Laguna - Bukmarker - Misteriozni Luis Kerol - Knjige o kojima se priča
SAJAMSKI DANI od 15. oktobra do 1. novembra
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Misteriozni Luis Kerol

Kada se Čarls Latvidž Dodžson rodio 1832. godine, sestra njegovog oca poslala je pismo u kojem je pozdravila novog člana porodice i zamolila roditelje da poljube bebu u njeno ime. Njegov otac, po zanimanju sveštenik, bio je toliko uzbuđen što je dobio sina, da je čak stavio i obaveštenje u novine, kako bi se pohvalio.

Taj dečak je postao autor dve najpoznatije dečje knjige na svetu, koje je napisao pod pseudonimom Luis Kerol. Život mu je bio obavijen velom misterije i kontroverze, ali ono što se tokom njegovog života nije promenio, bio je blizak odnos sa porodicom.

Prvih jedanaest godina svog života, Čarls Dodžson živeo je u parohijskom domu usred polja, u malom selu Derzburi, u Češiru u Engleskoj. Parohijska kuća je izgorela pre više od stotinu godina, ali mesto je ograđeno metalnom ogradom i ciglama, kako bi se obeležilo mesto na kojem je ovaj pisac živeo.

Sobe u ovom domu bile su jako male, jer je Čarlsov otac bio siromašni sveštenik, koji je učio lokalnu decu i uzgajao svoju hranu. Ali Čarlsu su dani u Derzburiju ostali u lepoj uspomeni. Rado se sećao kuće na osami, usred redova kukuruza. Zajedno je sa braćom i sestrama lutao po okolnim selima, a sestre su ga često opisivale kao tipičnog dečaka koji je voleo da se penje po drveću i igra u ribnjacima. Nakon što je njegov otac unapređen, porodica se preselila u veću parohijsku kuću u selu Kroft na reci Tiz, u Jorkširu. Zbog većeg prostora, porodica je mogla da se širi, pa je Čarls na kraju imao ukupno desetoro braće i sestara.

Čarls je od malih nogu zabavljao članove svoje porodice. Smišljao je igre za braću i sestre, pričao im priče i pravio novine koje su potom čitali. Po tim novinama se moglo videti koliko je bio nadaren. „Moralna“ vojvotkinja iz „Alise u zemlji čuda“ prvi put se pominje u pesmi „My Fairy“, koju je napisao kada je imao trinaest godina, a u kojoj kritikuje pouke u savremenim dečjim knjigama.

Pored mene stoji vila,
Ne da mi spavati.
Kad mi se od bola niz lice suza slila,
Kazala je: „Ne smeš plakati!“

...Kad sam hteo jesti, piti,
Kazala je: „Ne smeš to okusiti!“
Kad sam hteo bitke voditi,
Kazala je: „Ne smeš se boriti!“

„Šta smem činiti?“, upitah je ovo veče,
Umoran od lutanja.
A vila mi tiho reče:
„Ne postavljaj pitanja!“

Pouka pesme: Ne smeš činiti ništa.

Čarls je ponosno nosio ulogu starijeg brata. Njegova braća i sestre su ga veoma poštovali, te su ostali u bliskim odnosima ceo život. Bio je zaštitnički nastrojen, a kao dečak uvek je branio one mlađe od sebe. Kasnije su čak i njegovi prijatelji govorili kako je Čarls brižan, a jedna njegova nećaka ga je čak uporedila sa kvočkom koja čuva svoje piliće.

Bio je sličniji svojim sestrama, jer nije voleo da igra sportove koje su njegova braća volela. Od malena se brinuo za životinje, zajedno sa svojom najmlađom sestrom Henrijetom.

Škola u to vreme nije bila obavezna, ali je bila preporučljiva za nekoga ko želi da ima uspešnu karijeru. Čarls je većinu vremena proveo školujući se kod kuće, ali kada je imao dvanaest godina, poslali su ga u školu blizu Ričmonda. Tu je živeo sa direktorom škole i njegovom porodicom i bio je jako srećan.

