Laguna - Bukmarker - Na marginama jedne кnjige: „Kaput od mahovine“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Na marginama jedne кnjige: „Kaput od mahovine“

Ima nas praznih!

Namerno počinjem izjavom jedne junakinje ove knjige. Nastupilo neko čudno vreme. Sve više nas je u velikim gradovima, a sve češće srećemo ljude koji razgovaraju sami sa sobom. I u razgovorima su ljudi nekako okrenuti sebi, prazni. Jeste, ima nas raznih, ali ima nas mnogo praznih. Ova knjiga pokušava da pokaže kako to izgleda u jednoj varoši, gde nema mnogo ljudi, a gde je prosek mera i uslov normalnosti.

Neobična knjiga. Čudna knjiga. Teško je svrstati je: ni dečja, ni za odrasle, ni bajka, ni realnost, ni roman, ni zbirka priča, a svega toga ima u njoj. Pošto je prethodna knjiga ovog autora bila knjiga za decu, veoma dobro prihvaćena i nagrađena, izdavač nas na korici na to podseća, i gotovo automatski ovu knjigu svrstavamo među knjige za decu. I – pogrešimo. Ili možda ne pogrešimo, jer postoje i odrasla deca. Postoje ljudi koji uvek zadrže „ono“ dečje u sebi, ljudi koji ne vide stvari kao što ih vide „obični“ ljudi, ljudi kojima je bajka u krvi, kojima je bajkovit način razmišljanja conditio sine qua non.

Ako prihvatimo da je to istina, onda se možemo upustiti u čitanje ove knjige. Jer ovo nije sasvim obična knjiga. Ovo je bajka, reći će neko i ostaviti je posle prvih nekoliko stranica. Pogrešiće. Ima bajke u njoj, ali to uopšte nije bajka. To je samo bajkovit način pričanja. Možda i poetski. Ali i način pričanja u kojem se čovek mora učiti da čita između redova. I nema ova knjiga kao bajke srećan kraj. Ovo je tužna knjiga.

Možemo da tvrdimo da je ovo knjiga za odraslu decu. Odrasla deca su zadržala nešto od one dece koja vide svet dečjim očima. To viđenje im omogućava da čitaju one delove ove knjige koji su bajkoviti, neobični, jer da bi se ova knjiga čitala dalje potrebno je verovati u veličinu malih ljudi, u važnost malih stvari, verovati u prirodu koja ume da nam priredi iznenađenja kao što beše skorašnja (da li skorašnja?) korona.

Kada se u svet velikih i odraslih uključi dečji način razmišljanja, kada neka zaključivanja izvrnemo kao čarapu, pa ona počnu da zvuče neočekivano, onda nastane ovakva knjiga. Jer ako možete da mislite da tugu možete overiti u sudu, kao plac koji posedujete, morate da budete svesni da nju, tugu, nikada i nikome ne možete preneti. Ona uvek ostaje vaša, lična, teška, neprebolna, tinjajuća, stalno vas podseća da je samo vaša. I vraća vas na svoj uzrok. Možda je zato dobro što možete da uđete u sebe i da ne zaboravite da su u tom pohodu u sebe gotovo sva rešenja koja tražite, da je vaša unutrašnjost vaš svet, da su uzroci i razlozi i tuge i radosti u vama. Ali autor vas opominje: teško je biti vladar sebe. Uzaludno je pokoriti ceo svet, ako ne pokorite sebe, ništa niste postigli.

