VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Moj život sa ubicama

Bojim se da je suđenje Brejviku, nažalost, danas nešto što zovemo potreba za svakodnevnom zabavom.  Zadovoljava naše potrebe da na televiziji svakodnevno gledamo čudovište. Gledamo ga, gnušamo ga se, ali ne možemo da skrenemo pogled. A morali bi – kaže Ju Nesbe, prvo pero skandinavskih književnih romana o zločincima.

Često ide na vožnju biciklom sa svojim dobrim prijateljem predsednikom vlade Jensom Stoltenbergom, koji je prošle godine odmah po masakru u Oslu i na ostrvu Utoja, pre nego što je postalo jasno da li je reč o terorističkom napadu ili zločinu pojedinca, rekao da će Norveška za to nasilje odgovoriti „sa još više demokratije i otvorenosti“. Lepo je imati takvog prijatelja, a još je bolje imati takvog predsednika vlade.

Do sada je napisao devet romana o detektivu Hariju Huleu, alkoholičaru i specijalisti za počinioce masovnih krivičnih dela, koji rešava sve krvavija ubistva. Tu spada i trilogija koju čine knjige Crvendać, Solomonovo slovo i Odmazda. Njegove knjige su po celom svetu dobro prodavane – svake 23 sekunde neko kupi jednu. U Norveškoj ih je prodato milion i po. U svetu preko devet miliona.

Ima pedeset i dve godine i izgleda kao pravi pisac i roker, što i jeste. Privlačan, izuzetno ljubazan i miran. Tajnovit, što s obzirom na knjige ne čudi.

Šta vas inspiriše, kako se u vašoj glavi rađaju priče?
Najbolje pišem ujutru, čim se probudim kada se još malo sećam svojih snova, dok njihove slike i impresije još ostaju negde u mom potiljku... Neki najbizarniji i najnasilniji prizori nastali su u takvoj jutarnjoj idili.  Inače, volim da pišem i na aerodromima, tamo obično imaju dobru kafu i u holovima hotelskim – bilo gde, gde je svet u pokretu.

Čitajući vaše romane, jasno nam je da mnogo istražiujete. Sa velikom preciznošću pišete o oružju, o medicini, Hari Hule rado govori o psihologiji, neurologiji, radu mozga.
Najdragocenije i najzanimljivije stvari pričaju mi ljudi koji su stručnjaci u određenim oblastima. Moji prvi čitaoci su ljudi iz policije. Kažem im, nemojte da mi obrazlažete kako biste vi uradili nešto potpuno drugačije od onoga što sam napisao nego mi recite da li je to što sam napisao uopšte moguće.

Prijatelj koji radi u mrtvačnici ispričao mi je da su jednom morali da idu po telo muškarca koji je nekoliko meseci ležao mrtav i kada su ga digli, tle ispod njega bilo je potpuno crno. To je jeziva scena i u knjizi može da bude veoma delotvorna.

Smatrate da je stvarnost ponekad zanimljivija od fikcije?
Uvek. Upravo istražujem za novi roman koji će se događati u svratištu za beskućnike i zavisnike od droga. Ta kuća je postojala još u vreme Drugog svetskog rata. Tamo je bilo sirotište, odnosno dom za samohrane majke sa decom. Kažu da se za vreme rata u tamošnjem potkrovlju obesila žena čije je dete nestalo. Majčino telo su našli, a njeno dete više nikada niko nije video.

Kuća je velika i puna narkomana, osoblje među sobom komunicira preko voki-tokija. Ponekad se iz tih naprava začuje dečiji plač. Kažu, naravno, da hvataju zvuke iz bebi-fonova iz obližnjih kuća. Žena, koja tamo radi već jedanaest godina, rekla mi je da to što čuje je plač uvek istog deteta.

Ovu priču, koja je neverovatnija od bilo koje fikcije, uključiću u roman koji upravo pišem.

Da li se slažete sa engleskom autorkom P.D.Džejms da je najopasnije osećanje i večiti motiv – ljubav, a ne mržnja?
Apsolutno se slažem. U ovom delu sveta ljudi ne ubijaju radi novca i istina je da je najbolji motiv najvažnije osećanje, a to je ljubav, ne mržnja. Motiva je malo, zato je zločinac u savremenim trilerima neko sa pokvarenim umom, ludak, opsednuti, fanatik...