S druge strane, mrzeo je tri godine koje je proveo u internatu u Ragbiju. Bio je dobar đak, osvajao je razne nagrade, ali mu je smetao manjak privatnosti, nemotivisani profesori i mučno ugnjetavanje. Kasnije je priznao da mu u internatu nije bilo baš toliko loše, jer je upoznao nekoliko prijatelja, ali da se nikada, ni pod kojim okolnostima, tamo ne bi vratio.

Sa devetnaest godina upisao je Oksford, fakultet koji je pohađao i njegov otac. Bio je jako uspešan, ubrzo je postao asistent i počeo da predaje matematiku. U svojim dvadesetim se više posvetio poslu, ali je i dalje bio blizak sa svojom porodicom, pa se često vraćao kući, kako bi provodio vreme sa braćom i sestrama.


             
Nismo sigurni kakvo je zaista mišljenje imao o fakultetu koji je pohađao. Pružena mu je prilika da se obrazuje i napreduje, da radi ono što se očekivalo od njega. Takođe mu je pružena prilika da upozna veliki broj poznatih ličnosti tog doba, koje su kasnije postale njegovi prijatelji. Bila mi je potrebna i velika plata, jer je znao da će, kada njegov siromašni otac umre, on kao najstariji brat biti taj koji će preuzeti odgovornost za svoju porodicu.

S druge strane, fakultet su pohađali skoro samo muškarci. Kako bi ispoštovao starinska pravila fakulteta, Čarls se zakleo na celibat. Znao je da ne sme da se ženi, niti da ima seksualne odnose sve dok je na ovom radno mestu.

Predavanje studentima mu baš i nije išlo od ruke, jer je bio mirne naravi i tihog glasa, pa mu je bilo teško da održi mir u učionici. Neke kolege su ga ismevale zbog načina na koji priča, a većina studenata koje je učio bili su bogati muškarci, nezainteresovani za učenje, koji su mislili da su bolji od njega. Zbog toga je Čarls delovao hladno osobama koje ga nisu dobro poznavale.

Braći i sestrama pisao je duga i zanimljiva pisma, uključio se u politiku fakulteta i dosta vremena provodio sa Harijem, Inom, Editom i Alisom Lidel, koji su živeli u prostorijama koje su bile namenjene za dekana fakulteta. Pored njih se osećao kao kod kuće i mogao je da bude ono što jeste. Vodio ih je u šetnju, pomagao im je u realizovanju mnogih ideja i smišljao razne priče.

Ovako je svet video ovog tridesetogodišnjaka, koji je 1862. godine napisao „Alisu u zemlji čuda“. Priča se da je ova knjiga nastala 4. jula, kada su Čarls, njegov prijatelj Dakvort i tri Lidel devojčice, u čamcu veslali do obližnjeg mesta Godstov. Čarls je tog leta nekoliko puta menjao priču, dok nije bio zadovoljan, ali su devojčice svakako bile oduševljene.

Desetogodišnja Alisa Lidel bila je tri godine starija od Alise iz knjige. Bila je pametna i nadarena devojčica sa kratkom, tamnom kosom i prodornim pogledom i Čarls ju je jako voleo. Molila ga je da napiše priču o njoj, što je na kraju i uradio, ali mu je trebalo dve godine da napiše kompletnu knjigu „Alisa u zemlji čuda“.

Priča se da je Čarls bio zaljubljen u Alisu i da je želeo da je oženi kada poraste, ali za to ne postoje dokazi. Glavnoj junakinji je dao ime Alisa, kako bi udovoljio svojoj maloj prijateljici, jer je kasnije izjavio da Alisa iz knjige nimalo ne liči na Alisu Lidel. Takođe, na njegovim ilustracijama možemo da vidimo lik Alise sa dugom, plavom kosom, dok je Alisa Lidel imala crnu kosu i paž frizuru.

Ostao je u kontaktu sa Alisinom starijom sestrom Lorinom ceo život, a čak se i pričalo da mu se dopadala. U to dobra je bilo neobično što se čovek njegovog statusa javno druži sa decom, pa su smatrali da mu se dopada ili najstarija ćerka, ili učiteljica koja je učila decu Lidel. Za ovo ne postoje dokazi, ali je očigledno da su Alisa i Čarls prestali da se druže kada je ona odrasla. Poznanstvo sa Čarlsom nije bilo od prevelike važnosti za društveni status njene porodice, a ona nije želela da bude poznata zbog knjige koju je neko drugi napisao.