Glavna ličnost ove knjige jeste pomalo neobični Najdan. On je Naj-dan, a nikako Naj-noć. On ne želi da ima ništa sa mrakom, jer mrak je jedno veliko beskrajno ništa. Najdan piše pesmu Izingi koja ima dušu „umočenu u tri vrste mleka“. Pita je pesmom da li će posle noći ljubavi ona biti „pustinja ili snop svetla“. A on maštu meri hektarima. Njegova ljubljena Izinga odlazi u svet. Ona hoće da izuči režiju, jer je umetnik u duši. Zato je se Najdan ne odriče, samo se pita „po kaldrmi čijeg grada sada seje korake“. Zna on da je ona otišla u neki grad koji se Magdeburg zove da uči režiju. Privlače je zavese, scena, aplauzi, gluma… Priseća se kako ju je opominjao da je jedini veliki režiser Bog, jer je povezao sve naše pojedinačne drame, poglede, greške i uspehe, rađanja i umiranja u ono što se život zove.

Najdan je svestan da ljudima smeta što je drukčiji. To ih odvaja od njega, izdiže ga iznad njih, zbog toga ga se boje, možda ga i mrze. A on mrzi prosečnost na koju oni žele da ga svedu.

Iz njega raste drvo.

To određuje njegovu sudbinu: da ode u šumu planine Abaći. Pošto se pretvara u medicinski fenomen, onda ne treba mnogo da se pretvori i u društveni fenomen, tačnije u otpadnika, u onoga kome više nije mesto u većini.

Čoveka, ako ima sreće, mogu da navodnjavaju ljubavlju. Čoveku je ljubav potrebna kao zemlji što je potrebna voda. On tu ljubav ne nalazi u varoši jer je različit. Zato on varošanima mnogo zamera. Najviše im zamera na osrednjosti, na neshvatanju da su razlike dobre, da one vuku napred. Zamera im što misle da žive u „obećanoj zemlji“, umesto da shvate da su u „zemlji obećanja“. Zamera im što „gore od želje“ da sve svedu na svoju meru, što ta njihova „vatra“ može da spali Najdanove snove i da ukine razlike.

U knjizi je jedna topla priča o baki Aneti, sitnoj kao zrnce, ali sa ogromnim srcem. Na Najdanovu žalost, njegova neobičnost, muke sa doktorima, učinili su da to bakino srce, „zgužvano kao papirić“, nije izdržalo. To je bio Najdanov susret sa grobljem, sa smrću, vreme u kome se osetio kao „napušteno polje“. Tada je shvatio da porodica znači zajedno plakati, zajedno pevati, okupljati se oko torte i svećice, ali i između grobova. Ono što se nalazi između – to je život.

Bakina misao „ima nas praznih“ nije greška, konstatuje Najdan, koji je mislio da je baka htela da kaže da nas ima raznih. Tačno je da nas ima raznih, ali je još tačnija ta bakina misao o praznini mnogih oko nas. Najdanova baka mogla je da trpi mnogo toga. Ali teško su joj padali susreti sa tim praznim ljudima.

Knjige su stepenice! – kaže starac dečaku Viktoru negde na početku knjige. Stepenice, učini se Viktoru, koje se samo penju i na prvi pogled ne vode nigde. A onda je tu i objašnjenje: vode one da se sebi popneš na glavu, da budeš iznad sebe. A kada se popneš, videćeš dalje, više, bolje, napravićeš korak ka zvezdama. Kada vreme prođe, onda se shvati da je penjanje naviše sam život, da se sa svetionika više vidi, odatle se može svetleti i drugima.

Dmitar je Najdanov drug. On ima neke neobične ideje. Svestan da varoš čoveka sputava, pokušava da ga svede na neki zajednički imenitelj, ali da velegrad čoveka jednostavno proguta. On pokušava da nađe rešenje. Smatra da ljudi ne treba ništa da očekuju od 21. veka jer taj vek od njih očekuje sve. Dmitar, svestan da ljudi najčešće ne govore istinu jedni drugima, da se sakrivaju iza laži, ostajući zatvoreni, pokušava da nađe način da se ljudi otvore. Istovremeno, on hoće da dovede varošane do Najdana. Tako predlaže da se urade figure svih stanovnika varoši, pa da se tim figurama u grudima naprave rupe. Te rupe predstavljaju ljudske poštanske sandučiće. U tu prazninu mogu varošani da stavljaju jedni drugima poruke: reč, rečenicu, slučajnu misao, možda izjavu ljubavi, psovku ili kletvu – to nije bitno, ali je bitno da je umetnost izazvala reakciju.