Kada pišeš o masovnom ubici, uvek u pozadini imaš sat, koji neumitno otkucava. U mešavini trilera i savremenog književnog dela o životu zločinca, što je moj žanr, sve vreme moraš da gradiš napetost, svaki dan, svaki sat su značajni, jer žrtava je sve više. Detektiv nije tu samo da rasvetli ubistvo, već i da spreči novo. A takva ubistva moraju da imaju dobar motiv.

Kada isplaniram priču, sve vreme sam sa zločincem. Kada pokušaš da razmišljaš kao on, možeš sebi da priuštiš da budeš malo lud i kročiš u onaj perverzni deo sebe. Pisac je neka vrsta glumca. Ako se uživljavaš u psihopatu, moraš u svojoj glavi da nađeš malog psihopatu.

Kako Harijev prijatelj kaže u knjizi Snømannen (koja će izaći u izdanju IP Laguna u toku 2013): „samo naša dela su ta koja dokazuju da li smo stvarno zli ili ne. Zlo je nešto pasivno; odsustvo dobrote, empatije, brige za drugoga.“

Čini mi se da takvo zlo ima veze sa krajnjom narcisoidnošću. Kao kod Brejvika. Pratite li proces?

Ne želim da ga pratim. Mislim da se u Norveškoj pravi velika greška da se od ovog čoveka sudskim procesom pravi nekakva ikona. To je i hteo. Mesecima posle pokolja ljudi nisu izgovarali njegovo ime. Onda je taj monstrum počeo da zanima našu znatiželju i sve su još pospešili mediji. On nije značajna osoba. Imao je pokvaren plan koji mu je uspeo. Da bomba u Oslu nije eksplodirala, da su ga uhapsili na putu za Utoju, bio bi nezanimljiv anonimus. Sada svi jako žele da obrazlože njegova dela da bi ga razumeli.

Posle Drugog svetskog rata, recimo, norveškog premijera Vitkuna Kvislinga, koji je kolaborirao sa Nemcima, osudili su na smrt. Suđenje je bilo brzo i život je posle njegove smrti u državi nastavio da teče dalje. Iako mi se čini da je to bio čovek koga je bilo vredno analizirati. Zašto je donosio takve odluke?

Bojim se da je suđenje Brejviku, nažalost, danas nešto što zovemo potreba za svakodnevnom zabavom. Zadovoljava naše potrebe da na televiziji svakodnevno gledamo čudovište. Gledamo ga, gnušamo ga se, ali ne možemo da skrenemo pogled. A morali bi.

U vezi sa suđenjem Andersu Brejviku sve se vrti oko toga da li je lud ili ne, da li je odgovoran za svoja dela ili ne. U mojoj knjizi mnogi zločinci hodaju po tankoj liniji između ludila i odgovornosti. Ti ljudi nisu racionalni, imaju izopačen  pogled na svet. U takvom vremenu živimo. Imamo sve što nam treba – idemo na posao, imamo veliku kuću, velika kola, deca su nam sita, obučena po poslednjoj modi. I umesto da budemo srećni i zadovoljni, tražimo više, viši smisao, viša poslanstva, neprijatelje. Stvari za koje bismo umrli. Jezivo je kako izgleda da u savremenom svetu fanatičnije tražimo stvari za koje bismo umrli, nego one za koje bismo živeli.

Norveška je za vreme Drugog svetskog rata bila na strani nacista. Da li je ta prošlost još živa?
Mnogi su pisali da je pokret otpora kod nas imao od 20.000 do 30.000 ljudi, što naravno ne stoji. Možda 1945. godine, kada su već svi znali da će Nemci da izgube. Ali, moramo da priznamo da kada je Nemačka okupirala Norvešku ljudi su ih prihvatili. Danas su u tom pogledu savremeni istoričari realističniji i ljudi o ratu otvoreno razgovaraju.