Čarls nije zabeležio kakva je bila Alisina reakcija kada joj je poklonio knjigu, ali mnogi su se oduševili ovom pričom, pa je Čarls odlučio da objavi knjigu i pre nego što ju je poklonio Alisi. Izdavač Aleksander Makmilian je pristao da objavi knjigu, iako je Čarls bio taj koji je finansirao skoro celu štampu.

Čarls je više od godišnje zarade uložio u ovaj projekat. Zatim je uništio prvih 2.000 primeraka, jer mu se nije dopala štampa knjige. Ne bi bio miran sve dok stvari ne bi ispale onakve kakvima ih je zamislio, koliko god to dugo trajalo.
Kada je knjiga objavljena, Čarls se nije nadao da će postati popularna. Mislio je da će biti u minusu oko 200 funti, što je u to vreme bila velika suma. Možda bi i uspeo da dođe na nulu ako bi se knjiga prodala u dosta primeraka, ali tome nije mogao ni da se nada.

Ilustracija: Džon Tenijel

Na kraju je zbog ove knjige mogao ranije da ode u penziju, ali zarada koju je ostvario nije bila ni delić onoga što bi zaradio danas. U periodu od deset godina, svaka kuća je imala primerak njegove knjige, koju je napisao pod pseudonimom Luis Kerol. Kada je 1898. godine preminuo, „Alisa u zemlji čuda“ i njen nastavak „Alisa u svetu ogledala“ bili su popularni širom sveta. Danas su ove knjige dostupne u originalnom, kao i u izmenjenim izdanjima. Po njima se snimaju filmovi i crtaći, stvaraju razna umetnička dela i mjuzikli.

Kako su knjige postajale sve popularnije, javnost se pitala ko se krije iza imena autora, ali Čarls nikada nije planirao da se otkrije istina. Pisanje knjige za decu nije bilo nešto što bi mu pomoglo da napreduje u karijeri, te je odbijao da prizna da je on, u stvari, Luis Kerol.

Za njega Luis Kerol uopšte nije ni postojao. Svi su ga znali po njegovom pravom imenu – Čarls. Nikada nije odgovarao niti prihvatao pisma koja su bila upućena Luisu Kerolu, a svaki put kada bi neko u njegovom društvu pomenuo „Alisu u zemlji čuda“, Čarls bi se okrenuo i otišao.

Kako je vreme odmicalo, ljudi su bili sve zainteresovaniji da saznaju ko je Luis Kerol, pa je Čarls u javnosti i pred svojim kolegama na fakultetu nosio masku strogog, ozbiljnog čoveka.

Ljudi su se pitali zašto je to sve radio. Jedan od razloga je to što je želeo privatnost. Živeo je u poprilično velikoj zajednici i dosta vremena provodio sa svojom velikom porodicom. Nije voleo da mu prilaze ljudi koje nije poznavao, a često bi se i osamio, kako bi radio na matematičkim zadacima kojima je bio fasciniran.

Takođe nije želeo da bude pod budnim okom javnosti. U krugu porodice i prijatelja bio je opuštena, zabavna i emotivna osoba, što se u to vreme nije očekivalo od školovane osobe srednje klase. Možda se pouka pesme „My Fairy“ odnosila na njega, čak i kada je odrastao.

Čarls je voleo pozorište i teatralnost, a to tada nije bilo prihvatljivo. Pozorišta nisu bila cenjena sredinom 19. veka, a predstave koje su se igrale često su bile nebitne i neozbiljne. Kasnije se pozorište više cenilo, ali niko od Čarlsove porodice nikada nije prisustvovao nijednoj predstavi.

Ali Čarlsu je pozorište predstavljaju neki novi, magični svet, čiji su stanovnici bili svi ti glumci. Bio je dobar kritičar, jer je i sam bio nadaren za dramatično pripovedanje. Da su okolnosti bile drugačije, možda bi i Čarls bio deo pozorišta, ali to nije bilo moguće zbog života koji je vodio.

