VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Najteže je kada izgubiš svoj dom

Kada je engleski Gardijan napisao u svojoj recenziji romana "Lovac na zmajeve" pisca Haleda Hoseinija i rečenicu "Ovaj roman neće dotaknuti samo najtvrđa srca..." možda je tu bilo i nečega većeg od simbolike. Jer Hoseini nije kardiohirurg, ali jeste lekar, a kada se uzme u obzir i da je jedan od najčitanijih savremenih pisaca onda nema dileme da zna kako se dolazi do čitalačkih srca.

I taj ogromni uspeh kod publike i kritike postigao je svojim prvencem "Lovac na zmajeve". Zahvaljujući izdavačkoj kući "Laguna" ovaj roman je stigao u Srbiju i našao se na vrhu liste najčitanijih knjiga čime je potvrđena univerzalnost Hoseinijevog rukopisa. Na sličan prijem je naišao i njegov sledeći bestseler "Hiljadu čudesnih sunaca".

I sama biografija Hoseinija dostiže uzbudljivost njegovih romana. Rođen je u Avganistanu u diplomatskoj porodici koja se zbog prirode očevog posla često selila, a kada su sovjetske trupe ušle u Kabul dolazi do egzila u Ameriku gde je Hoseini diplomirao biologiju, a kasnije medicinu. Tokom stažiranja on nije "lovio zjale" već je napisao svoj prvi roman "Lovac na zmajeve" koji će ubrzo postati planetarni hit.

Ovog proleća Hoseini je obradovao mnogobrojne fanove i "lovce" njegovih sjajnih rečenica novim romanom "A planine odjeknuše" koji je nastao kao rezultat njegovih putovanja u Avganistan u ulozi ambasadora dobre volje Agencije za izbeglice Ujedinjenih nacija. Tokom jednog od svojih boravaka u Avganistanu susreo se i sa pričama seoskih starešina o teškim mukama kojima su siromašni seljani izloženi za vreme izuzetno surovih avganistanskih zima, koje redovno odnose veoma mlade, stare, bolesne i hendikepirane. S mešavinom užasa i divljenja Hoseini se susreo sa nesvakidašnjim svedočanstvima o opstanku i odlukama koje seljani moraju da donesu da bi zaštitili svoje najmilije kada dođe zima. Zahvaljujući izdavačkoj kući "Laguna" i čitaoci u Srbiji mogu se uveriti u impresivnost ovog nesvakidašnjeg romana.

Hoseini je jedna od tek nekoliko planetarnih literarnih zvezda, čovek koji govori kroz svoje knjige. Zato retko daje intervjue, a na njegove reči čeka se i po nekoliko godina. Intervju koji je ekskluzivno dao Nedeljniku pojaviće se nekoliko dana po objavljivanju samo još u Tajmu, najuglednijem svetskom njuzmagazinu.

Kada ste bili dete, vaša porodica je jedno vreme morala da živi u Parizu, pošto niste mogli da se vratite u Avganistan zbog prevrata 1978. Kakvo je to bilo doba u vašem životu? Kakve su vaše uspomene na izgnanički život u Parizu?
Prve dve godine u Parizu, od jeseni 1976. do aprila 1978, bile su zaista divne. Pre toga nisam bio nigde van Avganistana i Irana, gde sam kao dete proveo dve godine. Pariz me je oborio s nogu čim sam ga ugledao; bio je to praznik za uši, za oči, a po mnogo čemu je za mene bio kao da sam skočio stotinu godina u budućnost. Činilo mi se da sam zakoračio u naučnofantastični film. Pre Pariza nikada nisam video neboder, nisam bio u liftu, nisam se vozio metroom niti gledao automobile kako jure po auto-putu. To su bile srećne godine, svi smo mi u porodici naučili francuski, probali novu hranu, gledali francusku televiziju, posećivali slavne znamenitosti i uopšte, privikavali se na novu kulturu - mada sve vreme sa svešću da je to privremeno i da ćemo se uskoro ponovo biti sa prijateljima i rodbinom u Kabulu, kada očev četvorogodišnji mandat istekne.

Naše poslednje dve godine u Parizu, posle komunističkog prevrata 1978, bile su za nas doba preobražaja. Naš svet, bar onaj koji smo poznavali, počeo je da se rastače, i osećali smo da se tlo pod našim nogama menja na veoma suštinski način. U naš stan u Parizu počele su redovno da stižu vesti o rođacima, prijateljima i poznanicima koji su zatvarani, mučeni, ubijani ili nestali. Telefonom su nas zvali rođaci koji su uspeli da pobegnu i koji su tražili azil na zapadu. Bilo je to doba velike nestabilnosti i napetosti, i završilo se odlukom mog oca da tražimo azil u Americi, gde ćemo morati da se prilagodimo novoj kulturi, novom jeziku i novom načinu života.

