkih plemena na Filipinima. Otkrio je da gotovo 80% njihovih priča imaju veze sa moralnim odlukama i društvenim dilemama. A ispostavilo se da se to odražava i na njihovo svakodnevno ponašanje: grupe koje najviše vremena posvećuju pripovedanju pokazale su se najkooperativnijim u raznim eksperimentalnim zadacima – upravo onako kako to tvrdi i evoluciona teorija.



„Ep o Gilgamešu“ je jedan takav primer iz antičke književnosti. Na početku, kralj Gilgameš je pravi junak, ali i arogantni tiranin koji tek nakon što ga Enkidu izazove na dvoboj počinje da shvata važnost saradnje. Poruka za publiku je glasna i jasna: ako čak i svemoćni kralj mora da poštuje druge, moraš i ti.

Moglo bi se pretpostaviti da je naše zanimanje za saradnju proisteklo iz povećanog individualizma nakon Industrijske revolucije, ali Kruger i Kerol navode da su ove teme postojale u mnogim važnim delima koja su nastala u 19. i početkom 20. veka.

U svojoj knjizi „On the Origin of Stories“ („O poreklu priča“) Brajan Bojd sa univerziteta u Oklendu opisuje kako su ove teme primetne i u Homerovoj „Odiseji“. Dok Penelopa čeka Odisejev povratak, njeni udvarači provode dane jedući i pijući u njenoj kući. Kada Odisej konačno stigne prerušen u prosjaka, oni odbijaju da mu pruže utočište (u njegovom rođenom domu!). Na kraju svi bivaju krvavo kažnjeni kada Odisej skine svoju masku i sprovede osvetu.

U jednom istraživanju, čitaoci su zamoljeni da ocene glavne junake u preko 200 romana i rezultati su pokazali da se negativcima zamera što pokušavaju da dominiraju društvom na štetu drugih ili zloupotrebljavaju moć koju imaju, dok se kod primarnih likova primećuje manja individualnost i ambicioznost.

Damski šeširići i šimpanze bonobo

Evoluciona teorija takođe može da rasvetli način na koji se grade romantični romani u kojima junakinje biraju postojane „očinske“ figure (poput gospodina Darsija iz „Gordosti i predrasuda“) ili površne „nitkove“ (kakav je čuveni ženskaroš gospodin Vikam iz pomenutog klasika Džejn Ostin). „Očevi“ možda mogu biti bolji izbor za dugoročnu bezbednost i zaštitu dece, ali prema evolucionoj teoriji, poznatoj pod imenom „hipoteza seksi sina“, žene padaju na neverne nitkove jer i to može da ima svojih prednosti – oni svojoj deci mogu da prenesu dobar izgled, lukavstvo i šarm tako da njihovi potomci mogu takođe da uživaju u većim seksualnim uspesima.

Rezultat je to da će se takvi geni preneti na veći broj vaših unučića – čak i ako će vam partnerova švrljanja usput slomiti srce. Iz tog razloga loši momci književnosti izazivaju ubrzani puls iako čitaoci imaju svest o njihovim porocima.



U tom pogledu, pisci poput Ostinove su intuitivni evolucioni psiholozi sa „neverovatno preciznim“ razumevanjem seksualne dinamike koji su još tada primenjivali naše skorašnje teorije. Kako Kruger smatra: „Mislim da je to jedan od ključeva dugotrajnosti ovih dela. To je razlog zašto je Džejn Ostin napisala ove romane pre 200 godina i zašto se ovakvi filmovi snimaju i danas.“

Iz svega ovoga se mogu izvući još neki uvidi među kojima su i rezultati nedavne analize istinski zlih likova u fanatastici i horor pričama – poput lorda Voldemora iz serijala o Hariju Poteru i Lederfejsa  iz „Teksaškog masakra motornom terterom“. Zajedničko im je to što imaju užasnu pojavu, a svrha toga je da probudi naš primarni strah od zaraze i bolesti. Takođe, zbog našeg urođenog tribalizma, zlikovci često pripadaju određenoj grupi koja nam je strana – što je i razlog zašto holivudski negativci često imaju strane akcente. Još jednom, ideja je da se pri susretu sa ovim zlim bićima probudi naš osećaj za altruizam i pripadnost grupi.

Pisac Ijan Makjuan je jedan od najslavnijih književnih glasova današnjice koji prihvata ova evoluciona proučavanja književnosti i smatra da mnogi zajednički elementi zapleta romana mogu da se nađu u postupcima naših rođaka primata. „Ako čitate izveštaje o posmatranju grupe šimpanza bonobo“, napisao je u svom eseju: „možete videti većinu osnovnih tema devetnaestovekovnog engleskog romana: savezi se stvaraju i prekidaju, pojedinci se uzdižu dok drugi propadaju, osveta, zahvalnost, povređen ponos, uspešna i neuspešna vladavina, teški gubici i tugovanje.“

Makjuan smatra da bi trebalo da slavimo ove razvijene tendencije kao sam izvor snage fikcije koji prevaljuje kontinente i vekove. „Bilo bi nemoguće da uživamo u vremenima drugačijim od naših ili u kulturi koja je potpuno različita od naše da ne delimo neku osnovnu emotivnu podlogu, neki duboki rezervoar pretpostavki, sa piscem“, dodao je.

Crpeći iz tog dubokog rezervoara, priče poput „Epa o Gilgamešu“ su i dalje sveže kao da su pisane juče, a njihove bezvremene poruke o odanom prijateljstvu ostaju lekcija za sve nas, čak i 4000 godina nakon što je njegov autor prvi put udario klinom po ploči.

Izvor: www.bbc.com/culture
Prevod: Dragan Matković


Podelite na društvenim mrežama:

 jaz od milion reči kod dece kojoj se ne čita laguna knjige „Jaz od milion reči“ kod dece kojoj se ne čita
21.08.2019.
Novo istraživanje je pokazalo da deca kojima roditelji čitaju pet knjiga dnevno polaze u vrtić sa velikom prednošću – ta deca su čula 1,4 miliona više reči od one kojima roditelji nikada ne čitaju. ...
više
 igra prestola je rođena pre 23 godine zašto će knjige uvek biti bolje od serije laguna knjige „Igra prestola“ je rođena pre 23 godine – zašto će knjige uvek biti bolje od serije
21.08.2019.
Pre nekoliko meseci serija „Igra prestola“ završila je svoj osmogodišnji put na HBO-u. Umesto praskom, završila se cviljenjem: preovladalo je razočaranje – od kritike do fanova, a čak je i Konlet Hil ...
više
intervju sa novom književnom zvezdom zejnom džuhadarom laguna knjige Intervju sa novom književnom zvezdom Zejnom Džuhadarom
21.08.2019.
Malo je pisaca koji u svom debitantskom romanu uspeju da dotaknu toliko tema a da svakoj posvete dovoljno pažnje i vremena, i ispričaju priču na pravi način. Zejn Džuhadar je u romanu „Karta soli i zv...
više
usred kriminalnog talasa crne ruke  laguna knjige Usred kriminalnog talasa „Crne ruke“
21.08.2019.
Na početku 20. veka Njujorkom je harala kriminalna organizacija koja je ubijala nedužne, vršila bombaške napade na mestima sa mnogo ljudi i čak otimala decu. Na mestima zločina često su ostavljali sim...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.