Osobe koje su imale tu sreću da slušaju Čarlsove priče, opisale su ga kao sjajnog pripovedača sa zabavnim pričama i sposobnošću da do suza nasmeje one koji ga slušaju. A kako je Rut, snaja viktorijanskog arhitekte Alfreda Voterhausa u svom memoaru napisala: „Kao od šale bi uspeo da prikupi publiku koja bi ga slušala.“

Kada je bila devojčica, prisustvovala je dečijoj zabavi na kojoj je videla bledog, starog sveštenika u crnoj odeći. Pomislila je kako će taj čovek upropastiti celu zabavu, ali se prevarila, jer je gospodin Dodžson postao zvezda zabave. „Imao je fascinantne priče i tačno se sećam kako sam se unervozila kada su me pitali da li želim još jedno parče torte, jer nisam želela da propustim nijednu njegovu reč.“

Iako se družio i sa dečacima, nije krio da mu je više prijalo žensko društvo. Njegov nećak i biograf istakao je da je većina Čarlsovih prijatelja bila ženskog pola, što je u to vreme bilo neobičajeno.

Uživao je u prisustvu žena svih uzrasta, a u svom kabinetu na fakultetu imao je stotine knjiga o poeziji, mitovima, magiji i legendama, kao i igračke i otmenu odeću. U doba kada su se tačno znale razlike između stvari za žene i muškarce, Čarlsa nisu zanimali sport i rat, već su ga zanimale vile, doterivanje, umetnost, lepota, lutke, igračke i plišane životinje. Njegova nećaka Ajrin se seća kako je bilo zabavno sedeti sa njim na podu i igrati se plišanim medom, iako je Čarls tada već bio stariji čovek. Možda je važno napomenuti da je jedina igračka koju je Čarls fotografisao bila lutka dečaka po imenu Tim.

Pored pozorišta, voleo je i da fotografiše ljude, a posebno decu. Deca koju je slikao kazala su da je Čarls taj dug i dosadan proces učinio zanimljivim. Neki roditelji su mu čak plaćali da slika njihovu decu. Slike gole dece u današnje vreme možda deluju šokantno, ali je u to vreme bilo prihvatljivo slikati naga tela ljudi svih uzrasta. Čak su slike Džulije Margaret Kameron šokantnije od onih koje je Čarls slikao.

Njegova ljubav prema deci i njihovim nagim portretima nekim ljudima predstavlja dokaz da je bio pedofil, ali je nemoguće saznati seksualnost osobe koja je odavno umrla i koja je živela u drugačijem vremenu. Sva deca koja su ga poznavala, čak i ona koju je fotografisao, imala su samo reči hvale, kazavši da se nikada nije ponašao kao pedofil. Evelin Heč, jedna od devojčica koju je Čarls fotografisao kazala je: „Sećam se koliko je gospodin Dodžson bio ljubazan. Želeo je da usreći druge i da im ispuni život. Uvek je bio dobrodošao gost.“ Na desetine drugih devojčica delile su isto mišljenje.

Sve u svemu, čini se da je imao pozitivan pogled na svet, trudeći se da vodi ispunjen život. Ali koliko god se trudio, u potpunosti nije mogao da bude ono što jeste. Njegova porodica je kazala kako je ponekad umeo da bude jako depresivan. Tvrdili su da je ljubav njegovih prijatelja dece ono što ga je izvlačilo iz tog stanja.

Njegova pažnja je pozitivno uticala na ljude oko njega. Ljudi koji su ga poznavali više puta su kazali kako je Čarls bio tu za njih i razumeo ih kada niko drugi nije. Etel, nećaka Metjua Arnolda kazala je kako su „ sati provedeni u njegovom društvu predstavljali svetlu tačku tužnog i monotonog detinjstva.“

Nikada se nije ženio, niti je imao potrebu za tim. Viktorijanski brak bio bi još jedan teret koji bi morao da nosi na svojim već opterećenim leđima. Izgubio bi nezavisnost koju je imao i morao bi da se nosi sa problemima koje bi taj brak doneo. Blizak odnos sa braćom i sestrama je još jedan od razloga zbog kojih je odučio da bude sam. Samo se troje venčalo, dok se o drugih sedam Čarls brinuo do kraja svog života.