Iz vaših romana se čini da Oslo ima razgranato i jako podzemlje.
Da, kao i svaki malo veći grad na svetu. Oslo je oduvek bio narkomanski grad i ima najveći stepen srmtnosti usled prevelike doze droge u Evropi. Organizovani kriminal se pojavio pre dvadeset godina kada su se otvorile granice. Podzemlje je sastavljeno od više manjih grupa različitih nacionalnosti, država nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, nekadašnjih jugoslovenskih republika, Albanije itd. Mnogo ima prostitucije, najslavnija pljačka banke bila je u Stavangeru, tada je bio ubijen policajac, a pljačkaši su odneli nešto više od deset miliona dolara. U toj grupi kriminalaca bili su najbolji pljačkaši u Norveškoj i  kada su ih zatvorili, napadi na banke su zamrli.

U svojim delima opisujem taj kontrast: mirno idilično mesto u uređenoj državi, u kojoj ispliva nešto tako grozno kao što je masovni ubica.

U poslednje vreme Holivud dolazi kod vas.
Kako izgleda, Martin Skorseze će snimati film prema mojoj knjizi Snømannen. On je za mene veliki reditelj. Legenda. Taksistu sam gledao nebrojeno puta. Malo se plašim susreta sa njim. Plašim se da čovek, nakon što sretne svog idola, može da bude razočaran. Nekada mi priđu oduševljeni mladi čitaoci i govore kako vole da čitaju moje knjige, kako im se dopadaju i sve što mi tada ide po glavi je: „Uf, najbolje je da ćutim, da ne pokvarim sliku koju imaju o meni.“ Što je verovatno loša ideja. Znam, ali tako je... (smeh)

Šta je najznačajnija osobina pisca?
Pre mnogo godina pitao sam prijatelja, koji je već bio uvaženi pisac, šta moraš da imaš ako želiš da budeš pisac. Rekao mi je da svaki dan moraš nešto da napišeš i da moraš da voliš samoću. Ako si neko ko sve vreme mora da bude okružen ljudima, moraš da potražiš drugo zanimanje.

Svi najbolji detektivi opsednuti su svojim zanimanjem i umeju da uživaju u samoći, jer im na neki način niko nije potreban.

Iz rečenog jasno je da većina pisaca u suštini piše o sebi. Volim samoću.

Kap skupog vina
Čini mi se da kao pripovedač moraš u priču da uneseš nešto za sebe. Ne za čitaoce ili gledaoce, jer njima to neće značiti koliko i tebi. Asocijaciju, sećanje, nešto nelogično. Takvi trenuci su zlata vredni. Kao kada za sos koji kuvaš upotrebiš izuzetno skupo vino. Oni koji će jesti neće primetiti takvu sitnicu, ali kuvar hoće. To skupo  vino u sosu je pre svega za tebe. U priče ponekad udeneš nešto što ih za tebe učini još boljim.

izvor: Politika


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
knjiga nedelje karta soli i zvezda  laguna knjige Knjiga nedelje – „Karta soli i zvezda“
11.11.2019.
Za svoje članove Laguna uvek ima dobre vesti! Svake nedelje jedan od aktuelnijih naslova proglašavamo za knjigu nedelje. To znači da će naši članovi te, i samo te nedelje, moći da kupe Knjigu nedelje ...
više
kako da vežbate poput franca kafke laguna knjige Kako da vežbate poput Franca Kafke
08.11.2019.
Da ste početkom prošlog veka šetali u večernjim satima Pragom, možda biste naleteli na prizor polugolog (ili potpuno golog) Franca Kafke kako besramno skakuće, proteže se i okreće na prozoru svog stan...
više
promocija romana jovice aćina pilot tramvaja  laguna knjige Promocija romana Jovice Aćina „Pilot tramvaja“
08.11.2019.
Na tribini Srpskog književnog društva u četvrtak 7. novembra u 19 sati održana je promocija romana Jovice Aćina „Pilot tramvaja“. Književno veće posvećeno piscu vodila je spisateljica Mirjana Mitrović...
više
intervju sa domenikom starnoneom književnost kao nedovršeni mehanizam laguna knjige Intervju sa Domenikom Starnoneom: Književnost kao nedovršeni mehanizam
08.11.2019.
U ovom intervjuu upoznaćete italijanskog pisca i scenaristu Domenika Starnonea čiji je roman „Pertle“ doživeo momentalan uspeh od trenutka objavljivanja prevoda na srpski jezik. Kako ste počeli...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.