Planetarni uspeh "Lovca na zmajeve" i "Hiljadu čudesnih sunaca" omogućio vam je da pokrenete sopstvenu humanitarnu organizaciju Fondaciju Haled Hoseini. Možete li nam reći nešto o delovanju vaše fondacije u Avganistanu?
Prilikom posete severnom Avganistanu u septembru 2007. godine upoznao sam porodice koje preživljavaju sa manje od jednog dolara dnevno. Čitave zime provode šćućureni u rupama iskopanim u zemlji. Posetio sam sela gde je redovna stvar da desetoro ili petnaestoro dece umre svake zime ili leta, zbog surovih vremenskih prilika. Ljudi koje sam upoznao pili su vodu iz blatnjavih reka i umirali od lako izlečivih bolesti. Nisu imali gotovo nikakvu zaštitu od vremenskih uslova i gotovo nikakav pristup zdravstvenim ustanovama, školi, hrani, poslu. Bio sam očajan.

Prilikom povratka kući, bojao sam se da će taj put, koji je u meni toliko toga promenio, biti uzaludan. Nedugo potom, moja supruga Roja i ja počeli smo da vodimo dugačke razgovore o tome kako možemo pomoći onima u Avganistanu kojima je to najpotrebnije. Kao posledica tih razgovora nastala je Fondacija Haled Hoseini. Pomoću nje se nadamo da ćemo doneti značajnu i trajnu promenu. Prvenstveni cilj nam je finansiranje projekata koji koriste ženama i deci, dvema grupama koje su stradale više od svih u toj nesrećnoj zemlji, i koja predstavljaju kamen temeljac budućnosti Avganistana. Takođe se fokusiramo i na izbeglice, koje žive u očajnim uslovima, i među kojima ima žalosno mnogo udovica i siročadi. Finansiramo projekte koji pružaju pomoć i krov nad glavom za porodice, poslove za žene i obrazovanje za decu. Naš cilj je da pripadnicima tih ugroženih grupa damo moć i osećaj vlasti nad sopstvenim životima.

Počevši od 2008, fondacija je finansirala 359 skloništa za više od 2.000 ljudi, radeći zajedno sa Visokim komesarijatom Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNCHR). Godine 2013. fondacija je obezbedila više od 110.000 dolara, dovoljno da se po sadašnjim cenama izgradi 55 skloništa. Takođe smo finansirali stipendije za mlade žene, programe opismenjavanja za zrele žene, sponzorisanje malih beskućnika da pođu u školu, obrazovne centre koji služe stotinama dece svake godine, ultrazvučni uređaj za porodilište i centar za rano obrazovanje koji bi trebalo da spreči lanac dečjeg rada u industriji tkanja ćilima. Nadamo se da ćemo nastaviti da služimo onim najugroženijima i najzapostavljenijima u Avganistanu i u godinama koje slede.

Ujedinjene nacije su vas proglasile ambasadorom dobre volje. Kakvim ste se poslovima bavili proteklih nekoliko godina u ulozi ambasadora?

Rad za UNHCR pružio mi je priliku da govorim u ime izbeglica širom sveta, posebno onih iz Avganistana. Trenutno, po podacima Ujedinjenih nacija, 42,5 miliona ljudi širom sveta živi kao izbeglice ili kao interno raseljena lica. U narednim godinama videćemo povećanje broja raseljenih lica zbog sukoba, prirodnih katastrofa, klimatskih promena, poskupljenja hrane itd. Većina izbeglica su žene i deca, dve veoma ranjive grupe, za koje se obično niko ne zauzima. Ja sam pokušao, u svojim putovanjima po Avganistanu, kao i po Čadu, da iznesem na svetlo izazove sa kojima se suočavaju ti veoma brojni ljudi koji su izgubili svoje domove, imovinu i zavičaj.

Posebno sam u Avganistanu pokušavao da upoznam što veći krug ljudi o velikim izazovima sa kojima se suočavaju izbeglice povratnici, koji pokušavaju da se uklope u život u najsiromašnijoj zemlji na svetu van Afrike, koji pokušavaju da ponovo izgrade život u zemlji gde je državna pomoć minimalna i gde postoji veoma malo socijalnih službi. Mada sam ja imao neverovatno mnogo sreće i nikada neću porediti svoj život sa životom drugih izbeglica, stigao sam u Ameriku sa zahtevom za politički azil, i zato osećam bliskost sa ljudima koji su izgubili svoj dom. Čast mi je da radim kao ambasador za UNHCR.

Kakvi su vaši utisci, budući da ste doktor, o medicinskoj situaciji u zemljama koje ste posetili?