Međutim, kako je bivao sve stariji, stekao je dosta prijateljica, što je ponekad znalo da digne prašinu. U viktorijansko doba nije bilo pristojno da se jedan neženja druži sa ženama.

U mladosti nije mogao da se druži sa ženama, ali kada su mu prošle godine za ženidbu, slobodno je odlazio na putovanja sa prijateljicama i javno se družio sa velikim brojem žena. Autor Lorens Haton je 1903. godine, ubrzo nakon Čarlsove smrti, izjavio: „Voleo je mlade žene, ali i one njega. Oksford je sada pun zrelih i nezrelih žena, koje se rado sećaju autora 'Alise u zemlji čuda'.“

Iako je u starosti prema bliskim ljudima bio ljubazan, darežljiv i brižan, neznancima je ostavljao utisak teške, čudne i neprijatne osobe. Takođe je počeo da razmišlja o moralu i savesti. Pošto je bio svestan da će umreti, trudio se da ne radi ništa što će uzrujati Boga. To se može videti u loše napisanim delima koja je pisao pred smrt, a koja su puna njegovih nesigurnosti, strahova i čudnih moralnih načela.

Bežanje u intelektualno proučavanje logike mu je bio jedan vid opuštanja, ali najveću snagu su mu ulivala deca sa kojom se družio i koju je voleo. Pričao im je originalne, smešne i zapanjujuće priče kako bi ih usrećio. Retko kad su odrasli mogli da čuju te priče, ali njegova bliska prijateljica Gertrud Tomson opisala ih je kao dugu na nebu – jedinstvene, prelepe i nestvarne.

Ove priče nikada nije zapisivao i nedugo pre svoje smrti prijateljici Gertrud Tomson priznao je da mu nikada nije bilo jasno šta su to ljudi videli u knjigama o Alisi i zemlji čuda. Iako mu te knjige nisu bile bitne, znamo da ih je napisao u najstresnijem periodu svog života. Možda je smatrao da je te knjige pisao kako bi iz sebe izbacio to što je tada osećao, pa zato nije želeo da im daje na važnosti.

Nikada nije hteo da razgovara o ovim knjigama sa odraslim ljudima, ali je želeo da Alisine avanture pročita što veći broj dece. U proteklih 155 godina, ove knjige pročitali su milioni i milioni dece, od kojih su mnogi svoje radove bazirali na avanturama ove male devojčice. Mnogima su ti razni radovi na temu Alise jako interesantni, ali ne interesantni koliko i sama životna priča Čarlsa Dodžsona.

Autor: Dženi Vulf
Izvor: publicdomainreview.org
Prevod: Lidija Janjić


Podelite na društvenim mrežama:

intervju ivan ivačković video  laguna knjige Intervju – Ivan Ivačković [video]
22.10.2020.
O lepoj istoriji novog i dopunjenog izdanja knjige „Umetnost pobude – Rolling Stones“ razgovarali smo sa njenim autorom Ivanom Ivačkovićem. Nastala kao plod ljubavi – prema samom bendu, ali i prema pi...
više
intervju ljubivoje ršumović video  laguna knjige Intervju – Ljubivoje Ršumović [video]
22.10.2020.
Čitaoci, kaže Ljubivoje Ršumović, očekuju i četvrti nastavak „Fazona i fora“. Do tada, razgovarali smo sa Ršumom o novim generacijama, o obrazovanju i mudrosti koja počiva u knjigama. ...
više
intervju vanja bulić video  laguna knjige Intervju – Vanja Bulić [video]
22.10.2020.
Većina autora se slaže da su protekli meseci naveli ljude da ciše čitaju. Vanja Bulić je čitao, ali i pisao, pa je iz štampe nedavno izašao roman „Savin osvetnik“, u kome ponovo srećemo novinara crne ...
više
intervju mirjana bobić mojsilović video  laguna knjige Intervju – Mirjana Bobić Mojsilović [video]
22.10.2020.
Sa Mirjanom Bobić Mojsilović smo imali mnogo tema za razgovor. Otkrila nam je na čemu je sve vredno radila u proteklih godinu dana, kako su njene knjiga adaptirane za televiziju, i uopšte – o pisanju ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.