Tu se sada pojavljuje i jedna zaista neobična definicija umetnosti: „umetnost je ono kada se zabezekneš“. I takva definicija se može sasvim prihvatiti, jer nečija ideja, nečija umetnička tvorevina nas izbaci iz svakodnevne letargije, začudimo se, zinemo pa zaboravimo da zatvorimo usta, oduševimo se i shvatimo da je to pokrenulo u nama nešto uspavano, da je napravilo „rupu“ u našoj svakodnevici, učinivši je drukčijom toga trenutka i toga dana, da je promenjeno nešto u našem shvatanju života, stvaranja, ljudi. Ipak, Tićmi nije ostao dužan, dao je on i onu drugu definiciju umetnosti, svima poznatu, koja umetnost čini svevremenom i sveljudskom, a to je ono shvatanje da „ono što je neko stvorio pripada podjednako i nama“; izrekao je neko vešto ono što smo mislili ili naslikao nešto što osećamo kao svoje intimno.

Tokom ovog prelistavanja nametnule su nam se neke asocijacije, što je i bio cilj autora. Iako knjiga nije velika (144 strane malog formata i pogovor Z. Antića), iako nije klasično organizovana, ona pažljivom čitaocu daje čitav niz kognitivnih saznanja: o odnosu čoveka i prirode, o malim ljudima velikog srca, o odnosu različitih sredina (varoši i velikog grada), o umetnosti kao pokretaču životno bitnih aktivnosti, o odnosu zavičaja i velikog sveta, o porodici, ljubavi…

U tome je unutrašnja snaga ove knjige, „ono nešto što te zabezekne“, one misli za koje ti se učini da si ih sam diktirao autoru, dečji način razmišljanja o teškim problemima odraslih. I stalno te opominje da se Najdan grana i razvija kao drvo, ali se ne odvaja i ne izdvaja iz prirode koja je uslov i izvor postojanja.

Zato je i završetak priče kao početak. Uostalom, svaki kraj je i novi početak.

Autor: Dimitrije Janičić
Izvor: casopiskult.com


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
7 stvari koje knjigoljupci ne vole da čuju o sebi laguna knjige 7 stvari koje knjigoljupci ne vole da čuju o sebi
29.09.2020.
Knjiga je svačiji najbolji prijatelj. Ona je verni pratilac i odvodi nas u fantastične svetove koji nikada nisu ranije istraživani. A stare prašnjave stranice knjiga imaju svoju draž. Međutim, jedna č...
više
zašto neki autori spaljuju svoja dela  laguna knjige Zašto neki autori spaljuju svoja dela?
29.09.2020.
Postoji razlog zašto je Luiza Mej Olkot rekla Ejmi Marč da spali Džoinu priču. Ejmi je mogla da iscepa stranice ili ih prosto baci u smeće, ali to ne bi bilo to. Uništenje vatrom je bespovra...
više
marlon džejms mnogo toga dugujem marvelovim stripovima laguna knjige Marlon Džejms: Mnogo toga dugujem Marvelovim stripovima
29.09.2020.
Napomena: Intervju je objavljen 17. februara 2019. godine Marlon Džejms je 2015. godine postao prvi pisac sa Jamajke ovenčan Bukerovom nagradom. Njegov novi roman je željno iščekivani afrički fanta...
više
promocija knjige bunt dece socijalizma u banskom dvoru laguna knjige Promocija knjige „Bunt dece socijalizma“ u Banskom dvoru
29.09.2020.
U Koncertnoj dvorani Banskog dvora u sredu 30. septembra u 20 sati održaće se promocija knjige „Bunt dece socijalizma“ Dušana Vesića. Razgovor će voditi novinar Nebojša Ristić. Glavna tema knjige j...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.