Kada sam se prvi put vratio u Kabul 2003. bio sam iskreno zapanjen žalosnim stanjem bolnica koje sam posetio. Infrastruktura ustanova pretrpela je izuzetno teška oštećenja. Bolničke sobe bile su prepune, ljudi su ležali na kolicima po hodnicima. Bolnicama su nedostajale osnovne stvari kao što su antibiotici, fiziološki rastvor, sredstva za anesteziju itd. Bio sam i uznemiren i zadivljen sposobnošću lekara da se staraju o svojim pacijentima s obzirom na tako ograničena sredstva.

Dobra vest je da je u Avganistanu od tada došlo do velikog napretka na polju zdravstvene zaštite. Kampanje vakcinacije dovode do velikih poboljšanja. Došlo je do pada od 25 procenata u smrtnosti dece. Preko 80 procenata stanovništva sada ima pristup nekom vidu zdravstvene zaštite. Kod dece mlađe od pet godina, smrtnost je takođe opala sa 97 na 77 na hiljadu rođene dece. Veoma je važno što je i smrtnost majki takođe opala sa 1.400 na 327 na 100.000 porođaja (sve ove podatke sakupilo je Avganistansko ministarstvo zdravlja). Prosečan životni vek takođe se produžio i za muškarce i za žene, na 62 i 64 godine. To su sve pozitivni trendovi, mada, očigledno, treba uraditi još mnogo toga.

Jeste li na svojim putovanjima u ulozi ambasadora upoznali nekoga čiju ćete priču zauvek pamtiti?
Prilikom svoje poslednje posete Avganistanu 2010. godine upoznao sam dve mlade sestre. Odmah sam primetio snažnu sponu među njima. Saliha, kojoj je bilo pet, zaštitnički je držala ruku svoje trogodišnje sestre Rejhan. U nekom drugom svetu, pomislio sam, možda bi bile deca manekenke. Obe su bile čudesno lepe, s krupnim, blistavim očima i čudesnom plavom kosom. One, međutim, nikada neće biti manekenke, pošto su avganistanska deca, iz porodice izbeglica povratnika, koja se sada bori za opstanak u pustom delu najsiromašnije neafričke zemlje na svetu. Njihova porodica bila je jedna od dve koje žive u zabačenom kutku vetrom šibane, prašnjave ravnice Šomali, severno od Kabula, nekoliko kilometara od vazduhoplovne baze Bagram. To je pusto mesto, golo, vrelo, vetrovito, gde sve ima boju prašine. Njihov otac, učtiv i tih tridesetosmogodišnjak, opisao mi je svoju odluku da posle mnogo godina u izgnanstvu napusti Pakistan i vrati se kući. Pričao mi je o svakodnevnim teškim izazovima sa kojima se sada suočava njegova porodica - nedostatku čiste vode, posla, o tome kako u blizini nema škole ili ambulante. Gledao sam njegove kćerke kako se igraju sa mršavom kokoškom i svojom jedinom igračkom - malim plastičnim Vinijem Puom koji pišti kada se pritisne. Divio sam se otpornosti tog čoveka. I pitao sam se kako bih se ja poneo da se nađem u njegovoj koži, suočen sa njegovim dilemama.

Ta porodica je meni simbolisala nedaće sa kojima se nose Avganistanci koji su se vratili kući posle decenija rata da iznova otpočnu život. Mogao sam samo da se pitam kuda će ih život odneti, na toj prašnjavoj ravnici, naizgled odvojene od svake civilizacije, kako pokušavaju da prežive oslanjajući se na malo toga sem sopstvene rešenosti i volje. Sestre su mi slomile srce. Dok smo odlazili, dao sam Salihi jabuku koju sam poneo za ručak. Ona je otišla kod svoje sestrice i dala je njoj. Zauvek sam upamtio tu sliku - jednostavnu dobrotu tog gesta, tu privrženost - ona mi je uvek bila u mislima kada sam pisao scene između Abdulaha i njegove sestre Pari u romanu "A planine odjeknuše".

Šta vas je najviše nadahnulo prilikom putovanja u Avganistan?
Mene večito inspiriše žilavi osećaj optimizma, nade i otpornosti koji nalazim kod Avganistanaca, svaki put kada tamo odem. To je posebno upečatljivo ako se u obzir uzme uništenje poslednjih tridesetak godina. U Avganistanu zasigurno postoji mnogo razloga za očaj - nasilje, siromaštvo, nezaposlenost, korupcija, nedostatak osnovnih socijalnih službi. A ipak mnoge ankete sprovedene u Avganistanu pokazuju da Avganistanci osećaju nadu u vezi sa svojom budućnošću i da su rešeni da pomognu u obnovi svoje zemlje, bez obzira na to što shvataju koliki ih ogromni izazovi čekaju. Odlazak u Avganistan mi svaki put otvori oči i primorava me da vidim svet iz drugačijeg ugla.

A šta vas je najviše uznemirilo?
Širenje nasilja u prethodno bezbedne oblasti Avganistana veoma onespokojava. Godine 2007. mogao sam da putujem automobilom iz Kabula u severne gradove Kunduz i Mazar-i-Šarif. Put koji spaja te gradove sada više nije siguran a posebno je u Kunduzu došlo do dramatičnog povećanja napada bombaša samoubica i drugog nasilja. Nedostupnost osnovnih socijalnih potreba (tekuće vode, škola, posla, krov nad glavom itd.) velikim segmentima stanovništva takođe je veliko razočaranje, i veoma utiče na odluke mnogih Avganistanaca da ilegalno pređu u susedne zemlje u potrazi za bilo kakvim poslom. To je jednim delom razumljivo, zato što je Avganistan bio jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu i pre sovjetskog upada, i posao obnove je divovski. Ali deo odgovornosti takođe snosi i vlast zbog nesposobnosti da zadovolji potrebe sopstvenog naroda. Odsustvo države je i previše vidljivo u mnogim oblastima koje sam posetio, a nedostaci vlasti - koja se u javnosti doživljava kao sistemski korumpirana - predstavljaju trajni izvor razočaranja za prosečnog Avganistanca.

Obama je obećao da će 2014. povući američku vojsku iz Avganistana. Šta mislite da budućnost donosi toj zemlji?
Mislim da će u Avganistanu sledećih nekoliko godina biti doba nesigurnosti i napetosti, verovatno obeleženo produžetkom političke nestabilnosti i talasima nasilja, bez obzira na to što se zemlja sporo i postepeno kreće ka nekom vidu mirovnih pregovora s pobunjenicima. Izgleda da će put ka miru biti težak, pošto na strani talibana ne postoji jasna rukovodeća struktura, a uslovi koje će obe strane doneti za pregovarački sto verovatno će, bar u početku, često voditi u ćorsokak. Da ne spominjemo kako će susedne sile imati sopstvene uloge i ciljeve u tom procesu i da će verovatno koristiti svoj uticaj da obezbede ishod povoljan za sopstvene interese.

Sa svim tim u vidu, ipak gajim oprezan optimizam da je u Avganistanu mir moguć. Mada se i bojim - kada se zapad povuče - povratka haosa i etničkog građanskog rata iz devedesetih, takođe se i nadam da su iz te katastrofe izvučene odgovarajuće pouke i da su sve strane uvidele dobrobiti mira. Naravno, spoljni faktori moraju da poštuju suverenitet Avganistana i da omoguće Avganistancima da sami postignu svoj mir. Moja najveća nada je da kada do mirovnih pregovora dođe oni budu otvoreni za sve i da legitimnim predstavnicima avganistanskog naroda bude dozvoljeno da u njima učestvuju. To se odnosi i na žene. Žene moraju biti deo procesa pomirenja i njihovi interesi moraju biti zaštićeni po svaku cenu. Sporazum ne sme potkopati ljudska prava niti odbaciti slobode koje su Avganistanci, pogotovo žene u gradovima, uz silne muke izborili u poslednjih deset godina. Sporazum mora biti pravedan i odražavati istinska stremljenja i volju avganistanskog naroda.

Izvor: Nedeljnik


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
akcija 399 sjajni naslovi po odličnoj ceni je osvežena i produžena  laguna knjige Akcija „399 – sjajni naslovi po odličnoj ceni“ je osvežena i produžena!
21.09.2019.
Izdavačka kuća Laguna je prošle godine obradovala čitaoce akcijom „399 – Sjajni naslovi po odličnoj ceni“, na kojoj su se našle veoma zanimljive knjige iz različitih žanrova. S obzirom na velik...
više
velikiću uručena srednjoevropske nagrade za književnost vilenica  laguna knjige Velikiću uručena Srednjoevropske nagrade za književnost „Vilenica“
20.09.2019.
Prošle nedelje Dragan Velikić je bio gost Festivala „Vilenica“ u Sloveniji i tom prilikom mu je uručena istoimena nagrada. Među dosadašnjim dobitnicima su Peter Handke, Fulvio Tomica, Peter Esterhazi,...
više
utopljeni svet intervju sa džonom makgregorom laguna knjige Utopljeni svet: intervju sa Džonom Makgregorom
20.09.2019.
Makgregorov novi, za Bukera nominovan roman, „Jezero br. 13“ otvara potraga za trinaestogodišnjom devojčicom koja je nestala tokom šetnje kroz jedan od nacionalnih parkova u centralnoj Engleskoj. Ljud...
više
umetnici angažovani da privuku posetioce u biblioteke laguna knjige Umetnici angažovani da privuku posetioce u biblioteke
20.09.2019.
Privlačenje nove publike u biblioteke danas je možda teško, ali neke biblioteke su spremne na ovaj izazov. Kao način za istovremeno povećanje pismenosti i afirmaciju lokalnih umetnika, gradska bibliot...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.